Golac, Engleska, fudbal & rokenrol - sve ostalo je imitacija

”Zaljubljen sam u engleski fudbal više od 65 godina, otkako je Jugoslavija, pred 100.000 gledalaca na Vembliju, odigrala 3:3 sa Engleskom”, pričao je ‘onomad’ Branku Rosiću u ispovesti za Nedeljnik.

“Izjednačujući gol u 88. minutu dao je Džon Hejns. Pre toga za Engleze pogodili legendarni Džimi Grivs i Brajan Daglas. Za nas dva puta Galić i Bora Kostić. Tada sam sebi rekao: ovde moram da igram. I eto, gospod Bog je čekao 17 godina da me pozove u Englesku”...

Ivan Golac proveo je na Ostrvu više od deset godina. Kao igrač, postao legenda Sautemptona, kao trener - škotskog Dandi junajteda. A kada ga je najstariji nedeljnik na svetu - The Observer, na deseti rođendan Premijer lige predstavljao kao jednog od igrača koji su najviše uticali na tamošnji fudbal, poznati novinar Nik Heris ovako je napisao: ‘Bio je popularan stranac u ne tako popularnom klubu. I u tome je važio za pionira. Kako svedoče oni što ga poznaju, imao je zapanjujući kolekciju ploča’...

“Zahvalan sam Tvorcu jer mi se ispunilo sve što sam kao dete poželeo - da živim i igram u zemlji najboljeg fudbala i najlepše muzike. Šta ćete više?”

Ivana Golca posetili smo u trokutu Topola - Oplenac - Orašac, u baštinaru srpske istorije i dinastije Karađorđevića. Krajolik bajkovit, u šta smo se i sami uverili, podeća ga pomalo na dane detinjstva, na kraj u kome je odrastao. Nekadašnji Topčider. Televiziju, kaže, ne gleda. Sluša Radio Beograd, muziku i vesti, sređuje dvorište, kosi travu, brine o voćnjaku, uživa i - priča za Mozzart Sport.

Sve odreda...

Odrastali ste na Dedinju - kako je to izgledalo? Govorimo o prvim posleratnim godinama...
”Dedinje je u to vreme bilo, kao i Senjak, najlepše selo. Imal smo privilegiju da rastemo u tom kraju. Jer zaista smo smo imali svu slobodu, kao na da smo na selu. Tačno smo znali gde i kad stižu trešnje, gde kajsije... Poznavali smo svaku baštu. I onda uveče, posle uličnih utakmica, normalno, išlo se u akciju. Prelepi dani i prelepa sećenja koja ne mogu da izblede”. 

Gde se igrao fudbal?
”Bio je čuveni parkić kod nekadašnje Železničke bolnice, tu kod onog skvera... Gore se ide Bulevarom Oktobarske revolucije za Beli dvor, a levo je Neznanog junaka, tamo gde je nikla ona nakazna zgrada Pink televizije. I uopšte, puno toga je tamo sada nakazno, užas šta smo dozvolili... Elem, tu sa desne strane, kad se krene prema Belom dvoru, prema kapiji četiri Garde, e u tom parkiću smo igrali od jutra do sutra. Kako je to bilo prelepo nekada... Šta smo imali, po 10-11 godina. Igrali smo ulica protiv ulice, kraj protiv kraja. Sećam se, nedelja... utakmica se zakaže u 10 ujutru, pošto već u jedan ili dva iza podneva kreće ‘Vreme sporta i razonode’ na Radio Beogradu. Odigra se utakmica, pa kući na ručak i praćenje rezultata. Popodne opet skup u parkiću, da se iskomentariše šta su nam uradili klubovi za koje navijamo”.    

“Na tom relativnom malo prostoru raslo je toliko divne dece, kasnije odličnih fudbalera. Bio neki Dutina Cvrle, igrao u Radu, potom otišao u Holandiju. Tamo ostao decenijama - igrao i bio trener. Iz tog kraja je Branko Kantar. On je prvo bio u Zvezdi, posle u Radu. Titi Milenković isto otišao u Zvezdu, Šerić u Vojvodinu... Iz tog parkića su iznikli i Kokotović, mali Pajčin, braća Lekić... Mnogo, mnogo neke fine dece koji će postati sjajni, uspešni ljudi”.

“Kad prođem tuda bacim pogled. Nije to više to. Ubacili su one sprave, razne sprave za klince, ne može više da se igra, nažalost”...   

Manje je poznato da ste vi jedno vreme stasavali u Radu...
“Većina nas iz kraja prvo je došla u Partizan, u selekciju koju su vodili Čedica Lazarević i Bruno Belin. Kad su njih dvojica poginuli u onoj saobraćajnoj nesreći ‘62, ta ekipa se rasturila. Tako je nekoliko nas završilo u Radu. Njihova smrt teško nam je pala. Rekao sam više puta - ozbiljno sam razmišljao tih dana da batalim fudbal. U tim godinama deca se vežu za te prve trenere, za učitelje... Sreća u nesreći bila je što se na Banjici stvarno dobro radilo sa mladima. Dočekao nas je Nikola Marjanović, Mošin rođeni brat. Strašan trener! Sigurno jedan od najboljih svih vremena za rad sa decom. Za mene, on je ustvari broj jedan na tom polju. On nas je stvorio, usmerio, svemu naučio. Bili smo pandan Zvezdi i Partizanu u tim godinama. Sve je to njegova zasluga. Njegova i Petra Ćosića, bivšeg golmana Crvene zvezde, koji je radio sa njim”.

“Za prvi tim Rada debitovao sam sa 17 godina i tri meseca. Igrali smo protiv Radničkog iz Obrenovca, dobili 3:1. Dao sam prvi gol”.

Kako je došlo do povratka u Partizan?
”Rad je u ono vreme bio ekspozitura Crvene zvezde i Partizana. Puno njihovih igrača prolazilo je kroz Rad. Pritom, kao dete tamo sam proveo dve godine. Tako da se radilo o prirodnom sledu stvari”.

Kod koga ste debitovali?
”Kod Gojka Zeca. To je bilo u jesen ‘71, u Zagrebu, protiv Dinama. Moja prva velika utakmica, pun Maksimir. Izgubili smo 0:2. Dosta dobra ekipa Dinama, sa Rorom, Čerčekom, Ramljakom... Vodio ih je Čik Čajkovski. Partizan je u to vreme imao baš dosta problema. I dalje bio u krizi usled odlaska većine igrača iz one zlatne generacije. Posle Gojka za trenera dolazi Vaske i vraća klub na jedan zdrav, normalan kolosek. Kod njega se vide prvi obrisi šampionskog tima u nastajanju. Vaske je otišao krajem ‘73, a ekipu preuzeo Mirko Damjanović. E, tad smo imali već 70% oformljen sastav. To je najbolji tim Partizana u kom sam igrao”.

Bolji od onih što će postati prvaci ‘76. i ‘78?
”Po meni da. Jedino što nismo imali kontinuitet. Od kraja ‘73, pa sve do sredine ‘75. igrali smo strašno. Na golu Istatov, bekovi Kozić i ja, mada je igrao i Antara... Igrali Vlada Pejović, Bora Đorđević, Blagoje Paunović, Nikola Budišić, Gale Bošković, Miki Živaljević, Ilija Zavišić, Nenad Cvetković, Moca Vukotić, Nenad Bjeković... Moćna, baš moćna ekipa. Tamo gde je Partizanu uvek bilo najteže, gde je uvek bilo tvrdo - dobijali smo. U Tuzli, na Tušnju - bez problema. U Mostaru, protiv Veleža - bez problema. Igramo u Nišu, po neviđenoj mećavi - 0:0, ja igrač utakmice. Pa protiv Čelika na JNA - 2:0, dobijem devetku. Čuvam isečak iz novina, iz Ekspres politike, Nikola Anđelić: “Publika i Golac”. Tog proleća ‘74. tučemo Sarajevo 4:0 na otvaranju, onda budućeg šampiona Hajduka u Splitu, Zvezdu u derbiju, ma sve redom. I znate šta se dogodi? Niko od nas ne bude pozvan za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj!”

