Dva puta, jedan cilj: Sukob filozofija u Minhenu

U Parizu su, pak, dugo mislili baš suprotno, oslanjavši se na ono čega imaju u izobilju – novac. Na mnogo načina, njihova potraga za večnošću ličila je na onu koji su vodila dva tima što su se poslednji pridružili velikanima na fudbalskom Olimpu. Poput Čelsija i Mančester Sitija, Pari Sen Žermen bio je klub sa tradicijom, istorijski veliki, ali ne i preterano uspešan, sve dok mu jednog dana neko nije došao na noge sa džakovima para i preko noći ga pretvorio u fudbalsku neman. Poput Čelsija i Mančester Sitija, Pari Sen Žermen je bio dominantan u domaćin okvirima, vođen rukom velikih trenera i igračkih zvezda koji su punili klupske tribine trofejima, svim osim – najvrednijim.

U borbi za njega najveći timovi uspevali su da ga izigraju. Pokušavali su sve samo kako bi ga se dokopali i uvek bi im se na kraju izmigoljio iz ruku. I tako je kako je vreme odmicalo katarskim vlasnicima postajao sve veća opsesija, a trenerima teret, ispostaviće se pretežak za svakoga koji bi došao na Park prinčeva.

“Pritisak zbog Lige šampiona bio je prejak“, govorio je po odlasku iz kluba bivši kapiten Tijago Silva. “Imali smo toliko dobrih igrača, ali postojala je ta opsesija osvajanjem Lige šampiona bez da smo prošli kroz proces koji vodi ka uspehu“, prisetio se nedavno i Maksvel.

Taj osećaj neuspeha svaki put kad bi shvatili da se ponovo neće dokopati Ušatog, Naser Al Kelaifi i njegovi saradnici pokušavali bi da izleče angažovanjem novog trenera, nekoga ko bi prethodno napravio bum, nadajući se da će ga ponoviti i u njihovom dvorištu. Tomas Tuhel je 2020. godine uveo Pari Sen Žermen u njegovo do večeras jedino finale Lige šampiona, ono avgustovsko u korona sezoni koje je izgubio od Bajerna, da bi već do kraja iste godine bio otpušten. Njegov naslednik Maurisio Poketino izdržao je sezonu i po dana, Kristof Galtje ni punu kalendarsku godinu. Tuhel je jednom čak izjavio da se više osećao kao ‘ministar sporta nego kao trener‘ dok su Pari Sen Žermenovih čelnici očaj usled evropskih neuspeha pokušavali da ublaže dovođenjem vremešnih fudbalera, ali fudbalera sa iskustvom osvajanja Lige šampiona. Od Lionela Mesija i Nejmara, preko Kejlora Navasa i Danija Alvesa do Serhija Ramosa, sve ih je Pari Sen Žermen doveo u periodu od 2017. do 2021. kako bi sebi povećao šanse u borbi za prevlast u Evropi. I opet ništa. Jedno finale, dva polufinala i čak četiri eliminacije na startu nokaut faze u poslednjih sedam sezona.

A onda je došao Luis Enrike i promenio im pogled na svet. Još na konferenciji pred prvu utakmicu Lige šampiona, sačekalo ga je pitanje sa kojim se susreo svaki njegov prethodnik – može li ovaj tim da je osvoji?

“Nikada nije dobro kada je klub toliko opsednut nečime. Dobro je imati ambiciju, ali opsesija ne funkcioniše“.

Enrikeovim dolaskom počelo je čišćenje pariskih Galaktikosa. Mesi, Nejmar i Ramos otišli su odmah, istog leta tokom kojeg je u rekonstrukciju uloženo 350.000.000 evra, tokom zime još 100.000.000, mahom na talentovane, mlade fudbalere, koji ne nose milione u džepu već glad u očima. I bili su blizu, vrlo blizu. Na poraz od Borusije u prošlogodišnjem polufinalu s pravom se gledalo kao na propuštenu priliku kakva se neće skorije ukazati, posebno jer je tri dana kasnije Kilijan Embape podigao dres Reala.

Iako je zaokret u filozofiji bio vidljiv, i dalje je Pari Sen Žermen umnogome zavisio od jednog čoveka. Embape je prošle sezone postigao osam od 19 golova ekipe u Ligi šampiona te se stoga orpavdano javila bojazan da će se pariski klub mučiti po odlasku svog princa. I bi tako. Početak nove ere, čiji su temljeni zasnovani na mladosti i talentu, bio je spor, pomalo i zabrinjavajuć, jer PSŽ je bio na ivici ambisa ligaškog dela u decembru kada se spekulisalo da su navodno pojedini fudbaleri – mahom Francuzi – izgubili poverenje u ideje španskog stručnjaka. Ideje u koje više niko ne sumnja. Samo Luis Enrike zna da li je stvarno verovao u ono što je izgovarao kada je javnost uveravao da će Pari Sen Žermen biti bolji bez Kilijana Embapea ili je samo prodavao maglu navijačima kluba koji je upravo izgubio najvrednije što ima.

Više nije ni bitno, jer ono što je govorio pre godinu dana niko više ne može da ospori, sve pošto je njegov tim potvrdio dominaciju u Ligi 1 odbranivši titulu neporažen (tek kasnije će ga tući Nica i Strazbur) šest kola pre kraja kojoj je potom pridodao i trofej Kup Francuske. U međuvremenu je došao i nadomak Uštatog, cilja za koji su na Parku prinčeva tvrdili da više nije njihov sveti gral, mnogo pre nego što je to bilo planirano kada je Enrike doveden, i to uz aktraktivan, dopadljiv fudbal, počistivši na putu ka Minhenu ‘polovinu Premijer lige‘. Često vršeći visoki pritisak na protivnika (Liverpul i Aston Vila), kad je bilo potrebno (Arsenal) oslonjen na ubitačne kontranapade, demonstriravši sposobnost transformacije kakvu Simone Inzagi sa svojim Interom prikazuje već godinama.

