Fenomen Feđa: Samo su večiti osvojili više bodova od Dudićevog Radničkog

Da je kojim slučajem aktuelna sezona u Mozzart Bet Superligi startovala posle osmog kola, kragujevački Radnički bi u ovom momentu disao za vratom „večitima“, a trenutno trećeplasiranom TSC-u i četvrtoplasiranom Čukaričkom bežao tri boda. Kragujevčani su u poslednjih 13 prvenstvenih rundi inkasirali ukupno 26 bodova (osam pobeda, dva remija i tri poraza), što ih na ovoj hipotetičkoj tabeli svrstava odmah iza Crvene zvezde (36) i Partizana (31).

Najveće zasluge za ovaj rezultatski uzlet Šumadinaca svakako nosi Feđa Dudić, koji je od momenta kada je stigao „Čika Daču“ u potpunosti preporodio kragujevački tim i od njega načinio ozbiljnog pretendenta za izlazak u Evropu. Nekadašnji strateg Sarajeva i mostarskog Veleža preuzeo je kormilo šumadijskog superligaša u nimalo sjajnom trenutku, kada su Kragujevčani nakon samo tri osvojena boda u prvih osam kola tavorili na začelju prvenstvene tabele i kada se među pristalice Crvenih ponovo uvukla strepnja od selidbe u niži rang.

A, onda je krenulo: „trojka“ u Pančevu (2:0), pa junački otpor braniocu titule Crvenoj zvezdi na „Čika Dači“ u utakmici koju su Šumadinci na kraju izgubili za zelenim stolom (0:3), da bi nakon uspešnog izleta pod kruševačkom Bagdalom (3:1) i debakla od Partizana u zaostaloj utakmici 4. kola (0:4) usledila serija od tri uzastopna trijumfa (Mladost – 4:1, Spartak – 3:1 i Voždovac – 3:0), koja je Crvene lansirala u gornju polovinu superligaške tabele. Čak ni dva teška poraza od Čukaričkog (1:4) i Novog Pazara (0:4) nisu ozbiljnije uzdrmala Dudićeve izabranike, koji su posle remija sa TSC-om na „Čika Dači“ (0:0) uspeli da otkinu dva boda lideru prvenstva Partizanu na uzvratnom gostovanju u Humskoj (3:3).

Superligašku jesen Kragujevčani su zaključili minimalcem protiv Radnika iz Surdulice na „Čika Dači“ (1:0), a u istom ritmu započeli su i prolećni deo šampionata, savladavši na startu imenjaka iz Niša (3:2), a potom i novosadsku Vojvodinu (2:1), koja je, poput Nišlija, bila primorana da položi oružje pred zahuktalom Dudićevom četom, koja se nakon tri uzastopne pobede pred svojim navijačima uzdigla do šeste pozicije na prvenstvenoj lestvici i aktivno se uključila u borbu za raspodelu evro-viza.

Ova rezultatska renesansa kragujevačkog superligaša pod Dudićevom komandom može da iznenadi samo one koji nisu dovoljno upoznati sa dosadašnjim trenerskim opusom bosanskog stratega, a naročito sa njegovom trogodišnjom epizodom na klupi Veleža iz Mostara, sa kojim je izborio učešće u kvalifikacijama za Ligu konferencija, gde je između ostalog uspeo da eliminiše atinski AEK koga je u tom trenutku predvodio sadašnji trener Crvene zvezde Vladan Milojević, da bi sve „začinio“ osvajanjem Kupa BiH.

Po prirodi odličan motivator, harizmatičan, elokventan i pun pozitivne energije koju sa neverovatnom lakoćom prenosi na svoje igrače, Dudić je uspeo u onome što njegovom prethodniku na klupi Crvenih Dejanu Joksimoviću nije pošlo za rukom, a to je da energetski trgne ekipu nakon serije loših rezultata na startu sezone i vrati joj pobednički mentalitet, ali i da u isto vreme kod igrača probudi ratnički temperament, nešto što je Kragujevčanima nedostajalo još od ere Nenada Lalatovića.

Na fudbalskom planu, Dudić je svojom trenerskom filozofijom, čiji je osnovni kredo igra „na gol više“, učinio da Radnički konačno prevazađe skoro pa hroničan problem sa neefikasnošću, koji ga je uostalom i doveo u krajnje nezavidan položaj na tabeli u uvodnoj fazi prvenstva. Primera radi, Radnički je na prvih sedam prvenstvenih mečeva postigao samo pet pogodaka, a u narednih četrnaest pod Dudićevim vođstvom 28, što je, ako izuzmemo tri poništena pogotka sa već pomenute utakmice sa Crvenom zvezdom koja je registrovana službenim rezultatom u korist crveno-belih (0:3), prosek od skoro dva gola po utakmici. Impresivno deluje podatak da su Crveni čak na sedam od tih četrnaest utakmica postizali više od dva gola, a da su veću ubojitost od njih u ovom periodu sezone pokazali samo Crvena zvezda i Partizan.

Još jedna veoma značajna Dudićeva trenerska karakteristika jeste to što je uspeo da od svakog igrača Radničkog izvuče maksimum. Pod njegovim budnim okom je svojevremeno najbolji strelac Mozzart Bet Prve lige Srbije Milan Vidakov ponovo počeo da u kontinuitetu trese protivničke mreže, Džofri Činedu je značajno popravio procente realizacije, što mu je na kraju krajeva i donelo unosan transfer u Kinu, a Kilijan Bevis i Sali Vižđi su postali nosioci igre i jedni od cenjenijih stranaca u Mozzart Bet Superligi. Da ne zanemarimo to što je Dudić imao dovoljno smelosti da u vatru gurne Bojana Adžića, Milana Aleksića i Matiju Gluščevića, trojicu mladih igrača bez praktično bilo kakvog ozbiljnijeg seniorskog iskustva i promoviše ih u standardne prvotimce.

Na kraju, Dudić je zajedno sa svojim izabranicima uspeo da zadobije poverenje kragujevačke publike, koja iz vikenda u vikend u sve većem broju ispunjava tribine stadiona „Čika Dača“. Od nekoliko stotina ljudi koliko je pratilo utakmice Radničkog na samom početku sezone, došlo se do brojke od 3.000-4.000 gledalaca u prva dva prolećna kola, što je sasvim pristojna poseta za inače prilično skromne superligaške standarde. Zanimljivo je videti šta će se dešavati ukoliko Šumadinci ostanu na pobedničkom tragu i još ozbiljnije se umešaju u trku za Evropu. Možda bismo u tom slučaju ponovo gledali one pomalo zaboravljene scene od pre dvadesetak godina, kada od mase ljudi na tribinama stadiona „Čika Dača“ ni igla nije imala gde da padne.

Kada smo već kod Evrope, Radnički nije bio ovako blizu izlaska na međunarodnu fudbalsku scenu još od sezone 2011/12, kada je predvođen današnjom vedetom Juventusa i reprezentativcem Srbije Filipom Kostićem dogurao do istorijskog šestog mesta na tabeli, što do dana današnjeg ostaje najviši takmičarski domet Kragujevčana u superligaškom društvu. Da nije bilo nesrećnih poraza od Jagodine, Partizana i Rada u poslednja tri kola, te jeseni bi se na „Čika Dači“ sasvim sigurno igrale evropske utakmice.

Ovako, ovoj generaciji fudbalera Radničkog preostaje da pokuša da sruši ovaj tabu, a Feđi Dudiću da još jednom potvrdi status trenerskog čudotvorca i da u prestonici Šumadije ponovi ono što je prethodno učinio u Mostaru.