“Šta se dogodilo... Na prvom Trofeju Marjana u Splitu, Miljan Miljanić, Sula Rebac i Milan Ribar organizuju sastanak. Našeg Mirka Damjanovića niko ne zove. Sula kaže: Ako ne ide Vladić, ne idu ni Bajević i Marić. Riber: Ako ne ide Hadžiabdić, ne ide Katalinski. Zvezda hoće da ona ima najmlađeg igrača, ovog jednog vode da bi se prodao, poziv dobija Kira Dojčinovski... Tako je napravljena kompletna cirkusijada. Tada sam izjavio da je to ‘miki maus’ reprezentacija i da me ne interesuje, posle čega me nekoliko godina uopšte nisu ni razmatrali za državni tim”.

Miljanić i Džajić

Ali kada se pogleda taj sastav za SP u Nemačkoj, sve su to jaka imena, ozbiljni igrači...
“Šta to sve vredi kad nikako nisu mogli da se uklope, kad nisu ukalupljeni kako valja. Kako se biralo, kako se radilo, tako se i prošlo na Svetskom prvenstvu. Ono je bilo tragično. Pobedimo nesretni Zair, Duško Bajević da pet golova - nije morao ni da skače, oni mu svi bili do pupka. Sa Brazilom 0:0, sa Škotskom 1:1, i u drugoj fazi sve pogubimo”.

“Sve je oko reprezentacije bilo toliko defektno tih godina... Eto i te ’76, mi prvaci Jugoslavije, Evropsko prvenstvo kod nas - samo Moca iz Partizana. Znate koliko je minuta odigrao? Nijedan! Pa ako malo mozga imaš, mora da bude četiri-pet igrača iz šampionske ekipe”.

Kad ste definitivno raskrstili sa reprezentacijom?
“Sredinom 1981. sreo sam se sa Miljanom Miljanićem na stadionu JNA, igrali su Partizan i Hajduk. Tad sam već bio u Engleskoj... Ono što je lepo i što je meni odgovaralo na Ostrvu - igraš deset meseci, a onda dobiješ šest-sedam nedelja odmora spojeno. Provodio sam neko vreme Beogradu tih dana, tako je došlo do tog susreta sa selektorom. Sedeo sam u loži sa dobrim prijateljima - Miletom Kosom i Cokom Lazovićem, kad se Miljan pojavio. Prišao, pozdravio me i kaže: šta radiš 12. juna? Rekô, ništa, idem malo na odmor sa porodicom, sa suprugom, decom... Gde idete? Idemo u Tučepe, kod Makarske. Kaže on: e, odlično! Imamo u Splitu utakmicu, A reprezentacija protiv selekcije stranaca - znači, protiv naših igrača koji su u tom trenutku igrali u inostranstvu”.

Sve to kao neki vid priprema za Mundijal u Španiji dogodine?
“Tako je. I sad, Coka i Mile već znaju moj odgovor, smeškaju se... Ja kažem: Vidi, Miljane, deset meseci igram godinama, malo bih da odmorim. Neka igraju ovi što su deset meseci odmarali. Eto, tako se završilo”.

Znači postojala je šansa da zaigrate na SP ’82?
“Išao bih 100 posto. Samo da sam prihvatio to što je traženo, da prekinem odmor i odigram tu utakmicu. Posle, kad sam se vratio, Englezi me pitaju: pa ko igra za tu reprezentaciju kad za tebe nema mesta?”

Da se vratimo na boravak u Partizanu i period koji su obeležile pomenute titule iz ’76. i ’78. godine. Najjači utisci? 
“I jedna i druga specifične su na svoj način. Ta iz ’76. došla je posle 11 godina posta, načekali smo se. Druga je bila najdominantnija do tada u SFRJ. Dve titule u tri godine, u onakvoj ligi, to je bio strašan rezultat”.  

Koja vam je draža? S jedne strane onaj gol Bjekovića u Ljubljani u dubokoj sudijskoj nadoknadi, s druge Parni valjak koji je mleo sve pred sobom?
“Taj Parni valjak ipak... Mislim da čak ni ona ekipa iz šezdesetih što je uzela tri vezane titule sa Bobekom nije imala tako dobru sezonu. Mi smo završili sa samo dva poraza te godine. To je nešto nezamislivo, neuporedivo. Izgubili smo jedino u Tuzli i u Mostaru. Naša gol razlika bila je 55:19, u onakvoj ligi... U jesenjem delu svega sedam primljenih golova. Pa to je... Ne znam, ne znam kako bih vam objasnio. Poslednje kolo protiv Sarajeva, stadion krcat, slavlje, Parni valjak putuje oko terena. Ma, veličanstveno”.

Kakav je bio Biće Mladinić, njemu se pripisuju velike zasluge za to što je Partizan igrao u to vreme, za taj juršni fudbal?
“Kod njega se videla taj Hajdukova škola, igrali smo napadački kao nikada, što je meni lično savršeno odgovaralo, pošto sam po prirodi bio ofanzivan. Po tom pitanju nijedan trener nije mogao da me promeni. Dobro, bilo je situacija kad dobijem striktan zadatak, to je drugo nešto. Kad čuvaš Blohina - a čuvao sam ga dva puta - nema mnogo prostora da se napada. Brz, tehničar, eksplozivan, moraš da vodiš računa”...

“U svakom slučaju, Biće je od nas tražio da konstantno napadamo, da pritiskamo protivnika. Otuda te ubedljive pobede protiv Dinama (5:0), Čelika (5:1), protiv Zvezde dva puta (3:1 i 3:2), Hajduka u Splitu (2:1)... Mladinić, Ivić - to je ta splitska škola”.

Vama su, za razliku od Zvezde, odgovarali dueli protiv Hajduka...
“Izuzetno. Posebno kod Plinare. Pamtim jednu utakmicu - Bora Đorđević nije išao, nije išao Paun i Nikola Budišić; debituje mali Todorović, mi pobedimo 1:0 i skinemo ih s prvog mesta. Iduće godine odemo ujutru avionom, prvo na Bačvice, u park, odmorimo - uveče ih opet pobedimo! Vratimo se u Beograd, proslava u disko klubu”.

Svi kažu da su Biće Mladinić i Zoki Miladinović bili idealan trenerski spoj. Koji deo posla je odrađivao Biće, a koji Zoki?
“Mladinić je imao poslednju reč, bio zadužen za govore, dok se Zoki više bavio terenom - individualnim radom, uigravao linije, pozicije. Sjajno su se njih dvojica dopunjavali”.

Još neka reč o Zokiju Miladinoviću?
“Jedan od mojih mezimaca iz onog vremena šezdesetih, iz Kupa šampiona. Veliki beogradski šmeker. Kad na njega pomislim uvek se setim Mančestera i Old Traforda ’66. Branimo tamo 2:0 iz Beograda u polufinalu. Isključeni on i Pat Krerand, Škot. Potukli se na terenu, a onda nastavili u svlačionici. Opasan dasa bio Zoki, ničega se nije bojao. Puno smo naučili od njega. Između ostalog, zračio je samopouzdanjem. Mi smo te sezone, 77/78, na svaku utakmicu izlazili sa stavom: da, bolji smo, pobedili smo, idemo samo da je odradimo, da overimo”.

