Dečaci, budite k’o "čileanci"!

Bio je dan kao i svaki drugi. Niko nije mogao ni da nasluti da Jugoslavija šalje svoju najbolju mladu ekipu na drugi kraj sveta - u daleki Čile, da se odmeri sa najboljima. Nikoga nije ni zanimalo. Na aerodromu u Surčinu tužna slika. Početak je oktobra, dosta sumoran dan. Takva je atmosfera i u jugoslovenskoj ekspediciji uoči polaska. Ekipu je došao da isprati samo predsednik Fudbalskog saveza Miljan Miljanić. Čiča Miljan je oko vrata nosio nekakav stari fotoaparat – jedna fotka, pa rukovanje i – srećan vam put momci. Ubrzo JAT-ov boing zaparao je nebo nad Beogradom i zaputio se ka Amsterdamu. Dug je put do Čilea...

Godina je 1987. Ziko je baš te jeseni „objasnio“ svetu da u njegovom Flamengu stasava momak po imenu Bebeto, koji će postati jedan od najznačajnijih brazilskih fudbalera u istoriji; inspirisani magijom Enca Frančeskolija Urugvajci su nekoliko meseci ranije po drugi put uzastopno osvojili Kopa Amerika; Dijego Maradona doneo je skudeto Napoliju, a Marko Van Basten stigao u Milan kao velika zvezda i nastavio da radi ono što je započeo u Ajaksu. Svi ti momci su krajem osamdesetih na svetskom fudbalskom pijedestalu i sve njih u orbitu je katapultiralo takozvani Mundijalito – mini Svetsko prvenstvo na koje je Čiča Miljan ispratio Plave...
„Čileance sam preuzeo 1986. godine, nasledivši na klupi Ćeleta Vilotića. Dugo sam odbijao tu ponudu, poštujući Vilotića, no nakon što je ta reprezentacija na EP-u 1986. godine u Subotici osvojila tek peto mesto, Miljanić je poludeo. Gotovo mi je naredio: “Jozo, ti to moraš da preuzmeš! Ti i niko drugi”, prisećao tadašnji  selektor Mirko Jozić u jednom nedavnom razgovoru za hrvatski Maks.

Jozić je u ono vreme važio verovatno za najboljeg pedagoga među trenera. Tražio je samo potpunu autonomiju u radu.
„To sam i dobio, niko mi se, pa ni Miljanić, nije mešao u posao. Ali, zato sam imao stotinu problema, drugi su mi podmetali klipove. Ta reprezentacija bila je ružno pače u Savezu, nikoga nije zanimala, osim Miljanića i Antu Pavlovića“.

Počelo je sa drugovima iz SUBNOR-a koji su protestvovali protiv slanja ekipe na Pinočeovo stratište, jer je stadion u Santijagu svojevremeno bio pretvoren u logor namenjen za „prevaspitavanje“ političkih neistomišljenika. Naši drugovi tako su iskopirali sovjetske – reprezentaciji SSSR-a 1973. bilo zabranjeno da ode na revanš meč kvalifikacija za SP protiv Čilea – s tim što ishod, na sreću, nije bio isti...     
„Ali to nije bilo sve“, vraća dalje film Jozić. „Usledio je “odstrel” mojih igrača, jedan po jedan bili su pozivani u JNA: Žitnjak, Babunski, Đorđević, Florjančič, Komljenović, na kraju i Nedeljković iz OFK Beograda. Tada mi je bilo dosta i rekao sam Miljaniću: “Pozovu li mi još jednog fudbalera u vojsku, idem odmah i ja u rezervu!” Nakon toga, više ih nisu zvali“...

Vladimir Jugović i Alen Bokšić nisu bili na spisku, baš kao ni Siniša Mihajlović. Oko njih je bilo dosta kontroverzi. Miha je u svojoj biografiji ispričao kako je bio ucenjen, jer je Jozić od njega tražio da potpiše za Dinamo, dok su Jugović i Bokšić dobili preporuku da ostanu sa svojim ekipma jer će tako bolje napredovati...
„Zašto bih ja postavljao ultimatum Mihajloviću? Zašto onda nisam uslovljavao Mijatovića da će ići u Čile ako potpiše za Hajduk, s kojim je tada pregovarao? Mihajlović je tada bio igrač četvrtoligaša Borova, nije išao jer je lekarska ekipa ustvrdila da je povređen, čini mi se da su u pitanju bile prepone“.

