Hajmo malo i o Voši i Nemanji Čoviću: Nema nazad, borimo se do kraja

Partizanova pobeda nad Crvenom zvezdom monopolizovala je sav fokus srpskih sportskih redakcija, pa dan posle polufinalnih mečeva u Kupu Srbije kao da su svi zaboravili da su crno-beli ipak napravili samo jedan od dva koraka potreba za osvajanja pehara. Jer nekako se ovde u Srbiji podrazumeva da će večiti preslišati svakog drugog ko im naleti na put. A ne mora uvek tako da bude. Čukarički je recimo 2015. godine savladao baš Partizan sa 1:0, navijači Crvene zvezde još pamte Železnik i Sartid sa početka veka. Sad se u Novom Sadu nadaju da bi i Vojvodina mogla tako kad se 24. juna u finalu Kupa – ne zna se još gde – sastane sa crno-belima.

“Biće naravno teško, Partizan je dobra ekipa, ali svi znamo da se u finalu igra jedna utakmica, a u tih 90 minuta svašta može da se desi. Jesu nas lako pobedili u prvom ligaškom meču, ali nama nešto ne ide kad igramo protiv Zvezde i Partizana u Beogradu. Kod kuće je druga priča i ako bismo igrali na Karađorđu... U svakom slučaju, nismo ovde došli da bismo sad odustali od trofeja“, kaže za MOZZART Sport Nemanja Čović, 28-godišnji napadač koji je golom na Banovom brdu Voši i doneo minimalac protiv Čukaričkog i plasman u finale.

Međutim, kad ga pitate o svemu tome govori bez bilo kakve euforije. Kao da je to bio jedan sasvim običan dan. Jer finale samo po sebi – ne znači mnogo.

“Za mene lično, ako se ne osvoji Kup nekako mi nije to – to, nije mi slatko. Najlepše bi postalo tek sa peharom. Nismo ni mi loša ekipa. Ova ekipa juče što je istrčala na teren, sve su to iskusni momci, tačno se zna šta ko radi“.

O samom meču vrlo kratko.

“U prvenstvu su nas malo nadmudrili, uzeli nam pobedu. Ali sad smo bili spremni na sve. Znali smo, ako povedemo oni će da menjaju taktiku, Lala nam je sve spremio, šta radimo ako povedemo, ako gubimo. Bukvalno smo se sedam dana pripremali samo za tu utakmicu. I ova akcija pre mog gola i to je bilo uvežbano. Ništa nije bilo prepušteno slučaju“, priča nam Čović ravnomernim tonom, kao da se ništa bitno nije desilo.

Možda i zato što Čovića život nije milovao. Kao veoma talentovanog igrača još 2010. ga je u Italiju odvela Parma, ali kako nije dobio šansu u prvom timu vratio se u srpski fudbal. I onda problemi. Još 2012. prvi put su stradali ligamenti kolena. Pred početak ove sezone, taman što se vratio u Vojvodinu, ista muka. Tek u februaru se Čović vratio na teren. Pa i kad priča o svemu tome, nema patetike.

“Šta je bilo – bilo je. Gledamo napred, da se osvoji Kup i ako može i to drugo mesto u prvenstvo. Što se kaže: nikad nije kasno. Nastavljamo dalje, borimo se, šta bude biće, idemo do kraja. Nema nazad“, završava Čović istim onim mirnim glasom sa kojim je i počeo.

Više voli da priča na terenu.