Kad se potegne ona dobro znana tema o snazi EX-YU lige, oni što tvrde da se radi o mitu, često potegnu kao jak adut slučaj Partizana, odnosno te vaše generacije koja je oba puta nakon što je osvojila titulu ispala u prvom kolu Kupa šampiona. Dinamo Kijev i Dinamo Drezden. Kako to objasniti i da li mislite da se zaista preteruje kada se ocenjuje kvalitet ondašnje Prve lige?  
“Prvo što treba da znate jeste da ni Moca Vukotić ni ja nismo igrali te utakmice. Mi smo junska deca, Moca 2, ja 15. jun, tako da smo posle te prve titule ’76, zajedno otišli u armiju. Ja u Brčko, on u Ulcinj, čini mi se. Priznaćete, to više nije bio isti tim. Dve godine kasnije slična stvar. Samo što smo ovoga puta i jedan i drugi otišli u inostranstvo. Moca u Bordo, ja u Sautempton".

Konkretno pitanje glasi: da li je Prva liga Jugoslavije u bilo kom momentu bila u pet-šest u Evropi?
“Bez dileme. Ja sam to uvek govorio”.

Bez obzira što je većini klubova nedostajao evropski pečat?  
“Bez obzira. Nemojte zaboraviti one pozitivne evropske izlete. Dinamo je prvi napravio velike stvari, osvojivši Kup sajamskih gradova 1967, kasnije UEFA kup. To je bilo najkvalitetnije takmičenje, jače od Kupa šampiona. U Kupu šampiona igrali samo prvaci, po jedan tim iz svake zemlje, a ovamo imate dva-tri Engleza, dva-tri Španca, Italijana, Nemca... Dinamo je te ’67. tukao Lids, najbolji engleski tim uz Mančester junajted u to vreme. Ne možete da zamislite kakvi su vanzemaljci bili Piter Lorimer, Bili Bremner, Džoni Džajls, Džeki Čarlton, Edi Grej, Pol Medli... Na klupi veliki Don Rivi. Mi smo s tim Lidsom posle igrali 1:1 na Eland roudu, a tamo kad odeš - to je pakao! Ispali smo zbog poraza kod kuće - 1:2”.

Šoškić i Lou, pred meč na Old Trafordu

“Šta tek o Mančesteru da pričamo. Nisi mogao centar da im pređeš. Best, Bobi Čarlton, Lou, Kid, Stajls... Takav Junajted Partizan dobije u dvomeču 2:1 i prođe u finale Kupa šampiona. Doduše, šta su sve promašili Best i Lou... Strašno. Moglo je da bude i 2:5 u Beogradu. Ili, setite se Vojvodine u Kupu šampiona. Igra barabar sa Seltikom u četvrtfinalu; sa najboljim Seltikom u istoriji, koji će neki mesec kasnije postati prvak Evrope”...        

“Sve u svemu, nemam dilemu da su šezdesete bile najuspešnije godine jugoslovenskog fudbala. Ne samo na klupskom, nego i na reprezentativnom planu. Jer pazite, dva puta igramo finale Evropskog prvenstva, na Mundijalu u Čileu četvrti, osvajamo olimpijsko zlato... Jeste skoro svima osim Dinama falio taj završni korak, ali to su svakako bili mnogo ozbiljni rezultati. Naši klubovi i nacionalni tim, pa samim tim i liga, nikada nisu bili bliži Evropi. Sedamdesetih sve već počinje da devalvira. Zvezda ima ono polufinale sa Panatinaikosom i to je to. Premalo. Osamdesete nam isto tako ništa nisu donele, sve dok Crvena zvezda nije postala prvak Evrope u Bariju”.

“A sad ću vam reći šta je razlog tog pada: u drugoj polovini sedamdesetih već počinje da se gubi kontinuitet u smislu stvaranja i čuvanja ekipe na okupu. Starosna granica za izlazak iz zemlje spuštena je sa 30 na 28 godina i igrači su počeli da odlaze iz Jugoslavije kad su bili na vrhuncu”.

I vi ste tu šansu iskoristili, logično...
“Ja sam 15. juna napunio 28, a Englezi sedam dana kasnije otvorili granice za strance”.

Da li je bilo još nekih opcija?
“Galatasaraj me je želeo. Srećom, nisam žurio. Rekô, da odemo prvo malo na odmor, pa ću da vidim. Turci bili baš uporni - da dođem i da dođem. I ja âjde, prihvatim da odem dole na pet dana, da budem njihov gost, da obiđem sve, da vidim klub... Dogovorimo da se to nigde ne objavljuje, jer još nisam bio odlučio definitivno... Kad - u pola noći sletim u Istanbul - tamo 50 novinara! Haos, histerija! Sutra-prekosutra iz hotela ne mogu da dobijem suprugu, da čujem decu. Znate šta su uradili? Isključili mi telefon! Sve su radili samo da ostanem. Srećom, supruga se bila zabrinula što se ne javljam i pozvala ambasadu. Jedva sam uspeo da se izvučem”.

Kada vas je pozvao Sautempton?
“U Turskoj sam još bio kad su mi javili, spremao se za povratak. Ujutru u šest imao sam let za Beograd, već u 10 i 20 bio u avionu za London. Potpisao sam 29. jula 1978”.

Više puta ste ponovili tezu da pravim igračima nikakvo prilagođavanje nije potrebno kada dođu u novu sredinu. Kako je vama bilo, odmah ste počeli da igrate?
“I stojim iza toga što sam rekao. Na šta treba da se privikavaš? Na vazduh? To je taj alibi koji mi koristimo da bismo nešto opravdali. Ja sam dobio sedam dana slobodno nakon potpisa ugovora. Da završim neke stvari u Beogradu, da spakujem porodicu... Obavim to, krećemo za Englesku, slećemo na terminal 2 - onaj za evropske letove - i tu nas ovi iz Sautemptona čekaju. Uzimaju suprugu i decu, vode ih u Sautempton, a ja idem na terminal 1, letim za Glazgov gde se igra Kaledonijan turnir. Sautempton, Glazgov Rendžers, Harts i Vest Bromvič Albion. Debitujem sutradan protiv VBA, prekosutra igram finale sa Rendžersom. Eto kako je bilo u mom slučaju”.

Interesantno je da se Sautempton, u vreme kad su samo dva stranca bila dozvoljena, opredelio za dvojicu ‘jugovića’ - vas i golmana Katalinića iz Hajduka. Posle toga dugo nije bilo naših na Ostrvu, praktično sve do Nemanje Vidića.
"Jeste, desiće će ogromna rupa od dvadesetak godina... Posle mojih dobrih igara na startu krenulo je interesovanje za ostale igrače s ovih prostora. Menadžer Sautemptona Lori Mekmenemi me pitao, odmah sam predložio Mikija Živaljevića. Nije prošao probu... Menadžeri, novinari, svi su zvali da pitaju kad treba da dođe neko od naših. Dejvid Plit, menadžer Lutona, pita me na aerodromu: Vi i Antić igrali ste zajedno u Partizanu, može li on ovde da prođe? Kažem mu: Bez problema, kad je igrao u Partizanu, kako da ne igra u Lutonu. Tako je Antara došao... Kasnije redom idu Pižon u Arsenal, Mužinić u Norič, Ante Rajković i Džemal Hadžiabdić u Svonsi, Ante Miročević u Šefild Venzdej, Boško Janković u Midlzbro, Staja Nikolić u Bolton, Radojko Avramović branio u Nots kauntiju. Došao je i Nikola Jovanović u Mančester Junajted. Nažalost, nije mnogo igrao. Bio sam u Beogradu, na odmoru, odradio neki lakši trening, a Nikola me čeka kod auta ispred JNA. Kaže, došao sam da te vidim i da te pitam za savet. Tražio ga Bajern tada, međutim onda se pojavio Mančester. Kažem mu: ako hoćeš da doživiš fudbal, to možeš jedino na Ostvru. Sve ostalo je imitacija igre. Bilo nas je tada desetak gore”...

