EKSKLUZIVNO – Lotar Mateus 20 godina posle Njukasla: Oni vredni 540.000.000, mi 38.000.000, ali novac nije presudan (VIDEO)

Tačno dve decenije su prošle od magične Partizanove noći u Njukaslu, od noći kada su crno-beli ostvarili jedan od najvećih uspeha u 21. veku – plasman u Ligu šampiona.

Malo ko je verovao te večeri 27. avgusta 2003. godine da Partizan to može na „Sent Džejmsiz parku“ protiv Svraka, pogotovo posle nesrećnog poraza od 1:0 u Beogradu.

Ali, predvođen Lotarom Mateusom sa klupe Partizan je postao prvi srpski klub koji se plasirao u Ligu šampiona, takmičenje koje je UEFA reformisala 1992. i dala mu drugo ime.

Uoči 20 godina od tog najvećeg uspeha Partizana u novoj istoriji, a u tom momentu i golemog uspeha srpskog fudbala, Lotar Mateus se u intervjuu za Mozzart Sport, rađenom početkom avgusta u Crnoj Gori, u Portonovom, gde je legendarni Nemac proveo deo godišnjeg odmora, prisetio brojnih detalja iz godine koju je proveo u Beogradu. I više od svega, potpuno je fascinantno kako nekadašnji najbolji fudbaler sveta i danas, dve decenije kasnije, pamti praktično svaki detalj, kao da se sve desilo juče.

Dvadeset godina je prošlo od večeri u Njukaslu. Šta je ono čega se sećate kada pomislite na tu utakmicu i na celu tu sezonu u Ligi šampiona?

„Prvo da kažem, bilo je to predivno vreme u Beogradu i Srbiji. I danas sam srećan što sam imao tih godinu dana u vašoj zemlji. I sada kada dođem u Beograd ili kada pričam sa nekim Srbima, još su srećni što su me imali tih godinu dana u Beogradu, pričaju samo dobro o meni i to me čini veoma srećnim. I naravno, bilo je to sjajno vreme za mene kao trenera, mislim da smo igrali fantastične utakmice, sa fantastičnim rezultatima i ono što je za mene najvažnije, unapredio sam tim, unapredio igrače. Jeste da se na kraju nismo rastali na najlepši način, ali fudbal je takav. Osvojili smo prvenstvo sa, čini mi se, 18 bodova više od Crvene zvezde. Kvalifikovali smo se u grupnu fazu Lige šampiona, imali smo sjajne utakmice, pogotovo kod kuće, bili smo na istom nivou sa Real Madridom, Marseljom i Portom, koji je te sezone osvojio Ligu šampiona. Mislim da su igrači odradili sjajan posao tada“.

A, šta je ono čega se posebno setite baš vezano za utakmicu u Njukaslu?

„Njukasl je bio drugo kolo. Uvek moramo da počnemo od osvajanja prvenstva, onda na red dolaze kvalifikacije. Prvo smo igrali sa Jurgordenom, kod kuće je bilo 1:1, a u revanšu 2:2. Bile su to uvek teške, neizvesne, utakmice, stvarno 50-50. I prvo protiv Jurgordena u prvom kolu i posle protiv Njukasla. Tada je bio drugačiji sistem (kvalifikacija), kao drugi ili treći u Engleskoj niste imali direktno mesto (u Ligi šampiona, prim.aut.), nego ste igrali utakmice u plej-ofu i to je bilo malo izdvojeno. Danas drugi, treći, četvrti igraju između sebe, a manji klubovi između sebe, ali u ono vreme prvak Srbije je morao da igra protiv trećeg tima iz Engleske. Normalno, šanse da se prođe ta poslednja runda nisu bile velike. Sećam se da je tim Njukasla imao tržišnu vrednost 540.000.000 evra ili nemačkih maraka, ne sećam se šta je tada važilo, a Partizan je vredeo 38.000.000. Samo želim da istaknem tu razliku, ali novac nije uvek presudan. Imali smo dobar duh u timu i dobre nove igrače. Promenili smo dvojicu-trojicu igrača, prodali smo Troboka, Lazovića, zaradili dobar novac. Vratio se golman Kralj... Ovo je ono što me čini još srećnijim, ne samo rezultat: Kralj se vratio, viđao sam ga posle svakog treninga kako se šali sa našim trenerom golmana i ostalim ljudima i kako igra nožni tenis. Pitao sam Marka Vjetrovića, moga prevodioca, ko je taj čovek. On mi je rekao da je to Kralj, bivši reprezentativni golman, koji je branio u Holandiji. Rekao sam mu: „Hej, potreban nam je golman, a on je izgleda još u formi, voleo bih da popričam sa njim“. Kralj je bio pred krajem karijere. Rekao sam mu: „Izgledaš srećno dok igraš fudbal, zašto ne bi trenirao sa nama, možda možeš da mi pomogneš, da pomogneš nama, Partizanu“? Kratko sam porazgovarao s njim, dva dana kasnije mi je prišao i rekao: „Spreman sam da budem deo vašeg tima“.

