Dušan Cvetinović: Sve dok osećam ovakvu strast prema fudbalu, ne razmišljam o završetku karijere

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Kragujevca)

Njega je lako uočiti na terenu. Sa karakterističnim samurajskim repićem deluje kao lik iz nekog Kurosavinog filma, ali se iza te grube fasade krije zapravo jedan izuzetno prijatan, elokventan i konstantno nasmejan momak, koji sa puno poštovanja i pijeteta govori o svakom klubu za koji je nastupao tokom svoje skoro dve decenije duge fudbalske karijere.

Dušan Cvetinović je imao nepunih 20 godina kada se otisnuo izvan granica Srbije u potrazi za svojim fudbalskim „eldoradom“. Od švajcarskog Volena, preko Grashopersa i Vaduca, dospeo je do francuskog Lansa, da bi internacionalnu odiseju okončao u dalekom Japanu, gde je osvojio prvi i za sada jedini trofej u karijeri.

Iz svake od zemalja u kojima je igrao pokupio je određene karakteristike koje je potom uspešno implementirao u svoj stil igre: japansku disciplinu, skandinavsku hladnokrvnost, švajcarsku mirnoću, francusku rafiniranost, ali i onaj prepoznatljiv „čivijaški“ mangupluk, koji je poput neizbežnog prtljaga poneo iz svog rodnog Šapca. Nakon petnaest godina provedenih u pečalbi, sada već prekaljeni defanzivac se minulog leta vratio u srpski fudbal, postavši jedan od glavnih stubova odbrane kragujevačkog superligaša Radničkog 1923.

Dušanova fudbalska priča počinje u šabačkom naselju Letnjikovac, gde se nalazila škola fudbala u kojoj je zajedno sa svojim drugarom iz detinjstva Nemanjom Kuzmanovićem, koji danas nastupa za češki Banjik iz Ostrave, počeo da stiče prva fudbalska znanja.

„Na Nemanjin nagovor počeo sam da treniram u toj fudbalskoj školi na Letnjikovcu. Sećam se da smo nas dvojica prelazili po nekoliko kilometara biciklima prilikom odlaska na treninge. Kasnije je usledio prelazak u mlađe selekcije Mačve, da bih sa osamnaest godina debitovao za prvi tim kod pokojnog Milana Đuričića-Đumija. Iz Mačve sam potom prešao u OFK Beograd, gde su me slali na neke silne pozajmice, a onda sam sa nekih 19-19,5 godina otišao u inostranstvo“, započinje svoju ispovest 34-godišnji defanzivac.

Kažu da pravi prijatelji predstavljaju najveće blago u životu jednog čoveka. Dušan je imao tu sreću da ga odmah po dolasku u švajcarski Volen, gde je započeo bogatu karijeru, dočeka jedan od prijatelja iz detinjstva, koji se potrudio da mu maksimalno olakša te prve dane boravka u jednoj za njega potpuno novoj i nepoznatoj sredini.

„Taj drugar i njegova porodica, kao i još par naših momaka koji su u tom trenutku igrali tamo, mnogo su mi pomogli u samom početku. Na tome sam im i dan-danas zahvalan jer pitanje je kako bih se snašao da nije bilo njihove pomoći i podrške“.

Iz Volena Dušan je prešao u slavni Grashopers, da bi potom dve sezone proveo Vaducu iz Lihtenštajna. A onda je nevidljiva ruka sudbine odvukla mladog Šapčanina na sever Evrope, u norveški Havesund.

„Oni su tog leta igrali neki turnir u Švedskoj i pozvali su me da dođem na probu. Ja sam pristao, otišao tamo i odigrao taj turnir za njih. U trenucima kada sam već pakovao stvari i  spremao se za povratak u Cirih, stigao je poziv od strane mog agenta koji mi je obavestio da su mu javili kako su zainteresovani za mene. S obzirom da sam se uvek vodio devizom da idem tamo gde sam poželjan, odlučio sam da prihvatim ponudu. Ispostavilo se da je to bila jedna od boljih odluka u mojoj karijeri“.