To je period najveće dominacije Engleza, posebno u Kupu šampiona, gde od 1977. pa sve do nesreće na Hejselu 1985. samo jednom nemaju predstavnika u finalu. Njihovi klubovi uzeli su čak sedam titula evropskog prvaka tih godina. Može li se reći da ste igrali u najjačoj ligi Evrope?
"Sigurno. Notingem Forest dva puta prvak Evrope, Liverpul četiri puta, Aston Vila... Kup UEFA osvajali Ipsvič i Totenhem. Bio je to najbolji period i u istoriji Sautemptona”.

Ta ekipa u koju ste došli bila je izuzetno zanimljiva. Toliko velikih igrača, zvezda...
“Jeste, jeste... Gledajte samo ovo - Kevin Kigen, dvostruka Zlatna lopta, Alan Bol - svetski prvak, Piter Šilton - jedan od najboljih golmana Engleske. Pa Majk Šenon, Kris Nikol, Stiv Vilijams, Dejv Votson...  Sve reprezentativci. Sjajan, stvarno sjajan tim”.

Koga biste od njih izdvojili kao najboljeg saigrača, najboljeg igrača generalno?
"Definitivno – to bi bio Alan Bol. Bez razmišljanja. Kad se govori o liderima, kod nas je poslednji bio Piksi. A vidite, Bol je bio dvostruki lider. Njegovo trčanje, osećaj za igru... Gurao je celu ekipu, činio je boljom”...

“Najlepši trenutak sa Alanom Bolom bio je protiv Vulverhemptona u Birmingemu. Odigram mu iz prve, Šenon mi otvori prostor, ja opet Alanu, on me izbaci u prostor, na 16 metara. Prođem beka, centriram, a Fil Bojer glavom gađa rašlje. Golman brani neviđeno. Njihov menadžer ustaje i aplaudira, izjavi posle da je to jedna od najlepših akcija koje je video godinama unazad. Alan je uvek pričao da nikada u karijeri nije igrao sa konstruktivnijim bekom od mene. Na toj poziciji ne očekujete takvu tehniku. Za Engleze je to bilo veliko iznenađenje. Ja sam voleo da im kažem: hoćete da sačuvate loptu? Dajte je meni, to vam je kao novac u švajcarskoj banci“. 

Kako je jedan relativno mali klub uspeo da dovede Kigena ili Alana Bola? U čemu je tajna? 
“Sautempton je jedinstevn, porodični klub, finansijski zdrav. Godinama isti direktori, ista filozofija. Mislim da je Kevin dobio 450.000 funti kad je došao. Znate li koliko je to novca u ono vreme... Bogatstvo! U Sautepmtonu su uvek igrali veliki fudbaleri. Mat Le Tisije je tamo gazda, Alan Širer odrastao u tom klubu. Njih dvojica bili su klinci kad sam ja završavao karijeru, sredinom osamdesetih. To počinje tamo još 1947. godine sa Čarlijem Vajmanom, kad je doveden iz Njukasla. Velika zvezda. “The ball up in the air for Charlie” - tako su mu navijači pevali. Kad skoči, svi mu ostanu do struka. Kažu da je bio čudo od igrača. On je bio taj prvi veliki, rekordni transfer Sautemptona. Znam sve te priče... Kasnije imate Terija Pejna, pa Martina Čiversa. Obojica reprezentativci Engleske. Mogao bih tako da nabrajam koliko hoćete. Suština je u tome da je Sautempton klub sa dušom i tradicijom, da se razlikuje od svih. Ima svoju priču. Ja volim navijačima drugih klubova da izrecitujem: "Biti svetac nije lako, to ne može biti svako". I ta njegova himna, When the Saints Go Marching In - Dok sveci marširaju. To je nešto što... Ma, ne može taj osećaj na stadionu da se opiše rečima. Grmelo je. Stari Del uvek rasprodat. Imao je kapacitet 27.000, nikada nije bilo ulaznica. Ko god da dođe”.

Neka utakmica koju posebno pamtite iz tog vremena?
”Mart ‘79, finale Liga kupa protiv Notingem Foresta, koji će dva meseca kasnije postati prvak Evrope. Jedan od poslednji mečeva na Vembliju pred 100.000 ljudi. Tada sam ispunio klinačku želju da zaigram na tom kultnom stadionu. Forest nas dobio 3:2. To je istorija, to se ne zaboravlja”.  

“Pamtim i prvo gostovanje na Old Trafordu. Bilo je 1:1. Dobijem jednu kraću loptu, taman da je pokupim, iznesem, a Džoe Džordan naleti - digne i mene i loptu. U aut me baci. Naravno, nisam mogao da dočekam da mu vratim. I tamo negde polovinom drugog poluvremena, slična situacija. Pustim ga da priđe malo bliže - op, polete i on i lopta. Završi se utakmica sasvim normalno, popijemo piće, upoznamo se. Kasnije je došao u Sautempton, igrali smo zajedno dve godine, postali kućni prijatelji“.

Lori Mekmenemi

Ime Lorija Mekmenemija ovdašnjim ljubiteljima fudbala, posebno mlađim, neće mnogo značiti, međutim on je istinska legenda Sautemptona, trener 15 godina u kontinuitetu. Kolika je bila njegova uloga u svemu, kako njega pamtite? 
“Lori Mekmenemi je džordijevac, gore iz Njukasla. Koliko znam, nikada ozbiljno nije igrao fudbal, možda u nekim lokalnim ligama, ali zato veliki šmeker. Mudar čovek. Shrewd, kako bi rekli Englezi. I sad, neko se čudi: šta takav čovek može da nauči Kigena, Bola, Šenona?! Vidite, fudbal nije samo teren. Trenerski posao je mnogo više od pravljenja taktike i vođenja treninga. Šta mislite, koliko je teško ‘ispeglati’ sledeću situaciju: u timu imate Alana Bola, jednog od najvažnijih igrača i veliku zvezdu ostrvskog fudbala; nosio ‘sedmicu’ na Svetskom prvenstvu ’66 kad je Engleska postala prvaka sveta, a dolazi vam najbolji igrač Evrope u tom trenutku - Kevin Kigen - i on je takođe ‘sedmica’. O tome danima pišu svi mediji, pričamo i šalimo se mi igrači među sobom: šta će biti, kako će sve da se reši... Mislite da je izbio problem? Ni najmanji”.

Kome je na kraju pripala ‘sedmica’?
”Kevinu. Alan je popustio”.

To se nije odrazilo na harmoniju u svlačionici?
”Nije, nije. Stvarno smo se lepo slagali, gradili sjajne odnose... Inače, jednom je ta ‘sedmica’ završila i na mojim leđima. Igrali smo protiv Sanderlenda u Sanderlendu. Pred kraj prvog poluvremena krenem ja u neki prodor, ovaj njihov bek iza mene, povuče me za dres i iscepa ga. Na pauzi, u svlačionici, trener Lu Četerli mi da novi. Ja ne gledam, samo ga navučem. Izađemo na teren, i sad, sudija nešto čeka. Ne daje znak da krenemo. Domunđava se s pomoćnikom i kaže: imamo dve ‘sedmice’. Kako dve? Kad ono, Lu meni dao broj sedam. A tad nije bilo ispisanih imena na dresu, samo brojevi... Onda se ja našalim sa Kevinom: ‘ajde, idi ti zameni broj, bolje sam desno krilo od tebe’. Tako da, eto, to su neke stvari koje su nas odlikovale. Dobri odnosi, šala, druženje... Sve to, uz neosporne igračke kvalitete, činilo nas je snažnim kolektivom”.