Otkrio je potom Mateus da je on bio ključni čovek u dovođenju i Tariba Vesta, još jedne ikone iz te Partizanove sezone.

"Taribo Vest - ista stvar. Svi na svetu su znali za Tariba Vesta, šta on može u Partizanu!? Ali znao sam njegove menadžere i znao sam da je imao problem sa kolenom. Želeo je da igra za neke druge klubove. Igrao je u Engleskoj, Italiji, Španiji, Nemačkoj... Rekao sam mu: „Taribo, sa takvim kolenom nećeš naći novi klub. Ali, meni nisi potreban za svaku utakmicu, ne moraš da dođeš ni na svaki trening, potreban si mi za posebne utakmice“. Njegova plata je bila 10.000 dolara mesečno. Ni dolar više! Svetska zvezda je dolazila (kod nas)! Vest nije bio dobar samo na terenu, nego isto tako i u svlačionici, pravio je dobru atmosferu i to je bilo jednako bitno da bi se napravio rezultat u Njukaslu. Tim je radio jako dobro. Izgubili smo prvu utakmicu, ne volimo da pričamo o njoj, ali bilo smo i tada bolji tim. Bili smo bolji u Beogradu, a izgubili smo 1:0. Posle dve nedelje išli smo za Njukasl, na utakmicu 27. avgusta 2003. i verovao sam, mislio sam da možemo da prođemo. Verovao sam u tim, imao sam najkraći razgovor sa igračima pre utakmice, trajao je samo pet minuta. Jer, prvih 11 je uvek bilo isto: Kralj je bio golman, igrali smo uvek sa trojicom u odbrani i to su bili Stojković (Stojanovski, prim.aut.) umesto Bajića, koji je bio povređen, Vest i Đorđević. Onda, Ćirković desno, Malbaša levo, Nađ i Duljaj u sredini, Ilić, Iliev i Delibašić. Oni su bili mojih startnih 11. Sa samo jednom izmenom pet minuta pre kraja, Čakar je ušao da bi šutnuo penal. Dao sam mu da uđe, da se malo zagreje, jer je bio jako dobar izvođač penala. Bilo je lako za mene, jer niko, osim nas, nije verovao da ćemo pobediti. Ja sam očekivao od tima i rekao sam im: „Momci, bili smo bolji u prvoj utakmici. Drugo, možete da napišete priču o sebi u istoriji srpskog fudbala. Oni su veliki tim, ali mi smo bili bolji u prvom meču. Možete da učinite sebe ponosnim, da usrećite svoje porodice, prijatelje, navijače. Nemate šta da izgubite! Ovih 40.000 gledalaca na stadionu će biti protiv vas. Pokažite da ste jaki srpski momci, da smo jaki i da radimo dobro zajedno. I ako budemo igrali kao dve nedelje ranije, imaćemo veliku šansu da pobedimo Njukasl“. To je bio ceo sastanak. Ništa više. Izađite i uživajte na terenu“.

