Čika Miša, bariton sa mirisom duvanskog dima i priča o lepim labudovima

KARIRANI STOLNJACI, MIRIS VINJAKA I MUDRE MISLI

Kada su karirani stolnjaci bili dominantan dezen, a memla iz flaša Rubinovog vinjaka bila magnet za brojne trenerske glave da u tom ambijentu ispaljuju ozbiljne konstatacije i konstruišu vrlo racionalne misli.

Ako je srpski fudbal čista improvizacija, onda je Milorad Kosanović jedan od onih čije zaostavština će se meriti decenijama ispred nas. Jer, nekadašnji trofejni trener Vojvodine i Crvene zvezde, te brojnih kineskih i srpskih klubova, bio je u suštini onaj đak koji je na čistu inteligenciju, prirodne resurse, urođene darove, imao mogućnost da kroz školovanje prođe sa svim peticama. Za faklutet je trebalo više, mnogo više. Da je bio drugačiji, da je sve radio po „jusu“, napisanim i nenapisanim pravilima, teško da bi iz sendviča zagrebačkog Dinama i Crvene zvezde, uspeo da izvuče Sinišu Mihajlovića i dovede ga u Vojvodinu. A to je samo jedna od mnogobrojnih minijatura Milorada Kosanovića.

Životno delo. Kao i cela ta Vojvodina.

Kada bi se gledala isključivo trenerska karijera i šta je sve uradio kao šef stručnog štaba od Kine, do Čačka i Novog Pazara, Milorad Kosanović bi mogao da se kao Snup Dog zahvali sebi. I da bude ponosan na to koliko je trajao. Međutim, nekako se poslednjih godina stekao utisak da je Milorad Kosanović imao ozbiljne ožiljke na srcu što je, tokom boravka u Crvenoj zvezdi, možda dva puta bio na pravom mestu, ali u pogrešno vreme.

MANTIL KAO DA JE OFICIR ŠTAZIJA, ŠTOPERICA NA ZADNJICI I PRAVLJENJE IGRE

Dobro, reći će mnogi da je Zvezdina sezona 1997/98. prava pokazna vežba mlađim trenerima ili potencijalnim strancima koji imaju ambiciju da rade na Marakani, kako bi, kada govorimo o ofanzivnoj potentnosti, trebalo da izgleda najtrofejniji srpski klub. I oni koji imaju zadršku prema pokojnom Čika Miši reći će da je u njegovo vreme Crvena zvezda igrala najlepši fudbal od penala Darka Pančeva u Bariju do današnjih dana. Nije imao pomoć tehnologije, nije tu bilo dvocifrenog broja pomoćnika. Samo šetnja u krugu centra, štoperica na zadnjici i oštro oko da primeti svaki detalj.

Sa mantilom nalik oficirima Štazija, sa cigaretom između prstiju i nekonvencijalnim kravatama, Milorad Kosanović je komandovao retko talentovanim timom. Bibilijski potop protiv Ekerena sigurno ga je omeo u nameri da ode daleko u Evropi, dok je u prvenstvu nezaustavljivi Obilić (ili „nezaustavljivi“) ostavio Milorada Kosanovića bez mogućnosti da uzme trofej. Ali, pamtiće se da je Čika Miša u Beogradu bio dreser ili učitelj najlepših labudova (tako im je tepao) i kasnije to sa ponosom pričao. Govorimo o Dejanu Stankoviću i Perici Ognjenoviću koji su igrali kao besni, uz potporu igrača visoke klase kakvi su bili Jovan Gojković, Goran Đorović, Goran Bunjevčević i Miodrag Pantelić.   

Sve je to Milorad Kosanović perfektno slagao ili kako je sam voleo da kaže – bavio se igrom.
„Kada je došao čika Miša, video sam da u klubu i oko kluba postoji nepoverenje prema Perici i meni. Znali smo mi da zablistamo, ali nismo imali kontinuitet. Pominjalo se da bismo mogli na pozajmicu, iako sam ja pre toga odigrao onaj meč protiv Kajzerslauterna. Međutim, odmah sam od čika Miše dobio poverenje. Sećam se da mi je prišao posle jednog treninga i doslovce mi rekao: 'Lepi labude, ti se ništa ne sekiraj. Tvoj hleb je odavno pečen'. Aludirao je da sam već postao ozbiljan igrač“, prisetio se Dejan Stanković.