Jedne sezone završili ste drugi na tabeli...
”Tako je, Liverpul nam pobegao samo tri boda. I to onaj moćni Liverpul, sa Pejslijem. Za mene to je najbolja fudbalska ekipa svih vremena. Najduže su trajali. Niko nije mogao da im priđe. U pet godina tri puta prvaci Evrope. Strašan tim”.

Kako ste sa njima prolazili?
”Te sezone kad smo bili drugi, 83/84, pobedili smo ih je na Delu sa 2:0, a na Enfildu odigrali 1:1. Sećam se, Bil Šenkli posle utakmice ulazi u našu svlačionocu, čestita. Tu se upoznajemo, pričamo. Nezaboravne stvari”.

Imali ste priliku da upoznate maltene sve velike ličnosti ostrvskog fudbala u to vreme. Ko je na vas ostavio najjači utisak?
”Teško je to reći, izdvojiti jedno ime... Recimo da i dan danas pamtim jedno jutro, oko 10 sati, kad nam je neko zakucao na vrata. Otvorim, ono Lori Mekmenemi. Kaže: Ivane, jesi li raspoložen da popijemo piće sa jednim važnim gospodinom? ‘Ajde, rekô, hoću, samo da se spremim i izlazim. Dolazimo u restoran, kad tamo Džok Stin, Seltikov menadžer. Najveći fudbalski stručnjak kog su Škoti imali. Prvak Evrope”.

🎁🎁🎁🎁🎁
Uđi u Mozzart Sport FAN ZONU. Čitaj, igraj, osvajaj!
🎁🎁🎁🎁

“Sedimo tako, pričamo, jedna od tema bude i utakmica Seltika protiv Zvezde u Kupu šampiona ‘68. Priča nam Stin kako se Džimi Džonston, najbolji igrač Seltika, plašio letenja. Mora da popije bocu viskija pred put. Drugačije ne ulazi u avion. I tu dolazimo do onoga da trener mora da bude i psiholog i pedagog... Priča nam Stin kako je obećao Džimiju da neće morati da ide za Beograd ako dobiju ubedljivo prvu utakmicu u Glazgovu. Gde ćeš bolji motiv za čoveka koji ima takav strah... Seltik tuče Zvezdu sa 5:1, Džimi da dva gola. Igrač utakmice. Ja tad kao momčić bio da gledam revanš na Marakani, jer Džimi Džonston je za mene jedan od trojice najvećih igrača, uz Besta i kasnije Maradonu - i stvarno ga nije bilo. Stin održao obećanje, nije morao da putuje. U Beogradu završeno 1:1.

Pomenuli ste Džordža Besta. Imali ste sreću da ga upoznate. Jeste li odigrali neku utakmicu zajedno? Delili ste svlačionicu neko vreme dok ste bili na pozajmici u Bornmutu...      
“Jesmo, jesmo, kako da ne. Igrali smo i neke revijalne utakmice zajedno. Upoznao sam ga dosta dobro, sedeli smo posle treninga, utakmica, družili se”.

Kakav je bio Best?
”Divna i iskrena irska duša. Poslednji put videli smo se u Portsmutu, dok je Milan Mandarić bio vlasnik kluba. Bili smo njegovi gost na utakmici i posle na ručku. Da sve bude interesantnije, Portsmut igrao protiv Sautemptona... Stojimo tako za šankom, ćaskamo, kad Džordž u jednom trenutku izvadi iz džepa šaku lekova i kaže: ‘Gledaj, Ivane, na šta se sveo moj život. Bez ovoga ne mogu da živim’. To je bilo negde u proleće 2005. Umro je nekoliko meseci kasnije, čini mi se u novembru. Na sahrani u Belfastu pola miliona ljudi. To sve govori”.

“Ta njegova priča je zaista čudesna, filmska. Kao klinac od 14-15 godina dolazi u Mančester, sam, bez ikoga. Počinje da igra, eksplodira, onda slava, novac. U 19. on je već Peti Bitls. Roling Stonsi izdaju onaj hit ‘The Last Time ’65, Džordž je sa njima u studiju, njihov gost. Možete misliti kako sve to utiče na tako mladu osobu”.

Neka anegdota sa njim?
„Bilo ih je... Pred jednu utakmicu Bornmuta, gore na severu, protiv Linkolna, samo je nestao. Nema čoveka. Trener Bornmuta u tom trenutku je Hari Rednap. Priča on sa svojim prvim saradnikom Brajanom Tilerom, domunđavaju se, ne znaju šta da rade. I kaže Brajan u jednom trenutku: ’Vidi, idem ja do Londona, mislim da znam gde ću ga naći’. I stvarno ga pronađe u nekom londonskom pabu gde je ovaj voleo da izlazi. To mi je kasnije Hari pričao... Kaže Tiler: Džordži, hajde da krenemo, ekipa je već otišla, ja sam došao po tebe, treba da stignemo u Linkoln. A Best njemu: Važi, idemo, samo da skonem do toaleta. Prođe pet minuta, deset, 15, nema ga. Brajanu postane sumnjivo i ode da vidi gde je. U toaletu malo prozorče otvoreno, ovaj pobegao“...   

„Slično je uradio i Bolu u Americi. Obojica igrali tamo neko vreme. Alan došao negde na Floridu kod njega, da odu na piće. Opet ista priča - sačekaj samo malo, i izađe kroz neki sporedni izlaz hotela. Nije voleo Engleze, nije hteo da se druži sa njima, pogotovo s ovima iz reprezentacije, protiv kojih je igrao sa Irskom. To sam lično od Alana čuo. Džordž me je pomalo podsećao na one Komanči indijance. Sad ga vidiš - sad ga ne vidiš“.

A kao igrač?
„Čudo, šta da vam pričam. Čak i u tim poznim godinama, kad je bio u velikom padu. Dešavalo se da odemo na neku turneju samo zbog njega. Bornmut u Emiratima, na primer. Samo ih on zanima. Klub zarađivao silne pare, njemu davali 3.000 funti po utakmici. Ako dođe na utakmicu, naravno“...    

„Nažalost, taj raskalašni život mu je došao glave. Baš rano je otišao. Pričala je jednom prilikom ona njegova žena, Amerikanka, kako je izgledalo kad kreće na te višednevne ’turneje’ po pabovima. Dešavalo se da po sedam dana ne dolazi kući. A pre toga je nekoliko dana samo spavao, nije ustajao iz kreveta, kao da se pripremao. Tačno sam znala šta se sprema, kaže ona. Često je odlazila do paba, ali nije bilo šanse da ga nagovori da ode kući. Ugradili su mu i one blokatore u Švedskoj - nije vredelo“.

Pomenuli ste Bitlse, Stonse, poznato je da ste veliki ljubitelj rokenrola - koliko vam je sa tog aspekta značio dolazak na Ostrvo?
„Možete da zamislite. Kao dete slušam Radio Luksemburg, top liste i sve te stvari. I onda, recimo, na našu utakmicu dođe Status Quo. Sećam se, tamo neke ’67 ili ’68, pojavljuje se njihov čuveni prvi singl - Pictures of Matchstick Men. A sad su tu, ispred mene - Rosi, Parafit, Kolin Lankaster... Pričamo i družimo se satima. Dolazili su i The Dave Clark Five, Miki Mudi iz Vajtsnejka, Stonsi, takođe. Čarli Vots je na jednoj turneji po Americi svirao u dresu Alana Bola, u njegovoj ’sedmici’ iz reprezentacije. Svi su oni dolazili da gledaju Sautempton. Alan Bol, Kigen i ja trebalo je da budemo gosti Rolingstonsa na koncertu na Vembliju ’82. Mi bili na nekoj turneji - Stokholm, Hamburg, Ženeva - i zakasnimo za dan. To mi je najžalije“.