O tome sa kakvim očekivanjima i ciljevima je naš tim poslat na put govori i činjenica da je jedan jedini novinar iz cele zemlje krenuo na put. Bio je to Toma Mihajlović...
„Niko nije imao nikakva očekivanja od tima. Mislili smo da ćemo odigrati tri utakmice u grupi i otići kući. Ali kada smo stigli u Čile fudbaleri su pokazali svoje drugo lice. Videli su lepu zemlju, imali dobar smeštaj, udobne hotele... Oko njih mnogo lepih devojaka“.

Čuvena je anegdota o romansi čileanske misice jugoslovenskog porekla Jasne Vukasović i prvog ženskaroša te ekipe Igora Štimca. Mnogima dugo nije bilo jasno šta je Štimca inspirisalo i „otkud u nogama jednog štopera ona dva važna gola protiv Čilea na startu turnira i protiv DDR-a u polufinalu“.

Nakon što je jaka kiša odložila ceremoniju svečanog otvaranja, Jugoslavija je na startu razbila domaćina sa 4:2. Bila je to možda i ključna utakmica. Tog momenta i sami igrači su shvatili da mogu mnogo, a s druge strane poslata je jasna poruka rivalima s kim imaju posla.
"Sada, kad razmislim – bili smo Španija pre Španije! Koliko i kako su Španci dominirali svetskim fudbalom, toliko i tako smo i mi onda bili superiorni u odnosu na ostatak sveta", ispričao je Jozić u knjizi Grade Brankovića „Čileanci“.

Robert Prosinečki, Zvone Boban, Davor Šuker, Predrag Mijatović, Branko Brnović, Robert Jarni i društvo, superiorno su završili takmičenje u grupi A. Posle Čilea, po četiri gola dali su Australiji i Togou. Sa maksimalnih šest bodova i 12 datih golova ptišli su na megdan favorizovanom Brazilu. Uoči te utakmice novi problemi – Crvena zvezda poslala je dopis u kojem je pisalo da Robert Prosinečki pod hitno mora da se vrati u Beograd kako bi igrao protiv Briža u Kupu UEFA. Fudbaleri su se pobunili, tražili zaštitu, da bi na kraju prvi čovek FIFA Žoao Avelanž lično intervenisao i sačuvao jugoslovenski tim na okupu. Ipak su tada i država i FSJ imali mnogo, mnogo više ugleda u svetu. Toliko da se predsednik Svetske fudbalske organizacije lično zauzme za „našu stvar“...

Brazilci su u tom četvrtfinalu poveli sa 1:0 pogotkom u 44. minutu utakmice. Izjednačio je Peđa Mijatović početkom drugog dela...
„Bio je to moj prvi gol glavom u karijeri“, uz osmeh je prepričavao budući as Real Madrida. Igrao se 89. minut kada je Robert Prosinečki postigao sjajan gol iz slobodnjaka za veliki trijumf Palvih. Kasnije će taj pogodak biti proglašen za najlepši na turniru.

U polufinalu protiv Istočne Nemačke (Matijas Zamer, Darijus Voš, Dirk Šuster...) bilo je dosta vatre. Uvertira nije bila najbolja, ali ni kraj, s obzirom da ćemo u veliko finale morati bez dvojice ponajboljih igrača – Roberta Prosinečkog i Predraga Mijatovića. Oko toga postoji jedna ne baš toliko poznata teorija zavere, a tiče se australijskog sudije Ričarda Lorensa. Jugoslavija je pobedila sa 2:1, međutim, pomenuti gospodin prestrogo je isključio Mijatovića, a onda pred kraj dodelio parni žuti karton Prosinečkom. Pričalo se posle da je taj Lorens želeo po svaku cenu da se preko našeg tima osveti Dragoslavu Šekularcu, jer je nekoliko meseci ranije, dok je Šeki radio u Melburnu, imao neprijatan „bliski susret“ sa njim.

