Dečaci koji sazrevaju brže: Dok je oko nas galama, mi smo normalni momci koji uče na tuđim greškama

Prošlo je deceniju i po otkako je Duško Vujošević izustio rečenicu urezanu u kolektivnu svest Grobara: „Može da se pogreši u tome kakav je ko igrač, čak i kakav će igrač biti, ali da ne sme da se pogreši u tome kakav je čovek“. Dan pošto se košarkaški klub vratio na tron na koji ga je svojevremeno postavio baš Vujošević, u fudbalskom ponosno gledaju na dvojicu momaka, sigurni da su već sad kvalitetni pojedinci posrnulog sastava, da će tek izrasti u nosioce igre, ali još bitnije da su mladi ljudi koji sazrevaju brže od ostatka generacije.

Takav zaključak nameće se brzopotezno. Da, sve što je na prečac ume da bude varljivo. Pogotovo što su Ognjen Ugrešić i Vanja Dragojević tek zakoračili na superligašku scenu. No, njihove partije tokom prolećnog dela minulog prvenstva, još više način razmišljanja, sugerišu da crno-beli na raspolaganju imaju odrasle ljude zaroboljene u telima dece.

Na stranu šta su pokazali na terenu, jer je momak iz Kikinde odigrao 12, a rođeni Zemunac 11 utakmica (dovoljno tek za nagoveštaje, nikako za zaključke), njih dvojica van igrališta demonstriraju zrelost. Ne rečima tokom paralelnog intervjua za Mozzart Sport, već delima pre toga.

Ugrešić i Dragojević su pravi Grobari. Žive (za) Partizan. Nije im bilo teško da se „spuste“ u Teleoptik i poderu kolena na trećeligaškim livadama, u situaciji kad većina njihovih vršnjaka smatra da je ulaskom u seniorski sastav Partizana postala nedodirljiva; nisu gledali u inostranstvo posle jednocifrenog broja utakmica za prvi tim nego su produžili ugovore; i to na po pet godina, što tek odudara od ambijenta domaćeg fudbala u kome gro tinejdžera želi da oroči ostanak u Srbiji na što kraći period.

Ovi momci su drugačiji, što se može zaključiti i na osnovu njihovog razmišljanja posle filmskog ubrzanja karijera.
„Neću da kažem da smo projekat kluba, samo osećamo veliku odgovornost što nam Partizan toliko veruje. Moramo još da dokazujemo i pokažemo da je sve što nam se dešava zasluženo. Potrebno je da budemo ponosni što smo dobili šansu u Partizanu, najvećem klubu sveta, da baš mi budemo mladi na koje se klub oslanja. Partijama i zalaganjem ćemo pokazati da je opravdano što nas čelnici tako tretiraju. Ovo ništa ne menja u našim stavovima, moramo da budemo pravi sve vreme“, odsečno priča Dragojević.

Zadnji vezni je u januaru napunio 19 godina, za nijansu ofanzivniji Ugrešić će isti rođendan proslaviti 15. juna. Zato je pitanje kako se tako mladi ljudi nose sa saznanjem da maltene klub stoji na njihovim ramenima, posle potpisivanja ugovora sa ogromnim otkupnim klauzulama, u vrednosti od po 15.000.000 evra, što bi moglo da pomogne saniranju dugova?

„Ne bi smelo ništa od toga da nas poremeti. Svi nam pričaju da budemo na zemlji, ali nema potrebe. Mi smo normalni momci. Neće nas ovo što se dešava dići u nebesa. Od malena smo u Partizanu, prošli smo sve selekcije, mnogo volimo ovaj klub. Jednostavno, znači nam! Bilo bi glupo da razmišljamo o odlasku, a odigrali smo po desetak utakmica za prvi tim. Od malena želimo nešto da osvojimo ovde. Zato smo tu“,  uverljivo dodaje Ugrešić.

OSTANI SKROMAN, JER POGREŠAN PUT BIRAJU ONI KOJI ODU NESPREMNI

Vanja Dragojević (©Starsport)

Na sličnom talasu pliva Dragojević...
„Ima dosta primera u srpskom fudbalu kako ne bi trebalo. Zato i učimo na tuđim greškama. Okruženi smo i ljudima koji iskreno žele da na pomognu na putu stasavanja, najpre roditeljima, potom Andrijom Kaluđerovićem (Ugrešićev agent, op. au) i Bojanom Šaranovim (Vanjin zastupnik, op. au). Obojica su prošli kroz ovaj period karijere i ne bave se glupostima nego nam predočavaju prave vrednosti. Teško je mladom igraču da ostane normalan i skroman dok je oko njega galama. Dosta dečaka poleti, pomisle ne znam ni sam šta, a to se ispostavi kratkotrajnim. Najbitnije je ostati skroman. Ranije nisam bio, jer ako nisu sportski skroman nema šanse nešto da napraviš. No, bitno je ljudski ostati skroman“.