Oni su vas pozvali da im budete gosti?
„Pa da, da uzvrate. Jer nije se dogodilo da dobiju karte za našu utakmicu i da ne dođu. Kako bih vam rekao, to je bilo nestvarno vreme, ti odnosi... Kad god smo u Londonu, u sobu kod mene i Dejva Votsona dođe Bob Jang - on je pisao za Status Quo. Sedimo, pričamo, onda Bob pozove Rika Parafita i zeza ga: How are you bad man? To mi je bilo tako smpatično”.        

Kako se živelo u Sautemptonu?
„Taj kraj je za poželeti, nema šta. Najlepša oblast Engleske. Mi smo bili dole na obali, zapadno, nekih 70 milja od Londona i 45 milja od Hitroua - grofovija Hempšir. Tu je monarhija rođena. Mesto gde smo živeli nalazilo se na pola puta između Sautemptona i Vinčestera. Vinčester nam je bio na četiri-pet milja od kuće. Često smo tamo provodili divno vreme“.

Kada smo govorili o tome kako je Sautempton uspevao da privoli sve te zvezde da dođu - biće da ima i do toga gde su dolazili?
“Kako da ne! Sećam se ranije, onu migration card kad popunjavate, tamo na pasoškoj, pogledaju gde živite, pa kažu - Čendlers Ford! O, vi ste imali veliku sreću. Blizu nas, opet na četiri-pet milja je Romzi. Tu je živeo vicekralj Indije, kraljičin rođak Lord Mauntbeten, kog su Irci ubil. Digli ga u vazduh zajedno sa jahtom ’79. godine. On je Indiji predao nezavisnost. Taj dan kad su njega ubili, mi popodne krećemo do grada, negde predveče, zajedno sa decom, da prošetamo. Dolazimo do jednog velikog kružnog toka - desno je Čilvort, mi idemo ka Sautemptonu - i samo vidiš jedan za drugim pojavljuju se policajci na motorima,  zaustavljaju saobraćaj. Prolazi obezbeđenje, a između njih Elizabeta, Filip i Čarls”.

“U tom Čilvortu živeo je Rodžer Mur, u obližnjem Istliju imanje imao najčuveniji britanski komičar Beni Hil. Nedaleko, na svega petnaestak milja bio nam je Andover, prelepo mesto sa božanstvenim zamkom i parkovima. Grupa Troggs je iz Andovera, jedna od mojih omiljenih. Wild Thing, With a girl like you, I can't control myself, Love is all around... Sve nenadmašne stvari, pesme za sva vremena”...

“Onda, tu je i Solsberi, nekih 27-28 milja od nas. Odatle je Dave Dee, Dozy, Beaky, Mick & Tich, još jedna fina grupa iz onog vremena. Na 15 milja, prema Portsmutu, bio je Pol Džons, pevač grupe Manfred Mann. Isto veliki hitovi”...

“Znate kakav je Hempšir? Podseća na našu Šumadiju. Mnogo predivnih krajeva, zelenila, potoka, reka. Jednom rečju - veličanstveno. Da ne zaboravim i onaj nacionalni park New Forest, prema Bornmutu. Pošto smo bili članovi Kraljevskog safarija svake nedelje smo bili tamo, gledali šou delfina, različite zverke. To je bio najlepši period boravka u Engleskoj, bez dileme”.

Za ono što ste postigli igrajući za Sautempton stigla su i priznanja. U nekoliko navrata birani ste u idealni tim Svetaca, prvi put još kao aktivni igrač...
”Prvi put to se dogodilo 1985, na stogodišnjicu kluba. A znate ko je ranije igrao na mom mestu, ko mi je bio konkurencija? Ser Alf Remzi, ni manje ni više. Pritom, on je bio local boy, rođen u Sautemptonu. Drugi put nije bio idealni tim, nego 36 besmrtnih Sautemptona. To je 1993. A 1999. navijači su birali Milenijum drim tim - tada sam se takođe našao u najboljih 11, na poziciji desnog beka”.

The Observer vas je svojevremeno uvrstio u 10 stranaca koji su najviše uticali na fudbal u Engleskoj. Svrstali su vas na četvrto mesto. Možda i veće priznanje od onih u Sautemptonu? 
”Jeste, jeste... Kantona je na toj listi prvi - dve godine pre toga ostavio fudbal. Drugi je bio Zola - i dalje aktivan igrač, bio u Čelsiju. I treći Patrik Vijera iz Arsenala. Četvrti ja, skoro 18 godina nakon što sam prekinuo karijeru. Jedini u deset koji nije iz nekog londonskog kluba, Liverpula ili Mančestera”.

Sećate li se ko je bio iza vas na listi?
”Bio Ardiljes, bio Peter Šmajhel, Denis Bergkamp, onaj Brazilac iz Midlzbroa... Žuninjo. Tako da jeste, to je baš lepa satisfakcija. Ne mogu da zaboravim ni nagradu za igrača sezone u izboru navijača Sautemptona, i to baš kad je u klub došao Kevin Kigen. On gazda Ostrva, a publika izglasa mene. To se ne zaboravlja”.

Jedan deo karijere proveli ste i u Mančester Sitiju...
“Džon Bond je došao kod Lorija Mekmenemija i nudio 250.000 funti za mene. Da me kupi. Ne, Ivan nije prodaju, kazao mu je Lori. Oni su inače bili veliki prijatelji... Tako da je na kraju bila samo pozajmica”.  

Je l’ bilo još nekih ponuda?
“Dok sam bio u Bornmutu mogao sam da idem u Ameriku. Direktor Tejlor radio je i za San Dijago. Hteli su me tamo preko leta, da odigram dva meseca. To je vreme kad Englezi redovno za vreme pauze idu u SAD, da popularišu fudbal. Nudili su mi toliko da sam mogao da kupim kuću u Engleskoj. Nisam otišao”...

“Bila je i jedna situacija posle moje prve sezone u Sautemptonu... Kit Berkinšo iz Totenhema dolazio kod Lorija, pitao ga za razmenu - ja da idem u London, a ovamo da dođe Rikardo Vilja, onaj Argentinac što je došao sa Ardiljesom u Totenhem ‘78. Mekmenemi nije pristao. Kasnije, kad mu je isticao ugovor, pričao mi je da je kandidat za preuzimanje Mančester junajteda. Jedan dan me pozove u kancelariju i ovako kaže: ako me izaberu, pakuj stvari, ideš sa mnom. Na kraju su ipak uzeli Aleksa Fergusona”.

Kako danas gledate na engleski fudbal. To je skroz neka druga priča u odnosu na vreme kad ste vi bili na Ostrvu?
”Shvatio sam još pre 30 godina u kom pravcu sve to ide. I nisam oduševljen. Ne volim kad vidim da nema nijednog Engleza u ekipi, dešavalo se da ih ne bude ni na klupi. To je krenulo sa Murinjom... Sad menadžeri troše po milijardu funti da naparve tim, kupuju uspeh. Zato uvek kažem - za mene su Lori Mekmenemi i Brajan Klaf najveći, jer oni su stvarali uspeh, gradili. Klaf je sa Notingemom iz Druge divizije ušao u Prvu i uzeo dve titule prvaka Evrope. Ko to danas može? Da se razumemo, nisam protiv stranaca, ja sam bio stranac, ali ovi što dolaze sa strane moraju da budu mnogo bolji od domaćih”.

Kao trener profilisali ste se u Mačvi. Tamo ste napravili i prve ozbiljne uspehe...
”Sa Mačvom sam izbacio Dinamo iz Zagreba u četvrtfinalu Kupa Jugoslavije 1988. Mačva drugoligaš. Joška Skoblar bio trener Dinama, a igrali Panadić, Deverić, Radmilo Mihajlović... Odlična ekipa. Pobedimo ih 1:0 u Šapcu pred 12.000 ljudi, na Maksimiru bude 2:1 za Dinamo, i eto nas u polufinalu. Šta je interesantno... Na polusezoni odlazim u Partizan, da budem pomoćnik Moci Vukotiću. Polufinale Kupa baš protiv Mačve. Jedva smo prošli - 0:0 i 2:1. Čini mi se da sam ostao u Šapcu, izbacili bismo Partizan i uzeli trofej. Imali smo Đukića, Jošića, Kovačevića... Decu od 20 godina. Igrali smo predivno. Partizan je posle u finalu tukao Velež sa 6:1”.