Pričali smo pre nekoliko dana sa Nenadom Đorđevićem, koji nam je rekao uoči revanša u Njukaslu da ste vi bili najveći optimisti da će Partizan proći dalje. Taj optimizam ste proširili i među igrače i da se sve na terenu desilo baš onako kako ste najavili da će biti.

„Bio sam veoma optimističan, jer sam video kako je izgledala prva utakmica. A, rezultat nije bio realna slika. Bili smo bolji. I to me ubedilo da verujem. Samo kada bismo na isti način odigrali u gostima, jer to je bio problem sa srpskim klubovima, pogotovo sa Partizanom - utakmice u gostima. Pokazali smo sa Jurgordenom da možemo i pokazali smo nekoliko nedelja kasnije u Njukaslu. Verovao sam u igrače i zato što sam verovao nisam ni pravio izmene, osim što je Stojanovski igrao umesto Bajića, a ostatak tima je bio isti kao u prvoj utakmici“.

Možda najvažnije pitanje vezano za celu tu sezonu je kako ste promenili mentalitet ekipe. To je ekipa koja je godinama pre toga imala nekoliko teških poraza u Evropi, čak i protiv vas kada ste bili trener Rapida, u Beču. Jeste došlo nekoliko novih igrača, ali je gro tima ostao od ranije.

„To je tačno, ali su ključni igrači za mene bili Kralj i Taribo sa njihovim iskustvom. I svi ostali igrači su shvatili da ne igraju samo za sebe, nego da moraju da igraju za tim. To sam im rekao na početku, kada sam došao u Beograd. Kazao sam im: „Znam vaše kvalitete, jer smo godinu i po ranije igrali jedni protiv drugih. I kada bih morao da od tog Rapida, koji je pobedio sa 5:1 i Partizana pravim jedan tim, uzeo bih samo golmana bečkog tima. Igrači Partizana u polju su bili mnogi bolji, svaki za sebe, ali ne kao tim. I ja sam im rekao: „Znam vaše kvalitete, ali sam zbog ovog došao – moramo da stvorimo tim. Kada stvorimo tim, imaćemo prelepi koktel: vaš kvalitet, moje iskustvo i moja zamisao fudbala. I kada to sve spojimo, napravićemo rezultate i učinićemo sebe srećnima, naše porodice, navijače srećnima“.

(©MN Press)

Kako ste došli u Partizan, odnosno, kako ste prihvatili da vodite ekipu, koju ste samo dve sezone ranije pobedili 5:1?

„Znao sam, najpre, sportski centar Partizana, znao sam priču o Partizanu, jer sam sa Bajernom igrao protiv Obilića i trenirali smo na Teleoptiku. To je veliki klub, sa sjajnim igračima, koje sam video na delu. Ali, samo sjajne igrače, ne i sjajan tim. Nisu sarađivali na terenu. Verovao sam u sebe i igrače. Jer, to je isto malo parče moje igračke karijere, uz utakmicu protiv Jugoslavije na Svetskom prvenstvu (u Italiji 1990, prim.aut). Uvek kada sam igrao protiv timova iz bivše Jugoslavije, pogotovo iz Srbije, davao sam golove. I igrači su to znali. I verovali su mi, kao što sam ja verovao Francu Bekenbaueru, koji mi je bio selektor u reprezentaciji. To je bilo jednako važno, da imamo dobru povezanost sa timom, pogotovo moj prevodilac Marko bio je veoma bitan, jer je dolazio iz fudbalskog miljea, poznavao je fudbal, a i poznavao je mnoge od tih igrača iz noćnih izlazaka haha“.

Kao igrač Intera iz Milana ste postigli gol protiv Partizana, potom ste razbili reprezentaciju Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u Italiji, bili ste i deo tima Nemačke koji je igrao 2:2 sa Jugoslavijom u Francuskoj, iako je Jugoslavija vodila 2:0. A, onda ste kao trener Rapida iz Beča ubedljivo pobedili Partizan. Da li je vaš dolazak u Partizan i plasman u LŠ bio u neku ruku, da kažemo, vraćanje duga srpskom fudbalu?

