Dejan Stanković piše za MOZZART: Hvala vam, ljudi!

Pošteno da vam kažem, ne znam kako ću se ovde snaći... Kao i uvek, biću iskren i pošten! Prema svima i prema svemu. To su vazda moje vodilje kroz život... I bez lopte i sa loptom.

Kako ono kažu vajni pisci: umačem pero u tintu. Na molbu i nagovor Grade Brankovića, mog iskrenog prijatelja, ja sad treba nešto i da napišem. Nisam mogao da odbijem. Ni zbog Gradinja, ni zbog sebe, ni zbog vas. Davno je prošlo vreme pismenih zadataka kada sam se u plavičastoj svesci na linije, sa dve margine na obe strane, borio za ocenu iz srpskog jezika. Ovo je, ipak, nova škola za mene...

U petak se opraštam od omiljenog dresa. Poslednji put ću igrati za Srbiju. Ne znam da li da se smejem ili da plačem. Najradije bih se smejao i plakao u isto vreme. Ponosan sam na te oči pune suza. Svaku sam zaslužio. Ja još igram debitantski meč protiv Koreje posle kojeg sam plakao od sreće. Trudiću se da ne zaplačem na rastanku protiv Japana...

Neću uspeti, znam sebe!

Priznajem lepo je, ali nije mi najvažnije što ću postati rekorder. Neko i to mora da bude... Bilo je mnogo većih igrača od mene, pa brojevima nisu dogurali ovoliko. Mene je nagradila fudbalska sudbina i hvala joj na pruženoj šansi da 103 puta budem reprezent zemlje koju neizmerno volim. Ta ista sudbina poigravala se i sa životima i karijerama moje generacije. Igrao sam za tri države, pevao dve himne, ali uvek voleo samo jednu zemlju. Moju otadžbinu! Fudbalski sam rođen u Jugoslaviji, stasao u Zajednici sa Crnom Gorom i sazreo samo u Srbiji...

Bitno je da smo moj narod i ja ostali isti!

Lakše mi je kad zažmurim. Čim sklopim oči, naviru sećanja u slikama moje prolaznosti. Čujem i svaki glas s terena i tribina. Čini mi se da sam još u vazduhu i da udaram loptu glavom koja uleće u mrežu Koreje. Ja još lebdim, a prošlo je više od 15 godina?!

Neverovatno je da se i večnost završava u trenu. Te slike i glasovi koji kruže u meni ređaju uspomene kao u pasijansu. U mom reprezentativnom špilu su 103 karte i svaka je u znaku herca...

Srce nikada nisam štedeo!

Ne odričem se nijedne partije. U svakoj sam bio ja. Da nije bilo bolnih poraza, nikada ne bih naučio da se radujem pobedama. To je život, i to je fudbal. Tuga i sreća koje prave razliku između duše od kamena.

I dalje žmurim, jer stvarno tako bolje vidim. Razbijamo Nemačku u Francuskoj, a ja zaklanjam loptu da Kepke ne bi znao da ulazi u gol. Skrivam je leđima i od Ladića da bih čuo koliko je glasna tišina u Maksimiru. Protiv Rumunije na Marakani ja sam dete u Diznilendu...

Bio bih nepošten da se ne setim i Jermenije, i Azerbejdžana, i Argentine... Kroz život nosim i ta fudbalska poniženja, jer ja ne mogu i neću da pobegnem od svoje senke na suncu sa pognutom glavom. Prati me uvek: i u dobru i u zlu.

Ipak, najvrednije u meni su ljudi kojima me je fudbal usrećio za čitav život. Neću napisati nijedno ime – to ne sme da bude slovo na papiru. To je moj fudbalski dug prema svima vama koji ste zaslužni što sam Dejan Stanković baš ja...

Hvala vam, ljudi!
Vaš Deki

(Foto: STAR SPORT, Infografik MOZZART Sport)