Kad je Moca podneo ostvaku preuzeli ste Partizan. Utakmice protiv Groningena i Seltika iz sezone 1989/90 ostale su za sva vremena. Ušli ste u četvrtfinale Kupa pobednika kupova - to je bio najbolji evropski rezultat crno-belih još od ‘66. Da li je ta eliminacija Seltika pečat vaše trenerske karijere?
"Verovatno da je tako. Te dve utakmice i doživljaj veličanstveni su po sebi. I da je otišlo na drugu stranu, ostalo bi upamćeno. Niko do tada Seltiku nije dao četiri gola na Parkhedu. Niko živ! David Provan, njihova legenda i škotski reprezentativac, pola sata pred utakmicu razgovara sa mnom u tunelu. On je tada bio direktor na BBC radija Škotska. Kaže mi: Ivane, znaš kako je igrati na Parkhedu? Kažem: Znam. I šta očekuješ? Ja mu odgovorim: Pobedu. Tvojim igračima je ovo verovatno novo iskustvo, kaže on, pa me pita opet. Ja ponovim: Rekao sam ti, očekujem da pobedimo. Nastao je tajac od desetak sekundi, David ne zna šta da kaže... Dalje je sve dobro poznato. Sama činjenica da je taj duel zvanično proglašen od strane UEFA za jedan od najboljih u istoriji evrokupova dovoljno govori”.

Ivan Golac i Predrag Mrmak

Rezultati koje ste napravili te sezone dodatno dobijaju na značaju zbog činjenice da neke utakmice niste mogli da igrate u Humskoj zbog suspenzije stadiona.
"Tako je. Protiv Seltika prvi meč odigrali smo u Mostaru, a protiv Dinama iz Bukurešta u Podgorici. Posle Seltika, najveličanstveniji ambijent koji smo doživeli bio je protiv Groningena u Beogradu. Tako nešto nije se dogodilo od polufinala Kupa šampiona 1966. protiv Mančester junajteda - prepun stadion, veličanstveno navijanje. Neponovljivo”.

Koliko je iznenađenje predstavljalo ispadanje od Rumuna? Nisu bili slab tim, međutim posle izbacivanja Seltika i Groningena, mnogi su vas već videli u polufinalu, čak u borbi za trofej...
”Dinamo je igrao prelep fudbal, ta je ekipa deset godina bila zajedno. Radučoju, Miša Klajn, Lupesku, Stelea na golu, Mirčea Lučesku na klupi... Mi šest tek počeli da stvaramo novi tim, šest meseci ranije. Napravili smo lep rezultat u Bukureštu, izgubili 1:2, odigrali dobro. Da smo revanš igrali na JNA, verovatno bi bilo drugačije. Svakako smo ostavili fin utisak u Evropi”.

Igrali ste ludo ofanzivan fudbal...
"Moj pomoćnik iz Smedereva, Dragan Simonović, koji je išao sa mnom svuda, ovako kaže: znam tvoju filozofiju, ti više voliš da izgubiš 8:9, nego 0:1. Pa šta bih uradio da sam se branio i gubio 0:1? Bolje da nisam ni išao na takve utakmice. Ovako postoji namera - hoću da pobedim, da dajem golove. Tako sam i igrao. Ako u životu nemaš tu pozitivnu ambiciju sve je besmisleno. Uostalom, igra se zbog ljudi, zbog publike. Koga zanima 0:0, 0:1, 1:0. Da ispravno razmišljam govori mi i situacija što će doći desetak godina posle te utakmice sa Seltikom. Na Hitrouu mi prilazi grupica od pet-šest mladića, imaju možda po dvadesetak godina. Traže mi da im potpišem nešto... Kaže ovaj jedan: sećamo se kako ste nas izbacili sa Partizanom. Mislite da bi se sećali da je bilo 1:0? Ne verujem”.  

Kako je došlo do razlaza sa Partizanom?
”Uobičajena stvar, nesporazumi sa upravom i pojedincima. Bilo je nepoštenih, nečasnih radnji. Igrači dobro znaju o čemu se radilo, kao i ljudi što su bili blizu kluba u to vreme. Dogodile su se neke potpuno bolesne stvari. Dolazile su mi naše FIFA sudije u kuću, da se ispovedaju. Govorio sam im: nemojte meni to da govorite, znate kome treba da se obratite. Na kraju sve u životu dođe na svoje - čini dobro i ne kaj se, čini zlo i nadaj se. Te nečasne stvari dolazile su od pojedinaca iz uprave Partizana i to u trenucima kad smo nizali pobede, dominirali u prvenstvu. Bili smo na putu da napravimo nešto veličanstveno. Rekao sam tada da ćemo pobediti sve, a onda dovesti Rolingstonse da sviraju na JNA. Nažalost, završilo se kako se završilo".

Možete li da kažete nešto konkretnije oko tih nesporazuma s rukovodstvom?
”Kapacitet ljudi iz uprave bio je izuzetno limitiran. Niti su pripadali fudbalu, niti su ga razumeli, a voleli su da odlučuju. Došao sam u sukob sa Borom Mikelićem. Čovek koji pokušava da ti priča šta da radiš. Znači, bilo je ljudi koji su hteli da rade tvoj posao, a ti da odgovaraš. E, pa ne može tako. Ako radim, ja stojim iza toga i ja odgovaram”.

“Kad sam došao iz Mačve u Partizan hteo sam ugovor na dve godine - da vidimo učinak, kako će ići, hoće li svi biti zadovoljni. U klubu su hteli da me prime u stalni radni odnos. Nisam želeo, insistirao sam na ugovoru. Tada je u Partizanu bilo sedam-osam ozbiljnih trenera, fudbalera iz prethodnih generacija. Rekao sam im: momci, večeras je izvršni odbor, predložiću da svi potpišemo ugovore na dve godine, pa da nam se po učinku meri - ostajemo ili odlazimo posle te dve godine. Svu su bili protiv. Hteli su radni odnos, sigurnost. Tako su mnogi kasnije doživeli penzije. To je taj nezdravi sistem koji se kod nas uspostavlja. Šta to govori o čoveku? Pre svega da ne veruje u sebe i svoj rad. To su neke stvari s kojima nisam mogao da se pomirim”.

"Onda tu kreću raznorazne šeme, a mene su uvek interesovali samo Partizan, publika i igrači - da im pomognem, da postanu bolji ljudi i sportisti. Ta nečastivost dovela je do mnogih loših stvari. Bojali su se da ću da pređem u neki drugi domaći klub, pa su činili prljavštine. Nisam mogao posao da pronađem. To je kategorija ljudi koju ja nazivam ‘bezvrednom masom’. Naravno, suštinski mi nisu mogli ništa. Otišao sam u inostranstvo, na drugu stranu. Žal je ostala zbog publike i igrača, jer smo bili na putu da napravimo mnogo lepih stvari".

Kao trener dokazali ste se u Dandi junajtedu. Pre nekoliko godina taj klub ukazao vam je veliku čast - Hall of fame, je l’ tako?
”Tako je, ušao sam u Kuću slavnih Dandija 2019. Na Tanadajsu postoji prostorija koja nosi moje ime - Ivan Golac Suite”.