„A, dao sam gol i protiv Obilića, kada sm igrali u kvalifikacijama za Ligu šampiona! Imao sam dobar učinak protiv timova iz Srbije, veoma lepu priču. Postigao sam u dresu reprezentacije Nemačke tri gola protiv Jugoslavije i to mi je rekord protiv neke druge selekcije. Nikom nisam dao više golova nego Jugoslaviji“.

Dakle, sa uspehom kojim ste napravili sa Partizanom, plasmanom u LŠ, poravnali ste sve dugove. Sve vam je sada oprošteno.

„Hvala vam lepo (smeh). Stvarno mi je bilo lepo, mislim i igračima, pogotovo kod penala. Dva puta smo vodili i nismo skrenuli sa našeg puta, šta želimo da uradimo, bili smo koncentrisani. Sećate se Ilieva, da je pogodio (u petoj seriji, prim.aut.) ranije bismo pobedili na penale. Verovao sam u Ćirkovića. On nije bio veliki igrač, kao Saša Ilić ili Iliev. Bio je brz, dobro se kretao uz desnu aut liniju. Ali, verovao sam u njega. On je dao gol zato što nije previše razmišljao. Neko na klupi me je pitao zašto dajem njemu da šutira penal, rekao sam – zato što mu verujem. Zato što je igrao dobro. Za sve vreme dok sam bio u Beogradu bio je jako dobar. Postao je reprezentativac posle tri meseca. Pitajte i danas Nenada Bjekovića, kladio sam se s njim: „On će postati reprezentativac za šest nedelja. Talentovan je, moram da ga naučim više, da bolje centrira, jer ima brzinu, trči bez prestanka napred-nazad“. Posle četiri-pet meseci Ćirković je postao reprezentativac“.

Da je imao bolji centaršut igrao bi, možda, u Real Madridu.

„Da, apsolutno! Ali, makar je naučio da centrira i to samopouzdanje pokazao mi je kod tog poslednjeg penala. Svidelo mi se slavlje sa navijačima. Sećam se jako dobro, kada smo došli u Beograd u četiri-pet ujutru, navijači su nas čekali na aerodromu, pratili su nas do Teleoptika. Bilo je to prelepo vreme. Posebno utakmice koje su došle posle toga protiv Real Madrida. Kada možete da igrate na Bernabeu stadionu morate da uživate u tome, jer smo zbog toga i radili naporno svakog dana. Real Madrid je sa svojim Galaktikosima došao u Beograd, Bekam je došao, Raul, Zidan, Roberto Karlos... Prelepo za klub iz Beograda. Znam da je ceo Balkan bio uz nas, ceo Balkan je želeo da dođe na stadion da gleda utakmice. Bilo je to sjajno vreme... Drogba iz Marseja, Murinjo sa Portom. Prva utakmica u Ligi šampiona mu je bila 1:1 protiv nas“.

Verovali ste u Ćirkovića, ali i u sve ostale igrače. Recimo, Đorđe Pantić nije ni bio one večeri u Njukaslu, imao je status trećeg golmana, a samo dva meseca kasnije stavili ste ga da brani protiv Reala u Madridu.

„Jeste, odradio je dobar posao. Video sam talenat u njemu, fizički je imao dobru građu za golmana, bio je visok, imao puno samopouzdanja, nekada i previše. Verovao sam u njega. Da nisam, branio bi neki drugi golman. Dobro je trenirao, pokazao je ličnost, imao veru u sebe i uradio je dobar posao kada je bio u prvih 11“.

Partizan je u grupi odigrao sjajnih šest utakmica sa Realom, Portom, Marsejom. Možda jedino taj meč na Velodromu, koji ste izgubili 3:0...

