Dobrašinović: Struka na Balkanu degradirana, treneri se često sklanjaju u kafani

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Novog Pazara)

Siniša Dobrašinović je ponovo u Novom Pazaru, posle više od 26 godina! Kada je sa 19 leta nosio plavi dres, mnogi od simpatizera kluba sa obala Jošanice i Raške nisu bili ni rođeni. Oni koji su i tada dolazili na Gradski stadion potpuno drugačijih gabarita, sećaju se moderenog defanzivnog veziste, koji je u komplikovanom momentu po pazarski fudbal tokom proleća 1997. dao veliki doprinos opstanku u Drugoj ligi „Zapad“.

Dobrašinovići su tu, iz komšiluka, iako se sada radi o drugoj državi. Rođen je 1977. u Gornjem Zaostru pored Berana, bliski rođaci su mu proslavljeni bokseri Vukašin i Vučić. Kuća do kuće. Siniša, ipak, nije navukao rukavice, zov fudbala bio je jači. I živi daleko od rodnog kraja, na Kipru. Za mediteransko ostrvo vežu ga najlepša fudbalska, ali i životna sećanja, tamo mu je najuža familija. Rešio je da se vrati u nekadašnju domovinu, na koliko – pokazaće vreme.    

Tokom Sinišinog prvog boravka na trenutnoj adresi, gromoglasni drugoligaš završio je kao 11. na tabeli među 18 klubova, sa sedam bodova više od najbližeg tima u zoni ispadanja. Sredinom tekuće sedmice, upravo je sa 11. mesta preuzeo Plave kao šef struke, samo što se ovog puta radi o Mozzart Bet Superligi. Došao je sa prvim pomoćnikom Draganom Žarkovićem, takođe nekadašnjim prvotimcem Novog Pazara sa dobrom karijerom na Kipru. Tu su ih sačekali trener golmana Suad Prtinac i stručnjak za kondiciju Armin Zećirović.                                    

„Kad samo ovde igrao, bila je teška sezona. Sećanja su prijatna. Došao sam tokom zimske pauze, položaj na tabeli - nezavidan. Kao i Pazaru, pomoć je tada trebala i meni. Proveo sam šest meseci u Sartidu (sadašnje Smederevo 1924), a da 1996. u jesen kod pokojnog trenera Nedeljka Kostića nijednom nisam našao mesta ni na klupi za rezerve. Kao mlad igrač sa nekim imenom i prezimenom, koji je sa Rudarom iz Pljevalja postao prvoligaš, doživeo sam razočaranje. Nije mi bilo lako, to je strmoglav pad! Srećom, Pazar je vodio Jusuf Čizmić. Gledao me je na mnogo utakmica u Pljevljima i dogovorili smo se za minut. Dok sam bio na suprotnoj strani, znao sam koliko Pazarci vole fudbal, koliko su strastveni. Pokušavao sam da se stavim u kožu pazarskih igrača, zamišljao kako je kad te nosi toliko publike. Dobro smo radili u toj polusezoni. Možda je Čizmić bio i prekretnica da opet pođem napred“, neposredno posle drugog treninga na Atletskom stadionu priča Dobrašinović za Mozzart Sport.

Kompletirao je misiju u Pazaru i vratio se u Pljevlja, da bi se nakon godinu dana otisnuo u belgijski Lokeren.

„Posle Lokerena, imao sam ponude dva drugoligaša iz Belgije. Možda sam pogrešio, ali sa ove distance – nisam. Imamo previše ega, pa nam je uvek teško da odemo rang niže. Da bi krenuo napred, moraš ponekad i da se spustiš, za stepenicu. Odlučio sam se za Kipar, gde su dolazili igrači na zalasku karijera. Ja sam tamo otišao u 23. godini. Prosao sam sve stadijume, od perioda sa tri stranca i osam Kiprana među starterima. Teško je u tim uslovima bilo napraviti rezultat na internacionalnoj sceni. Domaći igrači bili su u zoni komfora, znali su da sigurno igraju, dok se stranci bore za tri mesta. Mnogo toga se promenilo 2005. i 2006, kada su kiparski klubovi počeli da sređuju terene. Možda me sve to podseća na aktuelnu situaciju u Srbiji. Sad su uslovi neuporedivo bolji. Nekada nam je pomoćni teren u Pazaru bio pravi horor“.

Retko je Dobrašinović napuštao Kipar, ali su kratkotrajni izleti bili i uspešni.