Da su baš takvi, centralni vezisti Partizana su uverili i ljude iz kluba tako što su izabrali da ostanu u Humskoj u delikatnom trenutku, kad mnogi žele što pre da se otisnu u inostranstvo i zarade „laku lovu“.
„Nažalost, videli smo gde su takvi završili. Pogrešan put biraju oni koji odu preko nespremni. Dosta je takvih primera. Mnogi su baš talentovani, možda bolji igrači od nas dvojice, ali su birali pogrešan put. A Partizan je najpre najbolji klub na svetu, a onda je i najbolji na svetu za razvoj mladih fudbalera. Kad dođe vreme, a mi budemo spremni kao sportisti i ljudi sve će to doći. Sad je rano, jer je razlika u nivoima ogromna i teško je prolagoditi se. Mi smo izabrali drugačiji način razvoja“, dodaje Dragojević.

Nagledali smo se u bliskoj prošlosti raznih ugovora, ucenjivanja, klauzula, ali da neko potpiše na pet godina odavno se u Partizanu nije desilo. Zašto?
„Da su nam ponudili i ugovore na po deset godina – prihvatili bismo. Za nas je to bilo ostvarenje sna. Osećam da je ovo naš klub. Izlazili smo na teren sa igračima na evropskim utakmicama protiv AZ Alkmara i Bilbaa, privreženi smo Partizanu, sve bismo mu dali. I baš ga volimo. Znate li da naša generacija 2006. nijedan derbi nije izgubila? Toliko smo ostale zarazili grobarstvom da nismo smeli da izgubimo. Nismo dali na sebe“.

U redu navijačko opredeljenje, međutim, kako ostati imun na novac koji se pominje da će klub zaraditi vašim transferima, jer je rešio da gađa rekordne poslove od po 15.000.000 evra za obojicu?
„Nas to ne zanima, niti nam stvara pritisak, niti razmišljamo o tome dok igramo. Samo dajemo sve od sebe. Kad bude došlo vreme mi ćemo pomoći Partizanu transferom. Da nismo verovali obojica u naše mogućnosti ne bismo potpisali na po pet godina produžetak saradnje. Neki talenti odlaze rano i to onda znači da ne veruju baš u sebe. Možda misle: ’Daj bolje sad da uzmem paru, kasnije možda ne bude ponuda’. Nas dvojica smo sigurni da će doći vreme kad ćemo ostvariti unosne transfere“.

Dragojević i Ugrešić sad jesu budućnost Partizana, ali pre samo nekoliko meseci maltene nisu bili ni na mapi. Vanja stvarno, jer ga stručni štab prvog tima nije ni vodio na pripreme u Tursku, na kojima je Ugrešić bio na marginama. Što opet pokazuje kakve su ličnosti.
„Meni je bilo teže nego Ogiju, jer zimus nisam dobio ni poziv za kamp u Antaliji. Nekoliko meseci ranije, nisam želeo da ostajem u omladincima Partizana, zbog čega sam prešao u Teleoptik, smatrajući da mi je potrebno suočavanje sa seniorskim fudbalom. U tom trenutku nije postojala dvojna pozajmica, nikako nisam mogao odmah u prvi tim, sve dok nije istekla pozajmica Optičarima. Za tih šest meseci sam dosta napredovao fizički i taktički. Prema propisima, nisam ni mogao ranije u prvi tim. Verovao sam da će se kad-tad šansa ukazati i da moram da bude najbolja verzija sebe kad me pozovu“.

PODMSEVALI SU NAM SE REČIMA: ŠTA ĆE OVI U TELEOPTIKU?

Prilika se pojavila tokom martovske pauze za obaveze reprezentativnih selekcija, kad u „Zemunelu“ nije bilo dovoljno igrača.
„Baš se u tom peirodu Aleksandar Šćekić se povredio, a Stefan Kovač razboleo i zato sam krenuo da treniram sa prvim timom. Čak sam bio štoper pre reprezentativne pauze, nisam imao prostora da se pokažem, mogu da odradim posao, međutim, nisam centralni defanzivac. Kad je došla pauza i razvrstao se tim, pojavio se prostor da igram veznog na treninzima, primetio sam da je trener bio zadovoljan i odmah me je prebacio za stalno u prvi tim. Onda je usledio prijateljski meč sa CSKA, gde se povredio Mihajlo Ilić, pa sam uskočio opet na štopera. Tako je sve počelo“.

Baš taj period proveden u Teleoptiku koristio je Vanji Dragojeviću na planu sazrevanja. I tu se vidi kako ovi moci rezonuju, jer mnoge zanima samo prvi tim, čak i bitna uloga u njemu, ni ne pomišljaju da se vrate dva koraka unazad.
„Kad sam stigao među Optičare, shvatio sam da je Srpska liga Beograd drugačiji nivo u odnosu na omladinski fudbal, da su treninzi ozbiljni, vodi ih Strahinja Pandurović, koji je godinama bio u prvom timu. Igrali smo protiv iskusnih igrača i to nas je ojačalo. Svi su nas gledali ispod oka, maltene su nam se podsmevali. Kao: ’Šta će ovi u Teleoptiku?’ Onda su krenuli i drugi da se raspituju mogu li isto. Ispostavilo se da je to sjajan potez, međutim, posle razgovora sa roditeljima i agentom Bojanom Šaranovim shvatio sam šta je ispravan put. Ako svi ukazuju na to, mora biti prirodno. Pogledajte koliko je samo igrača išlo tim putem: Miloš Jojić, Darko Brašanac, Aleksandar Mitrović, Saša Lukić, Strahinja Pavlović... Vremenom se praksa izgubila, ali bi trebalo tako da bude. Zato što je baš teško preći iz omladinskog u seniorski fudbal. Retko ko uspe da se snađe i uhvati kontinuitet. Može da ulazi povremeno, ali ne može ozbiljno da igra“, uverava Dragojević.