 O DEKIJU, PERICI, ZVEZDINOJ ČAROBNOJ IGRI BEZ TITULE

Ostale su iz tog perioda vanserijske utakmice, četvorka protiv Partizana, het-trik u derbijima, inadžijski pristup u sudarima sa Obilićem i atipične anegdote koje ne mogu da idu u istu ravan sa savremenim fudbalom. Između ostalog znao je Milorad Kosanović da drži neformalne konferencije u svom apartmanu hotela Slavija Luks, skine krmelje sa umornih očiju, zapali prvu jutarnju cigaretu i uz škrgutanje zubima obrati se prisutnim novinarima.
„Imate u frižideru viski, slobodno otvorite i uzmite. Ostalo nešto od sinoć...“

Drugi put je bio trener Crvene zvezde u vrlo turbulentnom periodu kada se predsedničkom mandatu Dragana Stojkovića video kraj. Da, tog julskog dana u Talinu na beloj firmiranoj košulji predsednika crveno-belih ocrtavao se znoj. Od vrata do donjeg dela leđa. Jer se silno pojačan klub sa Marakane provukao u Estoniji protiv tamošnjeg prvaka, uz primljen gol sa centra. Zvezda je bila na rubu evropske katastrofe, a Stojković je još u avionu za Beograd smenio Boška Đurovskog i pozvao starog znanca kome je tokom boravka u Savezu poverio u ruke mladu reprezentaciju.

Milorad Kosanović je dobio priliku da u poslednjem kolu kvalifikacija za Ligu šampiona vodi Crvenu zvezdu protiv Rendžersa. Tu kolosalnu šansu Čika Miša nije iskoristio, mada su crveno-beli bili u tranzicionom periodu. Argentinac Barkos nije isporučivao ono što se od njega očekivalo, Kosanović je po starom dobrom običaju improvizovao i mladog Filipa Đorđevića stavio u špic. Presudio je gol Naća Nova u poslednjem minutu meča na Ajbroksu, kao i promašaj Burzanovića u prvom minutu beogradskog revanša. Ta dva detalja predstavljala su Kosanovićev košmar iz najcrnjih trenerskih snova. Više nije bilo povratka u sredini poremećenih odnosa. Milorad Kosanović te tužne jeseni za Crvenu zvezdu nije ostao dosledan sebi, smenjen je posle katastrofe u Solunu protiv Arisa kada je počeo bez špica.

UDARAO NA ARKANA, SAVIĆEVIĆA, CRNOGORSKI LOBI...

Treći put nije dobio šansu u Crvenoj zvezdi, mada je imao načelan dogovor sa rukovodastvom voljenog kluba leta 2015. godine. Kao čudotvorac iz Novog Pazara bio je želja određenih struktura, ali je u poslednjem trenutku poverenje dobio Miodrag Božović.

Teško je to podneo. To nezvanično obećenje koje je dobio sa Marakane, pretvorio je u lični motiv. Saživeo se u ulogu fudbalskog Dositeja Obradovića, učivši fudbalu ljude od Novog Pazara, preko Čačka, sve do Surdulice, Kruševca i Lučana. Bilo je tu antologijskih izjava, teških raskida, ali najviše doslednosti. Jer Milorad Kosanović je znao da udara i po Džajiću i po Cvetkoviću, i po Dejanu Savićeviću uz optužbe „da mu crnogorski lobi radi o glavi zbog nekog bezveznog golmana i beka“, i po Željku Ražnatoviću Arkanu.

Možda je zbog tog britkog jezika i spontanog karaktera zaslužio ogromno poštovanje od svih... Dovoljno je prisetiti se, na prvi pogled, petparačkog detalja. Sećate se sigurno one konferencije u Kruševcu kada je Nenad Lalatović bio u nervnom rastrojstvu, psovao, udarao po činovnicima Napretka...

I takav Lalatović, u tom stanju, znao je na Kosanovićevu upadicu da bude trenerski štreber – da se transformiše u sekundi. Oslovljavao je Kosanovića sa „čika Mišo“. I to dovoljno govori.