Devet godina i deset igrača: Partizan sve vreme grešio u potrazi za novim Sašom Ilićem

Nalik pesmi Tonija Montana, zakinutoj za 12 meseci, devet godina je prošlo kao tren, a Partizan nije našao zamenu Saši Iliću. Menjaju se vremena, okolnosti, treneri, igrači, međutim, u Humskoj 1 nema rešenja za davno postavljenu dijagnozu da se fudbal teško igra bez čoveka koji je zagazio u 42. godinu. Pogotovo što je kraj karjere na vidiku, još najviše 11 utakmica i gotovo, nema više.

Zato je ono malo Grobara što na izmaku sezone za zaborav i dalje dolazi na utakmice aktuelnog osvajača Kupa Srbije privilegovano da gleda umeće čuvenog veziste, sposobnog da potezom preokrene dešavanja na terenu, kao u sredu, ključno uticavši da se protiv Čukaričkog od 1:2 stigne do 3:2. Otuda ima smisla najava Sava Miloševića da će ga što više koristiti u završnici takmičenja, a kad se prvenstvo i kup okončaju ostaće nad Topčiderskim brdom da lebdi pitanje staro bezmalo deceniju: ko posle legendarnog veziste?

Pokušavali su, što rukovodioci, što struka, da na neki veštački način predstave „novog Ilića“, fudbalera koji će sedeti za komandnom tablom Parnog valjka kad se Saša penzioniše, kačili etiketu i onima koji su mnogo obećavali u mlađim kategorijama i pojedincima koji to nisu, ali im je valjalo promocijom podići cenu pre odlaska u inostranstvo. Od 2010. i povratka nekadašnjeg reprezentativca takvim su okarakterisali bar desetoricu igrača – ako se ograničimo samo na decu kluba – međutim, nije vredelo.

Cela priča pokrenuta je godinu i po pre Ilićevog povratka iz Salcburga, kad je direktno iz kadeta u prvi tim prebačen Adem Ljajić. Dominantan u mlađim kategorijama, momčić iz Novog Pazara dobio je vandrednu priliku da odmah igra na velikoj sceni, što je leta 2008. bio znak da mu Partizan veruje i da na njemu gradi budućnost. Čak su na Topčiderskom brdu toliko bili uvereni da će Ljajić izrasti u vrhunskog asa da su Ilića pitali može li da mu poveri „broj 22“, na šta je ovaj pristao. Bilo je i dobrih partija, višemilionskog potpisanog, pa otkazanog, transfera u Mančester junajted, ali je jasno da je Adem veću karijeru napravio u inostranstvu, nego u Partizanu kroz koji je samo prošao, a da veliki trag nije ostavio.

Kasnije se išlo na dvostruki povratako Stefana Babovića, promociju Nikole Ninkovića takođe iz kadeta u prvi tim, zatim i Danila Pantića. Njih trojica su najčešće predstavljani kao nasledici Saše Ilića, fudbaleri koji bi mogli da ostvare velike karijere, budu miljenici publike, ali osim što su svi nosili kapitensku traku niko, ruku na srce, nije uspeo da se ni približi tom statusu. Štaviše, Babović je 11 godina mlađi, ali je završio karujeru pre dve i po godine (!?), Ninković je u Seriji B, dok Pantić zbog načina na koji je napustio klub pre četiri leta nikad nije zavredeo poštovanje tribine.

Pogrešno bi bilo verovati da su problemi sa kojim se Partizan suočavao u eri potrage za novim Ilićem bili isključivo sportske prirode. Ekonomski se ne mogu zanemariti, jer su čim bi promolili glavu prodavani igrači poput Miloša Jojića i Saše Lukića, iako nisu klasični plejmejkeri, ali su u jednom trenutku obojica najavljivani kao talenti sposobni da popune prostor kad Sašino vreme istekne. Druga nevolja je odsustvo kontinuiteta struke i nemiri u klubu koji su doveli do toga da, na primer, Darko Brašanac – za koga se baš u sezoni kad se Saša Ilić vratio iz inostranstva govorilo da je njegov naslednik – promenio čak osmoricu trenera (ne računajući Avrama Granta koji je šefovao dok je momak iz Čajetine bio na pozajmicu u Smederevu). Kako u takvim okolnostima, kad rukovodioci svaki čas menjaju stratege, a struka poziciju fudbalera od ofanzivnog do zadnjeg veznog, da se snađe, napreduje, vine u visine koje su mu predviđali? Koliko je to osetljivo pitanje pokazuje podatak da su Sašu Ilića do 19. do 26. godine, trenirali samo Ljubiša Tumabaković i Miodrag Ješić, uz napomenu da je maltene sve vreme pored njega bio učitelj iz mlađih kategorija MIša Radaković.