„U Marseju smo odigrali najboljih 60 minuta u Ligi šampiona! Stvar je bila u tome što Delibašić nije postigao golove, a imao je dve-tri šanse, a onda je simulirao, poleteo je u šesnaestercu i dobio crveni karton. I onda se pojavio Drogba, koji je postigao tri gola. Bilo je isto i u Beogradu, u poslednjoj utakmici protiv Marselja smo odigrali jako jako dobro, kada smo mogli da pobedom pređemo u Kup UEFA. Odigrali smo minimum ravnopravan meč sa Real Madridom u gostima, primili smo gol iz čistog ofsajda od Raula posle kornera. Mi smo krenuli da izlazimo, a Raul je ostao na drugoj stativi i bio je to ofsajd. Što se tiče utakmice kod kuće, sećate se verovatno šanse Saše Ilića u poslednjem minutu. Ali, to je fudbal. Bio sam i do današnjeg dana sam ponosan na taj tim. Ne samo na igrače nego i na navijače. Jer, znate da je nekada bilo problema sa navijačima Partizana. Mislim da su te godine navijači bili uz tim. Nisu bili protiv drugog, već su bodrili svoj tim. Sve je bilo dobro organizovano, nije bilo incidenata... Zaista moram da se i njima zahvalim, jer uz takvu podršku tim je dobijao mnogo energije te sezone“.

Možete li sada da zamislite da danas Partizan ili neki drugi klub tog nivoa igra ravnopravno sa Realom, Portom, Marseljom? Da podsetimo, Real je tada imao najskuplji tim u 21. veku, Porto je osvojio tu Ligu šampiona, a Marselj je igrao finale Kupa UEFA.

„Bila je to teška grupa, a mi smo bili najmanji tim. Ali, davali smo sve od sebe i mislim da smo igrali na istom nivou sa ostala tri kluba. Možda nismo imali dovoljno iskustva, možda ni dovoljno mudrosti da iskoristimo šanse ili da Delibašić nije dobio crveni karton u Marselju... To je mudrost. Nedostajala nam je jer smo bili mlad tim. Sastav Njukasla je bio dve godine stariji od našeg na utakmici. Iskustvo je, naravno, veoma važno u međunarodnim takmičenjima“

A, da li smatrate da sada klub tog nivoa kao što je Partizan može da igra ravnopravno sa svim tim klubovima koje smo pomenuli?

„Mislim da Partizan mora da prvo napravi drugačije rezultate u domaćem prvenstvu. Četvrto mesto ne zadovoljava navijače Partizana“.

Znači, pratite i dalje srpsku ligu.

„Pratim posebno Partizan. I stvarno nisam srećan kada vidim rezultate. Ali, tako je kako je, moraju da preguraju ove momente i da se vrate kao bolji“.

Da li je kasnije postojala šansa da se vratite i ponovo postanete trener Partizana?

„Neee. Nikada. Ta priča je bila gotova i kada je nešto završeno – završeno je. Ne volim baš da pričam o tome, ali nismo se rastali na najlepši način, od strane Partizana. Zato sam i otišao, nije bilo baš sve korektno, no i to je deo fudbala“.

(©MN Press)

Ostala je mala misterija zašto ste otišli posle samo godinu dana i to vrlo uspešnih godinu dana u Partizanu.

„Imao sam ugovor, ali Partizan ga nije poštovao. Nije pratio ugovor koji smo potpisali godinu pre. I do dan danas mi pripada dosta novca (smeh), ali drago mi je što sam bio deo tog tima te godine“.

Jesu li rezultati sa Partizanom vaš najveći trenerski uspeh?