-----------

Biće ovo Interovo sedmo finale i svaki put, kao i ove godine, rival će mu biti tim koji juri tripletu. Real (1964), Benfika (1965), Seltik (1967), Ajaks (1972), Bajern (2010), Mančester Siti (2023)

----------

Interov put do Minhena bio je drugačiji od Pari Sen Žermenovog, njegova filozofija potpuno suprotna rivalovoj. Novac kojim je pariski klub raspolagao, milanski nije imao. Umesto talenta i mladosti, oslanjao se na iskustvo. Ono se ispostavilo kao presudno u dvoboju sa Barselonom, koja i dok je imala gol prednosti nije umela da ‘zatvori‘ utakmicu. I dok je PSŽ u revanšu sa Arsenalom u startnoj postavi imao devetoricu fudbalera sa 26 ili manje godina, u revanšu sa Barselonom Inter je imao samo dvojicu – Jan Bisek i Alesandro Bastoni – koji pripadaju tom starosnom dobu. Tandem veznih fudbalera ukupne startosti od 67 godina Henrih Mhitarjan i Hakan Čalhanoglu uspostavljao je ravnotežu na sredini terena, 36-godišnji Jan Zomer sa nekoliko vanserijskih odbrana držao Interu glavu iznad vode, godinu dana stariji Frančesko Ačerbi mu golom u nadoknadi – drugi najstariji strelac u istoriji nokaut faze Lige šampiona – doneo produžetke.

Mnogi će zbog prosečne starosti Interove ekipe – najstariji tim u Ligi šampiona ove sezone – reći da je ovo kraj puta za aktuelnu generaciju Nerazura, ali se tako mislilo i pre dve godine posle finala sa Mančester Sitijem.Vođen genijalnim umom Đuzepea Marote, ukalupljen u Inzagijev sistem koji svakog igrača čini duplo boljim, trostruki prvak Evrope pokazao je neverovatnu moć regeneracije. Finansijska problemi nastali lošim vođenjem kluba prethodnih, kineskih vlasnika, značili su da je umesto rekordnih prodaja, kakvu je napravio dovođenjem Romelua Lukakua leta 2019, Marota morao da se okrene rekordnim prodajama.

Od istog tog Lukakua, preko Ašrafa Hakimija, Andrea Onane (ma šta ko mislio o njemu), Milana Škrinjara do Marcela Brozovića, Inter je godinama trpeo osetne gubitke, pa iako je neretko bio primoran da ih zamenjuje besplatnim pojačanjima, Marota je u tandemu sa Inzagijem činio da tim ostane konkurentan. Samo u ovoj deceniji su od finala Lige Evrope došli do dva finala Lige šampiona u razmaku od tri sezone, usput dva puta osvajali Skudeto, isto toliko puta podizali Kup Italije. Ove sezone poželeo je – sve, i sve do 23. aprila maštao o ponavljanju Murinjove triplete iz 2010, ali je zbog nedovoljno kvalitetnih opcija na klupi ostao kratak na svim frontovima. Osim na najvećem.

“Biće teško protiv Intera, ali mislim da i oni misle isto za nas. Biće to zanimljivo i veoma teško finale za oba tima, posebno za sve nas“, govorio je Enrike posle pobede nad Arsenalom u revanšu polufinala.“Njima je ovo drugo finale u tri godine, što pokazuje da je sjajan tim“.

Inter je u nokaut fazi imao nešto teži put od Pari Sen Žermena i kao njegov rival u finalu na tom putu pokazao nekoliko načina da dođe do rezultata. Kroz ligašku fazu prošetao se oslanjajući se na granitnu odbranu – primio samo dva gola na osam utakmica – ali daleko je Inter od ekipe čiji se rezultati zasnivaju samo na odbrani, ekipe koja upada u problem kada je odbrana izda. Da može da se nosi i sa ofanzivno znatno potentnijim timovima demonstrirala je u dvomečima sa Bajernom i Barselonom, odigravši na gol više protiv ekipe koja je umalo postigla trocifreni broj golova u Bundesligi i druge, koja je evropskom fudbalu ponudila dvojicu kandidata u borbi za Zlatnu loptu.

Milanski tim nema takvog u sastavu, nema ni tinejdžera vanserijskog talenta, što je u kombinaciji sa činjenicom da Italijana nema na krovu Evrope već deceniju i po dovelo do toga da se pomalo potcenjivački gleda na njega. Možda ga posle večerašnje utakmice na Starom kontinentu budu gledali drugačije.

PSŽ - INTER
/21.00, Arena Premium 1/

Minhen

Stadion: Alijanc arena

Sudija: Ištvan Kovač (Rumunija)

 Projektovani sastavi

PSŽ (4-3-3): Donaruma - Hakimi, Markinjos, Paćo, Mendeš - Neveš, Vitinja, Ruis - Kvarachelija, Dembele, Barkola.

 INTER (3-5-2): Zomer - Pavar, Ačerbi, Bastoni - Damfris, Barela, Čalhanoglu, Mhitarjan, Di Marko - Martinez, Tiram.