Između ostalog, poučen Vanjinim iskustvom, iz prvog tima u filijalu se „spustio“ Ugrešić, ne dozvoljavajući da taj korak tretira nazadovanjem.
„Poenta je da ni na Teleoptik nismo posmatrali kao kaznu, već odskočnu dasku. Za razliku od Vanje koji je tamo bio šest meseci, ja sam odigrao samo tri utakmice. Bilo je to posle zimskih priprema u Antaliji. Iako sam svakodnevno pružao maksimum, nije mi bilo svejedno, niti sam se lepo osećao dok sam sedeo na klupi i nisam nijednom ulazio na prvenstvenim utakmicama. Onda sam tražio da igram za Teleoptik, na sopstveno insistiranje sam pitao da tri utakmice provedem u filijali, ako već nisam u planu za mečeve prvog tima. Tu sam skrenuo pažnju, postigao dva gola, možda je i tad šef Blagojević video da može na mene da računa. Onda mi je poklonio više pažnje na treninzima i konačno sam dobio šansu na gostovanju u Kragujevcu“, podseća Ugrešić, koji je baš na debiju pogodio stativu, da bi iz odbitka Jovan Milošević postigao gol.

Sudbinski je Ugrešić vezan baš za Radnički, jer je protiv istog rivala, ali na susretu u Beogradu postigao prvi gol u seniorskoj konkurenciji. Onda je kolo pre kraja, protiv Mladosti, dodao još dva. Čak nije poenta u golovima, već načinu na koji je svaki proslavio. Kao pravi Grobar.
„Previše mi znači, naježim se i sad utakmice u Lučanima. Uvek sam razmišljao da ću prvenac za seniorski tim Partizana proslaviti trkom ka južnoj tribini, a kad sam u nadoknadi pogodio za potvrdu pobede nad Radničkim osetio sam udar adrenalina, setio se porodice i pojurio ka istoku, jer sam znao da me odatle gledaju roditelji. E, onda sam rekao da ću naredni gol proslaviti odlaskom do Grobara i to se desilo u Dragačevu. Jeste bila nebitna utakmica, ali je meni bila baš bitna“.

AKO BOG DA, VRATIĆE SE MATIJA POPOVIĆ, DA OSVOJIMO NEŠTO ZAJEDNO

Ognjen Ugrešić (©Starsport)

Utemeljenje za ove reči Ognjen pronalazi u oblikivanju na terenima „Zemunela“. Ugrešić i Dragojević su tandem već 11 godina. Praktično, od drugog razreda osnovne škole, kad je pod vođstvom Nebojše Neškovića i počivšeg Dušana Trbojevića napravljena selekcija od dečaka rođenih 2006. godine.
„Od pionira smo počeli da igramo maltene u tandemu, kao zadnji vezni, jer su se tad iskristalisale pozicije. U pomenutoj generaciji su bili još Zoran Alilović i Dušan Jovanović, koji su sada naši saigrači u prvom timu i zaista je impresivno da četvorica dečaka iz tek formirane selekcije stignu do prvog tima“.

Bilo bi ih još da Matija Popović usled nesuglasica sa prethodnim rukovodiocima nije otišao u Italiju, ali sadašnji rade na povratku kreativnog ofanzivca, koji može da dejstvuje i kao napadač.
„Čujemo se maltene svakodnevno, sva trojica smo u odličnim odnosima. I Matija je veliki Grobar. Ima želju da opet zaduži dres Partizana, znamo i da ljudi iz kluba pokušavaju, ali su stvari komplikovane, jer nije mali Matijin ugovor u Italiji, pa Napoli koči. Ne znamo detalje, ali daće Bog da se vrati. Stalno se raspituje, govori nam šta bi radio ako bi postigao gol, a i mi bismo voleli da se ponovo sretnemo. Od malena igramo zajedno i baš bi bilo sjajno ako bismo svi skupa nešto osvojili. To bi bila istorija“.

Baš kakvu su stvarale ranije generacije. Na neke od njenih članova se ugledaju momci posebnih karakteristika.
„Nama se posebno svideo put koji su prošli Nikola Milenković i Strahinja Pavlović. I oni su posle omladinaca igrali najpre za Teleoptik, pa tek onda za prvi tim. Kao što vidimo, bolje su prošli u odnosu na mnoge koji su želeli prečicom da uspeju. Gledamo prave Grobare, od malena u klubu, koji igraju do koske. A opet, ne želimo da se poredimo ni sa kim, već da se u budućnosti porede sa nama“, samouvereno govori Ognjen Ugrešić.

Za početak, valjalo bi im verovati.