Godina Dragana Stojkovića

Kako je počelo, tako se i nastavilo tačno godinu dana kasnije. Dragan Stojković Piksi je 24. marta 2021. „odigrao“ prvu utakmicu u karijeri kao selektor reprezentacije Srbije i pobedio na Marakani Republiku Irsku (3:2), a juče, 24. marta 2022. savladao je Mađarsku u Budimpešti (1:0). Tačno godinu dana od pobede do pobede.

A, period između te dve utakmice je popločan isključivo uspesima. Najvredniji je direktan plasman na Svetsko prvenstvo, ostvaren senzacionalnom pobedom nad Portugalijom u Lisabonu u novembru (2:1), što je bila pobeda koja se maltene 30 godina čekala u taboru našeg državnog tima.

Da se ne lažemo, tom trijumfu su se svi nadali, ali malo ko ga je, van reprezentacije, istinski očekivao. Utakmica na Lužu je bila kruna maestralnog veleobrta koji je Stojković napravio u timu, kao nekim čarobnim štapićem.

Utakmica godinu dana kasnije. I rutinska, baš rutinska, gotovo sa pola snage dobijena protiv Mađarske na njihovom terenu. Kvantni skok Orlova. Autoritet. I manir ozbiljnog tima. Koji ima ogromni prostor da još raste i napreduje.

MENTALITET

Išla je Srbija i ranije na Svetska prvenstva. I kao SCG kod Ilije Petkovića, pa kasnije kao samostalna kod Radomira Antića i Slavoljuba Muslina. I svaki put je to bilo na ubedljiv način. Ali, ono što je uspeo Piksi da uradi je možda, ipak, iznad uspeha sve trojice prethodnih selektora.

Prosto, Stojković je preuzeo Srbiju kada je bila razbijena u delove, rasuta u komade. Taman kada je uhvatila zamah, odigrala perfektnu utakmicu sa Norveškom u polufinalu baraža za Evropsko prvenstvo, doživela je debakl u Beogradu protiv Škotske i ponovo nije otišla na šampionat kontinenta. Taj šokantni poraz je bacio Orlove na kolena i smenio selektora Tumbakovića. Atmosfera u timu i pogotovo oko njega, oko Fudbalskog saveza, bila je ne na nuli nego u dubokom minusu.

I onda se pojavio Piksi. Kao u bajci o princu i Snežani koja je zagrizla otrovnu jabuku. Samo jedan „poljubac“ toj anesteziranoj Srbiji bio je dovoljan da Orlovi polete. Prelomni meč bio je već na startu mandata: Portugalija, u tom trenutku prvak Evrope i pobednik Lige nacija, vodila je 2:0 na poluvremenu na Marakani, da bi se meč završio 2:2.

„Ako me na kraju pitate da li sam zadovoljan, paaa – onako“, rekao je Stojković posle tog meča, tog neviđenog povratka Srbije sa konopaca.

A, pred put u Lisabon? Legendarna scena...

„Kako to mislite ako se eventualno plasiramo na Svetsko prvenstvo? Mi moramo da idemo u Katar“, podvukao je selektor koji dan pred najvažniju utakmicu u prethodnoj godini.

Lako je pričati, mada se ni to velika većina prethodnih selektora nije usuđivala. Ali, Stojkovićeve reči prate dela. A, do tih dela se došlo tako što su u njegove reči igrači apsolutno poverovali.

POVERENJE

Kako je to Piksi uspeo? Da tako lako „omađija“ fudbalere, da isti oni koji su bili nemoćni protiv Škotske kod kuće, razbiju Portugaliju usred Lisabona? I rutinski kontrolišu meč do pobede u Budimpešti? To je pitanje svih pitanja, uspeh svih uspeha selektora reprezentacije Srbije, na koji je teško dati jednostavan odgovor. Isto koliko i na pitanje kako je Novak Đoković od „večitog trećeg“, od momka kojeg su prozivali da mu stalno nešto fali, postao najveća sila u istoriji svetskog tenisa, mentalni gigant koji protiv svih već u svlačionici vodi sa 1:0.

I sutra posle žreba ako Piksi kaže da će Srbija da napadne svetsku titulu, koliko je onih koji će odmahnuti rukom i reći da je to preterivanje i nemoguća misija? Čak i ako jeste.

Jedna od stvari zbog kojih reprezentativci Srbije danas „lete“ po terenu, ne plaše se da napadnu sve i svuda je neograničeno poverenje koje osećaju od strane selektora.

To šta oni pričaju između sebe u kući fudbala, na treninzima, u svlačionici, to je interna stvar i nije toliko ni bitna. Ključno je ono što se vidi na terenu. A, tu dolazimo do situacija da Stojković pošalje Filipa Đuričića da igra desnog krilnog beka, pa Andriju Živkovića isto to i to usred Lisabona. Bez imalo sumnje, imalo straha, čvrsto uveren da je to najbolje moguće rešenje. I obojica su taj zadatak, koji nikada ranije nisu imali, odradili perfektno.

Dok su neki prethodni selektori počinjali da prave tim sa „stavim dva zadnja vezna“, kod Stojkovića Srbija nikada nije dovoljno ofanzivna.

„Vidim da se vodi velika polemika o odbrani, ali pogledajte, cele kvalifikacije je ta odbrana uspela da izgura u sistemu koji igramo. Igrači zadnje linije su tu u najvećem problemu, jer igramo dosta visoko, sa mnogo rizika“, objasnio je Stefan Mitrović koliko Orlovi danas odlaze na protivničku polovinu terena.

Rizik. Ili, totalna ofanziva, od prvog do poslednjeg minuta protiv svih. To je zaštitni znak ovog tima Srbije. I nema dileme da će takva biti i u Kataru, ko god da joj 1. aprila na žrebu u Dohi uskoči u grupu.

REZULTAT

Sve to što je nabrojeno bi bilo mrtvo slovo na papiru da nema njegovog veličanstva rezultata. Stojković otkako je postao selektor još nije doživeo poraz, ne računajući kombinovani tim sa superligaškim igračima na turneji na Dalekom istoku.

Devet pobeda i dva remija, uz gol-razliku 31:9. Nije Srbija sa Piksijem još odigrala utakmicu na kojoj nije postigla gol. Uvek na pobedu i one su u ovih prvih godinu dana redovno stizale. Čak i remi u Dablinu (1:1), posle promašenih „milion“ šansi imao je svoju vrednost, raspalio je Orlove, dodatno im podigao adrenalin, skupio redove i naterao ih da igraju još bolje, još otresitije. U cehu koji je stigao posle svega, na kraju kvalifikacija, još uživamo.

U istoj večeri Srbija je rutinski pobedila Mađarsku, a Italija ostala bez mesta na prvenstvu sveta. Ima li razloga, onda, da nečim danas, posle Piksijevih prvih godinu na klupi Orlova, budemo nezadovoljni?