Srpski štoper o borbi sa aritmijom: Kad sam dobio lekarsko uverenje, slavio sam kao da sam dao gol

U julu 2024. godine srpskom defanzivcu Vladimiru Golemiću dijagnostikovana je srčana aritmija. Od svog tadašnjeg kluba Vinčence odmah je dobio zabranu igranja u Italiji u periodu od godinu dana. Na Čizmi su rigorozni po pitanju srčanih oboljenja sportista, zato je stameni Kruševljanin morao da se vrati u Srbiju i igra za Mladost iz Lučana. Danas, godinu dana, suspenzija je istekla, a Golemić je pobedio – aritmija je prošlost. To je bio dovoljan povod da bude kontaktiran od strane italijanskih medija.
“Osim mene, niko nije verovao da ću ponovo da igram fudbal. Nikad nisam odustajao, duboko u sebi sam znao da će sve biti u redu. Nije to bio lak period, možda je i najteži u mom životu. Svaka tri meseca sam išao na kotrolu, doktor Spatara mi je pripisao specifičnu dijetu koja mi je dosta pomogla. Prestao sam da pijem kafu, zato što ona izaziva aritmiju, jeo sam puno paradajza, rečeno mi je da je dobar za srce. Srećom, jeo sam onaj iz mamine bašte, a on je baš ukusan”, započeo je priču Vladimir Golemić.

Iskusni štoper prisetio se perioda u Mozzart Bet Superligi.
“Odlučio sam se da ponovo dođem u Mladost iz Lučana, to je klub iz mesta koje je blizu moje kuće. Želeo sam da budem blizu porodice i ljudi koje dugo nisam video. Imao sam testove u Srbiji na svaka tri meseca i svaki put sam se osećao sve bolje. Posle šest meseci osećamo sam se oslobođeno, bio sam srećan kao dete. Osećao sam se dobro, nisam imao nikakvih ozbiljnih problema koji bi mogli da mi ugroze zdravlje. Međutim, spolja je doživljavano kao nešto opasno i veliko. To me je mučilo, ali sam se posle oslobodio svega. Želeo sam da dokažem da, uprkos svemu, mogu da se vratim na teren”.

 Došao je i momenat da se odradi onaj zahtevniji pregled – u Italiji.
“Zamišljao sam kakav će biti taj 1. avgust. Bio sam nervozan, stalno sam se znojio. Dok sam vozio sobni bicikl, pokušao sam da protumačim izrazim lica doktora, a on mi je samo odgovorio “bravo, dobro ste uradili mogu da vam dam lekarsko uverenje”. Stisnuo sam pesnice i podigao ih ka nebu, to je bilo kao da sam dao gol u 90. minutu. Briznuo sam u plač, desilo se, zaista se desilo. Pozvao sam suprugu, nije mogla da veruje, pa onda roditelje i sestru. Posle tih poziva sam isključio telefon morao sam da se isključim i shvatim šta se desilo”.