Dušan se tako obreo u malom pitoresknom gradiću na obali Severnog mora sa oko 40 .00 žitelja, gde je epicentar svih dešavanja bio upravo lokalni fudbalski klub, koji do njegovog dolaska nije beležio neke značajnije takmičarske rezultate, ako izuzmemo plasman u finale norveškog kupa 2007. godine.

„U momentu kada sam stigao tamo, to je bio klub u razvoju. Imao sam tu sreću da se moj dolazak u klub poklopi sa jednom od najuspešnijih sezona u klupskoj istoriji, u kojoj smo zauzeli treće mesto u prvenstvu i izborili plasman u Evropu. Ono što mogu reći iz ove vremenske perspektive, to je da sam zaista uživao igrajući tamo i da me za taj period karijere vezuje mnogo lepih uspomena“.

Jedan gest pristalica Havesunda Dušanu je ostao u posebnom sećanju, kao dokaz da ljudska plemenitost i empatija ne poznaju granice.

„U maju 2014. godine dogodile su se one velike poplave u našoj zemlji. Tada su svi navijači Havesunda organizovali akciju prikupljanje novčane pomoći za Srbiju. To je nešto što nikada neću zaboraviti i zbog čega će mi taj grad i svi ti divni ljudi tamo zauvek ostati u srcu“.

Bio je avgust 2015. godine. Prvenstvo Norveške bilo je u punom jeku kada je na Dušanovu adresu stigao poziv francuskog Lansa, koji se nakon neslavnog ispadanja iz Lige 1 bacio na potpunu rekonstrukciju tima. Rukovodstvo francuskog kluba procenilo je da bi im igrač Dušanovog profila dobro došao u povratničkom pohodu na najviši rang takmičenja.

„Sve se oko tog prelaska u Lans izdešavalo munjevitom brzinom. Sećam se da sam sredinom nedelje, u pauzi između dva prvenstvena kola, otišao na pregovore, koji su se završili dogovorom o saradnji. Žao mi je samo što nisam imao dovoljno vremena da se čestito oprostim od svih tih ljudi u Havesundu, ali ću sigurno jednog dana ponovo otići tamo kako bi im se zahvalio za sve lepe trenutke koje su mi priredili“.

Rastavac: Vojvodina vuče frustracije iz prošlosti! Nije imala identitet, uspeli smo da promenimo sliku

Problemi sa povredama sprečili su Dušana da u prvoj godini po dolasku u Lans pokaže kvalitete, ali je zato već naredne sezone uspeo da se nametne kao jedna od bitnijih karika u francuskom timu. Tokom tri sezone koliko je proveo u Lansu, pouzdani defanzivac zabeležio je preko 80 nastupa u Ligi 2 i dogurao do uloge kapitena.

„Moj početak u Lansu nije bio baš najidealniji. Odmah po dolasku u klub doživeo sam prilično ozbiljnu povredu vrata, zbog koje sam propustio veći broj utakmica u toj prvoj sezoni, ali sam već naredne sezone uspeo da se ustalim u startnoj postavi. Iz tog perioda provedenog u Lansu pamtim zaista neverovatnu atmosferu na tribinama i igranje pred nekoliko desetina hiljada ljudi, ali i situaciju kada nas je samo jedan bod delio od plasmana u Ligu 1“.

Dušanove dobre igre u dresu Lansa nisu prošle nezapaženo, pa se tako njegovo ime našlo u beležnicama skauta brojnih evropskih klubova. Domaća štampa ga je jedno vreme povezivala sa „večitima“, ali je on umesto povratka u Srbiju odlučio da se otisne put dalekog Japana. Dolazak u Zemlju izlazećeg sunca i susret sa jednom potpuno drugačijom kulturom i mentalitetom predstavljao je istinski šok za srpskog internacionalca.