To je privilegija kakva za današnje talente predstavlja misionu imenicu, pošto je u turbulentnoj sezoni kakva je ova Armin Đerlek sačekao i četvrtog trenera i veliko je pitanje da li u tom haosu dete od 18 godina može da se snađe, iako je talenat nesporan. Možda bi u nekom drugalije ambijentu, da je mirnija situacija u i oko Partizana, dobio pravu šansu, koristio je i razvijao se. Kao Saša, koji je debitovao oktobra 1996, a naredni zvanični meč za Partizan odigrao tek avgusta 1997.

U međuvremenu bilo je zamisli da se i igrači kojima ofanzivni vezni nije pozicija, poput Nemanje Tomić (trenutno u Zemunu), Veljko Birmančević (pozajmljen Čukaričkom, prethodno Radu) ili Nemanja Glavčić (prodat Spartaku) proglase za moguće naslednike čuvenog kapitena. Nije uspelo. I to je čini se, najveća greška, koju je Partizan pravio, jer bi čim neko malo zavsetluca za njega krenula priča „evo ga novi Saša Ilić“. Bez utemeljenja. Bez vizije.

Jer, em što brzo odlaze van granice, em relano ne poseduju svi taj kvalitet da vide budućnost i pošalju loptu tamo gde niko ne očekuje. Suočeni sa nestrljivim čelnicima kojima nije baš stalo do igre već do novca, spremnim da otpišu pojedince posle prve greške, mladi teško napreduju. Deluju sputano, stegnuto, baš zato što nemaju poverenje okruženja kakvo je uživao Saša kad je zakoračio na veliku scenu i bio pravi projekat kluba u, po fudbalu u ovoj zemlji, ipak, povoljnijim okolnostima. Njegova zastava, kao Džerard u Liverpulu, Kasiljas u Realu, Toti u Romi...

Paradoksalno, dvodecenijskim u kusur trajanjem na superligaškim terenima, Ilić je nesvesno postao opterećenje onima koji dolaze. Svi hoće da budu kao on, a to nije ti realno, niti moguće. Kao simbol Partizana, njegova ikona, Saša je na neki način balast generacijama koje su stvarane posle njega, pošto je veliki broj stručnjaka jedinstven u poruci da se takav igrač, genijalan po fudbalskim i ljudskim karakteristikama, rađa, a ne stvara.

Dosta će vode proteći Savom i Dunavom pre nego što se novi Saša Ilić rodi, a dotle bi Partizan, možda, trebalo da se posveti formiranju igrača na poziciji štopera (Ivan Tomić i Marko Nikolić izmislili i oblikovali Nikolu Milenkovića), krila (Aleksandar Stanojević najzaslužniji za uzlet Lazara Markovića) ili napadača (Vuk Rašović doslovce stvorio Aleksandra Mitrovića), a tog u veznom redu, koji će sve da poveže će, pre ili kasnije, dočekati. Kao dar sa neba, a ne proizvod „Zemunela“.

SUPERLIGA - 30. KOLO

Nedelja
17.00 (1,85) Čukarički (3,40) Mladost (4,10)
17.00: (1,85) Dinamo (3,70) Radnik (3,60)
17.00: (1,90) Voždovac (3,30) Mačva (4,00)
17.00: (1,73) Napredak (3,55) Zemun (4,50)
17.00: (1,12) Radnički (7,50) Bačka (18,00)
17.00: (1,30) Spartak (4,80) Rad (9,50)
17.00: (3,45) Vojvodina (3,30) Partizan (2,05)
19.00: (1,12) Crvena zvezda (7,50) Proleter (18,00)

Foto: MN Press, Starsport