Frančesko, zaslužio si!

Navijači Intera će i za pet, deset, dvadeset godina prepričavati akciju iz trećeg minuta nadokande drugog poluvremena antologijskog meča protiv Barselone. Denzel Damfriz je prošao pored Đerara Martina i uspeo da nekako ubaci loptu u kazneni prostor, a tamo nit' Tirama, nit' Taremija, već izvesno najnepoželjnija figura iz vizure krcate Meace. Ali publika verovato nije ni konstatovala novog heroja grada! Videla je samo da lopta ide pod prečku!

Frančesko Aćerbi, manirom iskusnog golgetera je ispružio nogu i savladao Vojčeha Ščensnog za totalni delirijum na Meaci. Nije to bio samo gol za izjednačenje i odlazak u produžetke, ne, taj Frančeskov gol i momenat kad trči među saigrače razgolićen do pojasa je zapravo nagrada za sve što je momak rođen u Lombardiji prošao u životu... A verujte, prošao je toliko da bi mogao da snimi film i pride nekom bude "life coach", jer njega je život šibao najjače što je mogao i pritom mu ostavljao brojne ožiljke... Ne na telu, već na duši.

Frančesko Aćerbi nije bio čudo od deteta, do Serije A nije stigao kao tinejdžer, štaviše, njegovi počeci nisu mogli biti skromniji. Kao mali je sanjao dres Milana, čak je bio član njihovih ultrasa, ali je za život morao da zarađuje igrajući četvrtu ligu u dresu Pavije, međutim, teranje lopte po gudurama nižih liga je kod mladog Frančeska razvilo ono što ga danas najviše karakteriše - istrajnost i upornost. Te dve stvari bile su na najvećem testu kad mu je 2014. godine dijagnostikovan rak testisa pa je zato morao da prekine karijeru, u tom momentu je bio član Sasuola. Sa paklenom bolešću se borio dva puta i oba puta je uspeo da je savlada, baš kao što je to Inter morao da uradi sinoć protiv Barselone, pošto mu ni dva gola prednosti nisu bila dovoljna da slomi mašineriju iz Katalonije. Morao je da uloži dodatni napor kroz produžetke.

Frančesko je stekao čudnu rutinu. Posle hemoterapije kratko bi odspavao, potom izlazio u noćni provod i ostajao do sedam ujutru, a na sve to, pica sa tunjevinom i crnim lukom je bila obavezno jelo u toku dana. Priznaćete, ne baš sportski način života.
"Ponekad mi se dešavalo da ne mogu da jedem ili spavam celu noć. Jednog jutra sam se probudio i odjednom, počeo sam da razmišljam o svim brigama koje sam zadavao roditeljima, svim propuštenim prilikama i noćima provedenim u klubovima. Tog jutra sam se plašio sopstvene senke, počeo sam da idem kod psihologa. Ponavljao sam sebi, "nemam strah", ali onda sam shvatio da je nemoguće nemati ga. Krio sam ga u sebi. Sad, s vremena na vreme, pomislim "šta ako se rak vrati po treći put" ako bude tako, biće to još jedan izazov koji trebi preskočiti. Na kraju krajeva, odrastao sam izazivajući svog oca", rekao je Aćerbi u jednom od intervjua.

©Reuters

Njegov otac je preminuo dok je bio na korak od transfera u Milan. Prema sopstvenom priznanju, očeva smrt produbila je prazninu u njemu, fudbal mu je delovao besmisleno i odatle je sve krenulo nizbrdo. Pao je u depresiju i njegov najveći prijatelj postao je - alkohol. Izgledalo je da je Frančesko dotakao dno, baš kao i Neroazuri posle gola Rafinje. Slomljeni, iscrpljeni, poraženi. Smrt najbližih osoba i teška bolest bi verovatno slomile bilo kog drugog čoveka, ali ne i Aćerbija.
"Nekada davno sam mislio da ću 15 godina igrati za Milan, na visokom nivou. Danas kažem ne. Bez raka, penzionisao bih se sa 28 godina. Možda bih bio u Seriji B u Ćitadeli, ali sa rakom je počeo moj pravi život. Bolest mi je bila druga šansa da ponovo živim. Ponovo sam imao priliku da se borim protiv nečega".

Od tog trenutka počeo je novi život, kao da je Frančesko zapevao stihove dobro poznate narodne pesme "zbogom noći, zbogom zore". Izlaske do kasno zamenili su redovni treninzi i mirne večeri kod kuće. Umesto alkohola, počeo je da pije vodu, sveo ishranu na voće, povrće i pirinač, ona pica sa tunjevinom i crnim lukom sa početka priče - završila je u kanti. Rezultat svega - 149 uzastopno odigranih utakmica u Seriji A za Sasuolo i Lacio, malo mu je falilo da obori rekord Havijera Zanetija u Interu (162). Bez odmora, suspenzije i ono najvažnije - povreda, duže od tri godine.

Međutim, bez problema i dalje nije moglo. Dok je igrao za Lacio gol je proslavio tako što je stavio prst preko usta, želevši na taj način da ućutka navijače koji su bili nezadovoljni njegovim igrama kod Mauricija Sarija.
"Aćerbi, čovek bez časti, da odmah napusti Rim. Nema oproštaja za one koji izdaju. Protestovali smo protiv Kinalje, Neste i Mihajlovića, protiv fudbalera sa mnogo više časti nego što je bivši igrač Kjeva i Sasuola... Zviždaćemo mu svaku utakmicu dok je u klubu", napisali su tada tifozi Nebeskoplavih u saopštenju.

©Reuters

Odbačen kao ružno pače, od strane kluba čiji je kapiten bio i neprikosnoveni lider na terenu. Upravo to ružno pače je među svoje labudove doveo ko drugi nego - Simone Inzagi. Mnogi su smatrali da je dovođenje veterana, isluženog igrača u godinama pogrešan potez, kao i da će Aćerbi biti tu da samo popuni broj, a vremenom je postao jedan od stubova Interove granitne poslednje linije i konačno - strelac gola o kojem će se pričati zauvek. Ništa u Frančeskovoj karijeri nije išlo uobičajenim tokom, sve lekcije je morao da uči na teži način. Iz svih nedaća se vratio jači nego ikad, postao je simbol mentalne snage, na samo u sportu, nego i u životu. Aćerbi svaku utakmicu igra kao da nema više čega da se plaši, zato što je on sve svoje demone poslao u večna lovišta. Njegova karijera i život nisu bili bajka, nego bitka i on je iz toga izašao kao pobednik. A pobednik je zbog toga što je u zadnjem napadu Intera krenuo napred, ušunjao sa u kazneni prostor i pored Ronalda Arauha zakucao loptu u mrežu te sa 37 godina postigao prvenac u Ligi šampiona. Otuda zaključak - Frančesko, zaslužio si!