Fudbal je zatvor, dok su se drugi veselili i pevali, ja nisam osećao ništa

Postoje ti igrači koji, koliko god bili talentovani, teško mogu da iznesu kompletan teret fudbalske slave. Gregori van der Vil je jedan od njih. Kad se 2007. godine pojavio u Ajaksu, bilo je dovoljno samo desetak utakmica da bude proglašen za sledeću veliku stvar u holandskom fudbalu. Desni bek sa neverovatnim fizičim predispozicijama, ofanzivno uvek prisutan, defanzivno odgovoran.

Leta 2012. godine bio je izuzetno tražena roba na tržištu. Arsenal, Benfika, Njukasl, Čelsi, Real Madrid. Svi su hteli njegov potpis, ali je najbrži bio Pari Sen Žermen. Sveci su platili 6.000.000 evra i činilo se, dobili igrača koji je trebalo da bude ono što je danas Ašraf Hakimi. Problemi sa povredama I loše partije dovele su do toga da Gregori polako počne da se gasi.

Za četiri godine u Parizu naosvajao se trofeja (uzeo ih čak 12), ali nijednog trenutka nije bio srećan. Glavni grad Francuske napustio je 2016. a samo tri godine kasnije, objavio je kraj karijere u 31. godini posle neuspešnih angažmana u Kaljariju, Fenerbahčeu i Torontu.
“Fudbal je zatvor. Osvojio sam 16 trofeja i osećao se potpuno usamljeno. Bio sam kao gledalac, nisam osetio ništa. Dok su saigrači u svlačionici slavili i pevali, ja sam gledao u pod”, rekao je Van der Vil u videu na svom Instagram profilu.

Mentalni problemi su mu dodatno uništili karijeru koja je mnogo obećavala.
“Kod mene nije bilo ni radosti, ni ponosa, ni olakšanja. Tokom karijere, nikad nisam uživao u igri. Kad je trebalo da igram slobodno, bio sam ukočen, kad je trebalo da eksplodiram, uzdržavao sam se. Ako se osećate isto u svlačionici, niste slabi, već bezdušni”, rekao je Van der Vil.

O psihičkim tegobama je još ranije govorio i to u otvorenom obraćanju na društvenim mrežama. Sve je počelo onog trenutka kad je shvatio da mu se karijera završava.
“Nisam shvatao koliko mi je to sve nanelo problema emotivno. Na sve to, imao sam i osećaj toga da nisam znao šta dalje u mom životu. Budio bih se svaki dan i ubijalo me je što nisam znao šta da radim. Dolazio sam iz rutinskog života sa treninzima i igranjem utakmica svake sedmice u život bez pravog cilja i rutine. Šest meseci kasnije, počeli su panični napadi”.