„Japan je kao neka druga planeta. Ono što mi je u startu bilo neobično, to je da su im putevi ogromni, a da svi voze male automobile. Dobro se sećam izgleda nekog kamiona, koji je spreda podsećao na Smart automobil, dok je pozadi imao prikolicu. Prvi put u životu sam video takvo vozilo. Posle su mi objašnjavali da su zbog manjka parking prostora svi Japanci prinuđeni da voze male automobile. Inače, pored te njihove specifične kulture i radne etike po kojoj su nadaleko poznati, posebno me je impresioniralo to njihovo poštovanje, naročito prema strancima.“

Dušan je godinu i po dana proveo u ekipi Jokohame, sa kojom je osvojio japansku Džej ligu. Bio je to ujedno prvi i za sada jedini trofej u njegovoj karijeri. O tom svom iskustvu kaže sledeće...

„Jokohama je grad koji bukvalno predstavlja predgrađe Tokija, koji je tek jedna posebna priča. Taj stadion na kome smo igrali bio je poprište finalne utakmice Svetskog prvenstva 2002. godine između Brazila i Nemačke, kojoj je prisustvovalo 70.000 ljudi. Što se tiče same organizacije kluba, ona je zaista na jednom vrhunskom nivou i bila je prava milina igrati u jednoj takvoj sredini.“

Pored Jokohame, Dušan je tokom svog boravka u Japanu nastupao i za Tokušimu Vortis, sa kojom je došao nadomak plasmana u Džej ligu, ali se na poslednjem koraku isprečila ekipa Šonan Belmara. Nakon isteka ugovora sa japanskim drugoligašem, iskusni defanzivac vratio se u Srbiju, gde je narednih šest meseci proveo na listi slobodnih igrača. A onda je početkom leta stigao poziv sa „Čika Dače“…

„U trenucima dok sam razmišljao šta i kako dalje, javio mi se sportski direktor Radničkog 1923 Slavko Perović, koji mi je predočio ambicije kluba u novoj sezoni i ukratko mi objasnio kakva bi u svemu tome bila neka moja uloga. Svidela mi se ta priča i odlučio sam da dođem u Kragujevac. Moram reći da se nisam pokajao. Naišao sam na dobro organizovan i stabilan klub, koji bi u perspektivi mogao da igra značajnu ulogu u superligaškoj konkurenciji.“

Prekaljeni internacionalac dao je svoju ocenu jesenje polusezone, koju je kragujevački tim okončao na više nego solidnoj osmoj poziciji prvenstvene tabele.

„Naravno da sam zadovoljan proteklom polusezonom, ali sam isto tako svestan da uvek može bolje. Ono što bih posebno istakao to je ta neka posebna hemija u ekipi koja se stvorila u poslednjih pet-šest kola. Mislim da sada sa mnogo više samopouzdanja ulazimo u svaku utakmicu, svesni sopstvenog kvaliteta i mogućnosti, i to se polako odražava na same rezultate. Verujem da ćemo na proleće nastaviti taj trend dobrih rezultata i da ćemo zadržati mesto u gornjoj polovini tabele.“

Dušan ističe da je oduševljen navijačima Radničkog 1923, njihovom privrženošću klubu i bezpogovornom podrškom koju pružaju ekipi na svakoj prvenstvenoj utakmici.

„Iskren da budem, nisam imao predstavu sa kakvom strašću i posvećenošću navijači Radničkog bodre svoj klub na svakoj utakmici, kako na domaćem terenu, tako i na strani. Imao sam tu sreću da su u svakom klubu u kome sam igrao navijači predstavljali značajan faktor i drago mi je takav slučaj i ovde u Kragujevcu. Ovom prilikom se zahvaljujem našim navijačima na pruženoj podršci u protekloj polusezoni i pozvao bi ih da nas i nadalje prate i bodre u tolikom broju“.

Mada je već zagazio u pozne igračke godine, iskusni defanzivac ne razmišlja da skorije okači kopačke u klin.

„Sve dok budem osećao tu strast prema fudbalu, koju sada osećam, ja ću nastaviti da igram. Kad je više ne bude bilo, onda ću razmišljati o kraju karijere. A do tada nastaviću da uživam u igri i trudiću se da pomognem svom sadašnjem klubu Radničkom da ostvari što bolji plasman u ovoj sezoni“, zaključuje uz svoj karakteristični osmeh Dušan Cvetinović.