Škotski kup iz 1994. jedan je od četiri trofeja u istoriji Dandija. Možda i najslavniji, imajući u vidu da ste u finalu tukli jedan od najboljih ostrvskih timova tog vremna - Glazgov Rendžers.
“To jeste najvažnija pobeda protiv njih, ali ne i jedina. Nekoliko meseci ranije dobio sam ih 3:0 na njihovom terenu. To im je bio najteži poraz u šest godina. Posle trećeg gola, u 21. minutu, mogao si da čuješ muvu na Ajbroksu. Na tribinama 55.000 duša. Gordan Petrić, kog sam tek bio doveo, kaže mi posle: gledam kako dajemo golove, a vi sedite i ne pomerate se. Šta ima da se pomeram, znao sam da ih dobijamo”...

“Nakon toga ide ta pobeda u finalu kupa, pa poziv iz Seltika. Dva puta sam bio kandidat za njihovu klupu. Prvi put ’91. Našao sam se u najužem krugu, na intervjuu pred šest direktora. Tadašnji predsednik Mekgin u svojoj knjizi kaže da su bili impresionirani mojim znanjem, staloženošću, da su bili zadovoljni, i da su odmah znali da su napravili grešku. Zbog irske veze posao je dobio Lijam Brejdi”.

“Ostao sam u dobrim odnosima sa ljudima iz Seltika. Majkl i Kevin Keli, iz porodice osnivača kluba, kad god se najavim ostave mi mesto u loži, odmah do njih i direktora. Tako da na utakmicu Seltika mogu da odem kad god poželim. Te stvari dosta znače, pokazuju vam da ste nešto značili u tom fudbalskom sportu, da ste nešto postigli. Pričao sam već - ponekad imam osećaj da me na Ostrvu više cene nego kod kuće. To govori o našem mentalitetu”.

Možda zbog toga što ste o problemima u našem fudbalu govorili uvek bez ustezanja, potpuno otvoreno, kritički, jasno i glasno. Talenat nikada nije bio sporan, nekako se priča uvek svodila na ta nedorasla rukovodstva koja ste pominjali, na kadrove iz vrha - da li sportskih instituacija ili države. Problematika je i dalje ista?
”Otprilike. Nikada nismo imali ljude od širine, pameti, od šmeka. I ta felerična stvar u našem narodu - nekako uvek od manje vrednih i neuspešnih pravimo legende. A uspešne ne poštujemo. Na njih smo ljubomorni. E, to je naš najveći problem. To nam je valjda u karakteru, šta znam”...

“Fudbal je božija igra, data nam od Svevišnjeg. Nažalost, mi nikad ništa nismo znali da napravimo od nje. Naša fudbalska industrija morala je da bude među najmoćnijim na planeti. Jer smo uz Argentinu i Brazil bili najveći izvoznici fudbalera. A šta smo napravili? Ništa. Da pođemo od ovoga: šta će u fudbalskom savezu ljudi koji nisu čuli za Aleksandra Tirnanića, Mošu Marjanovića, Ivicu Beka, Rajka Mitića?! Šta će oni tu?! Ne mogu da se setim ko mi je to ispričao... Dogodilo se svojevremeno da Šoleta nisu pustili da uđe na neku sednicu ili Skupštinu. Neki idiot na ulazu ga nije prepoznao. Ej, nemaš pojma ko je Milutin Šoškić?! Istog trena svi su trebali da se pokupe i da izađu napolje, da se sklone odatle! Pa ne može narod koji ne poštuje tradiciju, istoriju i svoje istinske velikane da bude ozbiljan. Kao takav ne može niti dobrom da se nada niti da opstane”.

"Pazite ovako: mi smo sklonili jednog Mikicu Arsenijevića, našeg najuspešnijeg selektora, univerzitetskog profesora, poligotu, čoveka koji je stvorio onu moćnu generaciju iz ‘52. A zašto - da bismo uveli takozvanu selektorsku komisiju?! Napravili su kvintu gde je glavni bio Branko Pešić! Gradonačelnik?! Pa kakve on veze ima sa fudbalom?! Postavili ga kao nekakvog kontrolora. Zamislite... Nisu nama sve ove užasne stvari počele da se događaju preko noći. To je čitav sistem pogrešnih odluka. Zato će oporavak da traje mnogo, mnogo dugo".

“Isto važi i za moj Partizan. Nisi čuo za Bobeka, Zebeca, Milutinovića - ne smeš da uđeš na ona vrata! Takvi ljudi ne pripadaju tu. Nije normalno, nije prirodno. Kakvu tradiciju oni mogu da nastave, šta da izgrade, da urade?! Ja sam ranije govorio, dok je bila ona prethodna uprava, pa i ona pre nje: da bih ja došao, moraju svi da odu, od portira do predsednika”.

Ruku na srce, Partizan je vazda kuburio s rukovodećim kadrom. To nije nova pojava. U tom smislu mnogo je zaostajao za Crvenom zvezdom...
“To je tačno. Nikada nismo imali upravu koja bi mogla da isprati ekipu na terenu. U Zvezdi su bili Slobodan Ćosić, Aca Obradović... Ozbiljni, sposobni ljudi. Što reče pre mnogo godina Vlada Zečević, nekadašnji potpredsednik Partizana: Ti, Ivane, da si bio igrač Zvezde, i da te u Engleskoj proglase za igrača godine, oni bi od toga u komšiluku napravili love story. I stvarno je tako. Uvek su umeli od svojih igrača da naprave kult, da ih veličaju, izdignu”.

Za kraj - kada smo kao reprezentacija bili najbliže trofeju?
"Sećam se Čilea '62. Mnogo dobra ekipa. Tih 60-ih imali smo istinski kvalitet. I opet nismo bili dobro vođeni. Nismo se kvalifikovali za Englesku ‘66, za Meksiko ‘70. Tragedija. Šezdesetih imaš vanzemaljce: Šoškića, Jusufija, Galeta, Šekija, Skoblara, Zvedana Čebinca, Vladicu Kovačevića... Moj je utisak da najkvalitetnija reprezentacija nikada nije sastavljana. To je još jedan od razloga naših neuspeha. Godinama smo stradali zbog raznoraznih ‘eksperata’”...

“Bio sam domaćin Englezima 1987, ono kad su nas pobedili 4:0. Duda Maravić zove i kaže kako me Miljan zamolio, ako sam raspoložen, da ih ugostim. Pet dana sam proveo sa reprezentacijom. Bobi Robson je tada vodio Englesku... Zapeo Miljan da sednem sa Osimom na klupu. A ja znam kako su treneri sujetni. Ali ‘ajde - hoću da pomognem kad već mogu. Do juče sam igrao protiv njih, sve ih u dušu znam. Odemo u Surčin - tamo je reprezentacija uvek išla na pripreme - i pitam Osima koga misli da stavi na Brajana Robsona. On kaže da ima dobro rešenje - Baždarevića. Ja rekô - teško će to da ide, Brajan može da stavi dva Baždarevića u džep i da igra. Pa onda Zoran Vujović na Džona Barnsa. Ja opet - teško da može on da ga čuva, mora uvek da ima duplikat, nekoga da mu čuva leđa. Ništa, uradi on po svome... Sedeo sam dole sa njima na klupi. Počinje utakmica, peti minut - 0:1; 15. minut - 0:2. Do 25. minuta bilo je 0:4. Po logici stvari, tako nešto kad se dogodi, ti podnosiš ostavku. Nisi se kvalifikovao za Evropsko prvenstvo, izgubio si katastrofalno. Ali ne, to se ne događa. Ta ekipa je mogla i morala puno više, posebno u Italiji 1990”.

“Zbog takvih i mnogih drugih stvari koje nam se događaju decenijama unazad, imam običaj da kažem prijateljima da me ne ubeđuju da je Miki Maus rođen u Americi. Ne. Miki Maus, Šilja, Paja - oni su rođeni kod nas, u Srbiji”.