Crnogorski Suarez iz Čempionšipa: Prošli put grizao za vrat, sad udario glavom kao Zidan Materacija

Bio je septembar 2024. godine, Preston je igrao utakmicu Čempionšipa protiv Blekburna, a crnogorski napadač Milutin Osmajić ujeo je protivničkog igrača Ovena Beka za vrat. Sudija to nije primetio u tom trenutku, ali kamere jesu, a tragovi zubi ostali su vidljivi. Epilog je bio: Suspenzija od osam utakmica neigranja i novčana kazna od 15.000 funti, što je bila najblaža moguća kazna budući da je rođeni Nikšićanin priznao krivicu za nasilničko ponašanje.

Bio je to momenat kada je Osmajić prvi put ozbiljno etiketiran kao igrač koji gubi kontrolu i lako doživljava pomračenje svesti. A, onda je u februaru prošle godine, u meču protiv Barnlija, Osmajić je optužen da je uputio rasističke uvrede Tunišaninu Hanibalu Mežbriju. Iako je sve negirao, nezavisna komisija FA utvrdila je da su optužbe dokazane. Kazna je bila devet utakmica zabrane, a nju je Osmajić izdržavao prethodne jeseni.

Međutim, reprezentativac Crno Gore ponovo je u centru skandala, ovog puta zbog udaranja glavom igrača Hala Džona Landstrama, nekada poznatog po partijama za Šefild Junajted u Premijer ligi. U finišu utakmice Osmajić je poput Zinedina Zidana koji je u finalu Svetskog prvenstva 2006. udario Marka Materacija, glavom udario iskusnog Landstrama i dobio direktan crveni karton, a Preston je meč ubedljivo izgubio 0:3.

Nova suspenzija čeka 27-godišnjeg Crnogorca i još jedna epizoda u dosijeu koji sve više liči na policijski, a sve manje na sportski. Menadžer Prestona Pol Hekingbotom bio je brutalan i jasan.
"Za ovo nikada nisam čuo u životu. On će u mom mandatu propustiti zbirno više od 20 utakmica zbog suspenzija. Ovo je potpuni nedostatak discipline. Totalno neprihvatljivo. Tri velike suspenzije jednog igrača za godinu dana, bez reči sam. Ljudi prave greške, ali bilo bi previše da opravdam tako nešto iako se radi o mom igraču".

U toj rečenici Hekingbotoma nije bilo samo razočaranja trenera, već i nemoć čoveka koji shvata da ima posla sa igračem koji sam sebi postaje najveći protivnik. Jer problem Milutina Osmajića odavno više nije talenat, forma ili minutaža, problem je temperament koji izmiče kontroli. Pre dvadesetak dana se čak pominjalo da bi Osmajić mogao da pređe u Seltik, želeo ga je tadašnji trener šampiona Škotske Vilfrid Nansi, ali je on u međuvremenu dobio otkaz na Parkhedu.

Na terenu, Osmajić igra na ivici. Agresija mu je gorivo, bes mu je pogonsko sredstvo, ali granica između borbenosti i ludosti kod njega je pretanka. U Engleskoj, gde se fizički duel podrazumeva, ali se crvena linija poštuje, takav profil igrača brzo biva prozren. Jednom možeš da budeš vatren, drugi put nezgodan, ali treći put već postaješ nepoželjan. Tri teške suspenzije u jednoj godini nisu incident, već obrazac. Ujed, rasističke uvrede, udarac glavom, tri različita prestupa, ali isti uzrok: nemogućnost da u ključnom trenutku zaustavi samog sebe. Nije to pitanje kulture, ni sredine, ni provokacije protivnika. To je pitanje samokontrole.

I tu dolazimo do najopasnije tačke njegove karijere. Ne do golova, ne do statistike, već do reputacije. Fudbal pamti talente, ali još bolje pamti igrače koji su bili problem. Jednom kada dobiješ etiketu nepredvidivog i nedisciplinovanog, svaki sledeći duel se gleda kroz tu prizmu, na svaki start gleda se strožije, svaki konflikt se beleži crvenom bojom.

U tom smislu, najveći protivnik Milutina Osmajića danas više nije bek koji ga čuva, niti sudija koji ga kažnjava. Najveći protivnik mu je Milutin Osmajić.