Ta priča vrlo brzo je pala u vodu i bila zaboravljena, no da je Jugoslavija u finalu protiv SR Nemačke igrala bez dva veoma važna šrafa - činjenica je. A moglo je da bude još gore. Prisetio se i tog detalja Jozić...
„Uoči polufinala s DDR-om Štimac i Boban ostali su sat vremena duže napolju i član stručnog štaba to mi je dojavio. Nisam hteo da ih se odreknem, ali sam se pravio kao da sam jako ljuti, pa sam im naredio da skinu trenerke i obuku civilna odela. Ljudi iz štaba su me molili da ih ne šaljem kući, što mi je sjajno leglo. Na sastanku uoči meča, njih dvojica u zadnjem redu, u civilkama, bez nade da će igrati, a ja kažem: “Ti, Štimac, čuvaš Zamera, a ti, Zvone, igraš po desnoj strani!”.

I tako pobedismo te prve Nemce...

Fogtsovim momcima koje su na terenu predvodili Endi Meler i Marsel Viteček bilo je nešto više problema. Očekivano, bili smo osakaćeni bez Robija i Peđe. Boban je u 85. minutu doneo vođstvo Jugoslaviji, a na 1:1 izjednačio je nakon samo dva minuta Viteček - iz penala. Jedanaesterci su i odlučili šampiona. Leković je u prvoj seriji odbranio penal, ovoga puta Viteček nije bio dovoljno koncentrisan, a Plavi su redom pogađali: Pavličić, Šuker, Brnović, Zirojević i na kraju Boban! Jugoslavija je prvak sveta!  
„Ostali smo u Čileu dva dana da slavimo“, stoji dalje u ispovesti Tome Mihajlović.  „Bio je rođendan Robertu Jarniju. Sećam se i da je Zamer izbio dva zuba Dubravku Pavličiću. Pozvali su zubara da se sve to sredi. Na rođendanskoj proslavi poklonili su mu loptu kojom je igrano finale. Bila je prava porodična atmosfera u ekipi. Kada smo stigli kući i kada je trebalo da svako pođe na svoju stranu, momci su plakali“.

U idealnom timu prvenstva našlo se mesta za čak šestoricu Jugoslovena – Lekovića, Brnovića, Bobana, Jankovića, Prosinečkog i Šukera. Robi je proglašen najboljim igračem turnira, Boban je bio na drugom mestu. Davor Šuker plasirao se na drugo mesto liste strelaca sa šest pogodaka. Viteček je dao samo jedan više.

Eto, tako su nastali „čileanci“...

Po povratku u zemlju potpuno različita slika od one prilikom „ispraćaja“. Nije bilo funkcionera koji nije želeo da primi zlatne momke. Fudbalski svet pričao je i pisao o Jugoslaviji i rađanju jednog velikog tima, no neki čudni tipovi iz još čudnijih svetova imali su drugačije planove. Učinili su da jedna prelepa priča ostane bez spektakularnog vrhunca, koji kako vreme prolazi, postaje sve češća maštarija. Šta bi bilo kad bi bilo: Svetla velike pozornice... možda baš u Americi ’94... Na podijumu jedan do drugog „čileanci“ Prosinečki, Boban, Šuker, Mijatović, Jarni, pa onda Mihajlović, Jugović, Bokšić, Pančev i oni nešto stariji Piksi Stojković, Katanec, Dejo Savićević. Brazilci tuguju – Zlatna boginja u rukama Ivice Osima visoko je podignuta uvis. Rez. To je san, bajka.  

Osimove suze na onoj oproštajnoj konferenciji za štampu, pa lažno-tužni Lenart Johanson dok obrazlaže odluku da Jugoslavija ne može na EP u Švedsku i opet podijum. Ali na njemu Danci. Realnost. Košmar. Kraj. Kakav scenario...

Evo skoro tri decenije prošlo je od Čilea. Mnogo toga se od tada promenilo, ali ponovo smo poslali naš najbolji mladi tim na kraj sveta, ovoga puta kao samostalna država. I ponovo su otišli bez velike pompe, očekivanja. Pa neka nam se i oni vrate u velikom stilu. Dečaci, budite k'o "čileanci"!   

(foto: MN Press)