„I porodica je učinila svoje. U Kavali sam nosio kapitensku traku. Mislim da je klub ulaskom u polufinale Kupa Grčke i plasmanom u top pet ili šest u prvenstvu ostvario najveći uspeh. Dobili smo sve velike grčke klubove. U kazahstanski Žetisu sam svojevremeno otišao na poziv Slobodana Krčmarevića. Na Kipru uvek mogao da kontrolišem stvari, igrao za reprezentaciju. Prvi put kad sam osetio da možda mogu igrački da padnem, odlučio sam da završim karijeru. Poslednja utakmica bila je za 2014. reprezentaciju, prijateljska protiv Japana. Kao kapiten sam stavio tačku sa 37 godina. Rekao sam sebi da je bolje da se povučem, nego da se šlepam“.

Nije imao dilemu šta i kako dalje.

„Kao fudbaler, čini mi se da sam uvek izlazio iz igračkih okvira i pogleda na teren. Trenerski posao je samo posledica. Tokom moje poslednje sezonu u Nea Salamini bio sam igrač i pomoćnik Grku Dimitrisu Kalajcidisu. Svidelo mi se kako radi. Pre toga je trebalo da odem kod njega, u Veriju, ali su problem pravili papiri iz Kahahstana. Došao sam u Nea Salaminu i preporučio Kalajcidisa. Kasnije je otišao u grčki Aris, čiji je vlasnik postao njegov brat. Dimitris je imenovan za sportskog direktora i doveo je mene za trenera pravo iz kopački. Pomagao mi je, ali sam u Solunu iskusio šta znači kad klubovi nemaju strpljenja. Tako je na Balkanu, generalno. Mislim da sam šest utakmica dobio, sedmu izgubio i odmah – rotacija! Dimitris je došao za glavnog trenera, ja sam prebačen za pomoćnog. Koliko god da su u pitanju ljudi iz fudbala, tako se funkcioniše i nosi sa pritiskom“, konstatuje Dobrašinović.

Kad se promenila vlasnička struktura, otišao je iz Arisa i u naredne dve godine radio u stručnom štabu selektora Kipra Rana Ben Šimona.

„Kod izrelaskog stručnjaka Ben Šimona bio sam zadužen za analitiku. Maksimalno sam se uključio, što mi je trebalo. Dobili smo Bosnu i Hercegovinu, Sloveniju, bilo je još dobrih rezultata. Sada se Kipar muči. Posle sam vrlo kratko trenirao Ermis, opet su se desili vanfudbalski momenti. Neke stvari jako teško prihvatam. I u sirijskoj Al Vahdi ostao sam par meseci, do promene uprave. Zaista, ova naša struka je malo degradirana, pa se treneri često sklanjaju za kafanskim stolom. Ne pričam konkretno za Srbiju, nego za čitavo poluostrvo. Nažalost, tako je na Balkanu. Pre Pazara, bio sam pomoćnik u Karmijotisi“.

Dobrašinović navodi i drugačiji primer:  

„Na početku trenerske karijere Temura Kecbaje, imao sam priliku da igram i pratim kako funkcioniše Anortozis, prvi kiparski klub ikada u grupnoj fazi Lige šampiona. Predsednik je u prvoj godini trpeo veliki pritisak da ga skloni, ni sam ne znam kako je uspeo da ga sačuva. Kecbaja odradi prvu sezonu, pa u drugoj uzeo Kup Kipra, u trećoj prvenstvo, dok se u četvrtoj dokopao Lige šampiona Evrope. Mnogo je bitno to strpljenje klupskih čelnika. Tu pravim razliku između dobrog i vrhunskog funkcionera“.

Veliku ulogu u njegovom preuzimanju ekipe od Dragana Aničića imao je Enver Alivodić, odnedavno potpredsednik Pazaraca nastanjen u danskom Horsensu. Strelac vodećeg gola za Vojvodinu u trijumfalnom finalu Kupa Srbije protiv Jagodine 2014. i sam je osetio potrebu za „svežom krvlju“. Dok je popularni Ali igraio za Enozis iz Paralimnija, Dobrašinović je bio u Alkiju.