„Ne. Imao sma i drugih lepih trenutaka kao trener. Možda ne rezultata kao što sam imao u tih godinu dana sa Partizanom, jer smo igrali Ligu šampiona. U Partizanu najmanje što sam morao da uradim je da napravim tim koji će osvojiti titulu. Uz sav respekt Crvenoj zvezdi, mislim da smo tada, pre 20 godina, imali bolji tim, kao što ona ima sada bolji od crno-belih. Proveo sam lep period u Beču sa Rapidom, imao sam drugačije igrače, klub nije bio jedan od bogatijih, imao je istoriju, ali ne i novac za ulaganje u dobre igrače. To je bio veliki problem u klubu, politički problem, nije bilo tako sjajno. Proveo sam lep period i u Salcburgu sa Trapatonijem, ali naravno, to je klub koji ima drugačije mogućnosti u odnosu na ostale u Austriji. Kao Zvezda sada u Srbiji. A, kada ste u takvim klubovima, od vas se očekuju rezultati. Dok sa klubom kakav je bio Rapid kada sam bio tamo to nije bilo moguće. Kada osvojite prvenstvo, onda možete da pravite novi tim, ali za to vam nije potreban samo novac nego i vreme. Pogotovo kada ne možete da kupite šta vam je potrebno, šta želite. Jasno, kada gledamo samo rezultate, najbolji period karijere mi je bio u Partizanu“.

Da li ste možda i dalje u kontaktu sa nekim od igrača iz te generacije, da li ste pratili kako im se dalje karijere razvijaju?

„Video sam Alberta Nađa prošle sezone u Kelnu kada se igrala utakmica Lige konferencije. Ponekad sretnem Sašu Ilića. Ali, u kontaktu sam sa Markom Vjetrovićem i on mi uvek priča o igračima, šta rade, čime se bave, ko je postao trener, ko ušao u menadžment... Ostao sam u kontaktu sa srpskim fudbalom do danas“

A, šta je sa vašom trenerskom karijerom, da li je završena?

„Daaa. Veoma sam zadovoljan svojim sadašnjim životom, sada sam postao vaš kolega na dva TV kanala. Imam 65 prenosa godišnje, od nemačke lige, kupa preko reprezentacije do evropskih mečeva. Na stadionu sam 65 puta, 200 puta u studiju. Imam svoje privatne sponzore, kao što je Puma, osiguravajuće kuće, beting kompanije... Moj godišnji kalendar nije pun kao nekada, ali mi je zabavno i ostao sam u fudbalu. Dobar život“.

Šta možete da nam kažete o reprezentaciji Nemačke, šta se tu dešava?

„Ufff... Nije lep trenutak da se priča o reprezentaciji Nemačke. Imamo dobre igrače, ali nije to dobro funkcionisalo prethodnih godina. Ipak, nadam se, pogotovo kada imaš Evropsko prvenstvo u svojoj zemlji, da će to podstaći promene raspoloženja, a ne samo kvaliteta. Jer, smatram da imamo kvalitetne igrače, koji nastupaju za Bajern, koji su bili u Mančester sitiju, kao Gundogan, koji je sad u Barseloni, Ridiger je u Real Madridu... Imamo fudbalere koji igraju u Ligi šampiona, koji su iskusni, talentovani, ali i to je ono što smo pričali ranije: tim ne radi dobro i to je najveći problem. Imamo dobrog golmana, dobre veziste, defanzivce... Tu je i Haverc, koji je iz Čelsija otišao u Arsenal. Selektor Hansi Flik mora da pronađe tim, svojih prvih 11. Rekao sam mu: „Hansi, nemoj više da eksperimentišeš, sad moraš da nađeš tim za Evropsko prvenstvo sledeće godine“. Bićemo na zajedničkom ručku uskoro i reći ću mu to licem u lice“.

A, šta ste videli kada su u pitanju problemi reprezentacije Srbije? Bili ste u Kataru, sve ste videli. Ispratili smo reprezentaciju sa velikim očekivanjima na SP.

„To je nekada problem – poslednji korak. Dobro je što ste se kvalifikovali na Svetsko prvenstvo, nekada niste uspevali. To je isti problem koji imate i vi u Srbiji: imate dobre igrače, ali tim mora da proradi. Mislim da Piksi radi veoma dobar posao, sa svojom ličnošću, iskustvom. Svaki od tih mladih igrača zna njegovu karijeru, ugleda se na njega i veruje mu. Mislim da ima dosta iskustva ne samo iz igračkih dana, nego i kao trener i uradiće dobar posao i nadam se da će se Srbija plasirati na Evropsko prvenstvo sledeće godine u Nemačkoj. To je jedini ispravan put“.