„Srećan sam što sam upoznao Alija, drago mi je što takvog čoveka imam za prijatelja. Kao igrača sam ga mnogo cenio, uvek je davao 100 odsto na treninzima i utakmicama. To sam najviše poštovao kod fudbalera. Vrhunski igrač i još bolji čovek. Cela njegova porodica je divna. Preporučio me je, a u meni je tinjala želja da se vratim. Kod nas se uvek vrti jedno te isto. Neću da kažem da ću ja sad nešto tu mnogo da osvežim, ali mogu da otvorim put nekima na koje se trenutno ne obraćja pažnja, a pretpostavljam da imaju kvalitet. Postoji mnogo ljudi koji mogu da pomognu srpskom fudbalu“.

Dva treninga nisu dovoljna da stekne kompletan uvid u kvalitet Pazaraca, ali prvi utisak je formiran.   

„Ima materijala za moju viziju. Ne govorim konkretno o formaciji, nego o tome da može da se napravi jedna ozbiljna ekipa. Možda nam treba još igrač ili dva. Timski duh je prisutan, ali nedostaje malo komunikacije u igri. To je bitno kako bi se odradile taktičke stvari. Potrebno je i da se malo ubrzamo. Čini mi se da su ritam i intenzitet problem srpskog fudbala. Mi, treneri, moramo tu da odradimo najveći posao, pa koliko god trajali. Moramo da pokušamo barem da otvorimo oči igračima. Nekada pojedine lige nisam mogao da gledam, toliko su bile tvrde. Sad sa uživanjem pratim italijansku Seriju A i nemačku Cvajtu, pogotovo ekipe što želeći da kontrolišu zbivanja na terenu kreću od golmana. To je evropski trend“.

Stručnjak rođen u Crnoj Gori priznaje da je Mozzart Bet Superligu na Kipru pratio koliko je bio u mogućnosti. Ističe da preferira igru sa dva špica, u sistemu 4-4-2.

„Mnogo, ipak, zavisi sve od igračkog kadra. Česte su promene, tesko je da se stekne uvid. Kad trener taman počne da prepoznaje, desi se – metla. Moramo da se izborimo. Dok sam ovde, pokušaću sa sprovedem ideju. Koliko smo nespremni za Evropu, najbolje se vidi po velikom broju fudbalera koji odu u insotransvo i ne igraju minimum prvih šest meseci. Šaljemo ih nespremne, možda treneri, a možda i klub zbog ekonomske situacije i lakšeg funkcinisanja. Ovdašnji fudbal sam na Kipru gledao kroz izveštaje, dosta sam i čitao. Brine me što nisam uočio neku promenu. Znam da je ovaj naš posao nesiguran i da trajemo koliko i jogurt, ali vreme moramo da iskoristimo i uradimo to što zamislimo. Uz malo sreće, možda se priča i produži. Nikad se ne zna. Trebalo bi da težimo da srpski fudbal približimo evropskom. Osim Crvene zvezde, ritmom to niko ne može da prati“.

Trenerski debi Dobrašinovića u Novom Pazaru zakazan je za nedelju (17.30, Arena Sport 2), kada na Gradski stadion stiže pančevački Želeničar.

„Ta utakmica, prva, veoma mi je bitna. Nepoznanica sam kao trener publici u Pazaru i generalno u Srbiji. Poželjno je da dobijem kako bi svi omekšali i više verovali u mene. Neka veruju 50 odsto koliko ja verujem, biće dobro. Za ovaj posao se spremam godinama. Edukovao sam se i kad nisam imao klubove. Alivodić mi je prvi pomogao jer me je upoznao sa Stefanom Savićem, posle čega sam išao u madridski Atletiko. Na sličan način sam bio i u Fjorentini, Volfzburgu, Tuluzu, Bajernu… To je jedini način da trener napreduje. Ne može da me pokoleba otkaz posle mesec dana zbog fudbalskih ili nefudbalskih stvari jer imam cilj. I kao fudbaler sam prolazio kroz ne baš lepe periode, pa sam uspeo da igram na najvećem svetskom nivou. Sa reprezentacijom Kipra sam pobedio Bugarsku sa 4:1, preko puta su se nalazili Dimitar Berbatov i Martin Petrov. Kod Portugala, o kojem ne treba trošiti reči, odigrali smo 4:4. To ostaje zapisano kao istorija kiparskog fudbala. Od njih može mnogo da se nauči, s obzirom da stalno imaju makar jedan klub u grupnoj fazi evropskih takmičenja, a dešvalo se i po dva ili tri. Za državu od 600.000 stanovnika, to su velika dostignuća“, zaključio je Siniša Dobrašinović.