Ilija Nestorovski: Odbio sam Zvezdu zbog porodice, sa 22 sam hteo da prekinem sa fudbalom

Pre igračkog procvata, prolazili ste kroz razne etape, a prva je u Pobedi iz Prilepa. Bila je 2007. kad ste debitovali, klub je osvojio titulu. Međutim, po Vama, koliko je teško probiti se i napraviti karijeru kakvu ste vi napravili, u smislu toga da krećete iz male, neatraktivne sredine, niste baš na oku ljudima iz najjačih liga Evrope?
„Mnogo, mnogo teško. Posebno ako dolazite iz zemlje kakva je Makedonija koja nije članica Evropske unije. Kad idete preko, morate da radite više od ostalih, da ste bolji od ostalih. Za Pobedu iz Prilepa sam debitovao sa 16 godina, sa 17 igrao kvalifikacije za Ligu šampiona, a posle toga postao kapiten ekipe. Sve je to lepo, ali da li znate koliko je teško isplivati iz male sredine, države? Niko ne obraća pažnju na Vas. Danas je to mnogo lakše, jer je bitno samo imati dobru statistiku i veća je šansa da se neko zainteresuje za tebe, ako ništa drugo“

©Guliverimages

Imali ste 20 godina kad ste prvi put otišli u inostranstvo. Češka, Slovacko. Početak nije bio loš, ali je minutaža polako počela da se smanjuje. Šta je bio problem?
„Kad sam stigao tamo, bio sam mlad, prvi put otišao od kuće. Na debiju sam dao gol protiv Slavije iz Praga, pa upisao asistenciju i dobili smo sa 3:1. Međutim, polako, nakon dve, tri, četiri, pet utakmica izgubio sam mesto. Jednostavno, Česi u tom momentu nisu voleli strane igrače. Igrom slučaja, bio sam jedini stranac u ekipi i svi su me gledali drugačije. To je uticalo da nikad ne postanem starter, počeo sam da gubim samopouzdanje, imao sam mnogo uspona i padova, a nikad nisam imao podršku. Pogubio sam se malo nakon toga, video sam da mi ne veruju ljudi, a onda kad ti ne veruju, kad nisi kući, ne znaš jezik, sam si u drugoj zemlji... Imao sam i dobru platu, možda i malo veću od nekih domaćih igrača pa su oni bili ljubomorni zbog toga. Sprdali su se sa mnom, znate ono: „Mali, odakle si ti došao?“. Mogao sam samo da ćutim i radim“.

Tad je krenula najveća kriza u Vašoj karijeri, ni epizoda u Viktoriji Žižkov nije bila za pamćenje, a ni povratak u Makedoniju se nije ispostavio kao dobar potez. Konkretno, u Metalurgu ste u jednom momentu bili suspendovani i gledali ste mečeve sa tribina?
„Posle svega u Slovackom, tražio sam da odem na pozajmicu i desila mi se Viktorija Žižkov. Tamo sam bio pola godine i baš je bilo loše. Atmosfera u ekipi i oko kluba loša, finansijska kriza. Srećom, kratko sam se zadržao i otišao sam, bilo mi je dosta svega. Odlučio sam da se vratim u Makedoniju i ta epizoda u Metalurgu je bila još gora. Ljudi su dizali obe ruke da me dovedu, pričali su mi bajke, da će pored mene dovesti još deset igrača, ali sam brzo shvatio da od toga nema ništa. To je bio samo mamac da dođem, zato što sam u tom trenutku mladi reprezentativac Makedonije. To za suspenziju je istina, ali nisam bio samo ja, nego još pet, šest igrača. Ono što je najgore od svega, desilo se da smo izgubili utakmicu, nas petorica smo sedeli na tribinama i ljudi iz kluba za poraz okrive nas. Tako nešto nikad nisam doživeo. To je bio toliko loš period da me je naveo da razmišljam da li vredi više igrati fudbal. Došlo mi je da odustanem od svega, a u tom momentu imam skoro 22 godine. Na kraju, presudila je ljubav prema igri“.

Kako su izgledali dani posle odlaska iz Metalurga? Da li vas je neko iz Slovackog zvao, Vi ste još bili njihov igrač?
„Ko da me zove, bio sam prepušten sam sebi. U tom trenutku je sa mnom bio neki menadžer, sačuvaj Bože kakav je bio. Niko nije vodio brigu o meni, nikoga nisam interesovao. Morao sam ponovo da pronađem put, znao sam da nisam loš, igrao sam odlično dok sam bio u Pobedi. Da li ima moje krivice u svemu? Sigurno. Možda je moje tadašnje ponašanje dovelo do toga. Uspeo sam nešto da naučim, postao sam jači i spremniji za sve ono što me je čekalo kasnije“.

Kako je prolazilo vreme kad niste imali klub, da li ste i tada razmišljali da dignete ruke od svega i počnete da se bavite nečim drugim?
„Često sam zvao neke menadžere, pokušavao da nađem klub i uvek se završavalo sa onim: „OK, čujemo se ovih dana, pa ćemo pričati“. Ili jednostavno samo kažu da će me nazvati. Naravno, poziv nikad nije stizao. Nisam hteo da odustanem, govorio sam sebi: „Idem da se borim“. U tom trenutku, naravno, ni ne pomišljam da ću napraviti bilo kakvu ozbiljnu karijeru“.

©Guliverimages/Antonello Sammarco

U najgorim trenucima karijere, desio se poziv Intera iz Zaprešića i to da dođete na probu?
„Kao prvo, uopšte nisam hteo da idem u Inter Zaprešić, drugo, proba me nije interesovala. Da ja sad idem na probu u Hrvatsku, ma nema šanse. Međutim, 15 dana me nije zvao niko i onda je opet zovem čoveka iz Intera koji mi je nudio probu i kažem mu: „Dolazim“. Nisam imao pojma da je Inter zapravo drugoligaš. Dolazim na prvi trening i govorim sebi: „Gde sam ja došao, šta mi je trebalo ovo“. Posle 20 minuta treninga, jedan od ljudi iz kluba mi dođe i kaže: „Dečko, šta ti radiš ovde, idi gore kod predsednika da potpišeš ugovor". Tako je krenula predivna priča sa Interom“.

Ispostavilo se da ste uradili najbolju stvar za sebe. Odigrali ste 96 utakmica postigli 71 gol, bili najbolji strelac HNL-a. Za tri godine se sve okrenulo, ali iz sadašnjeg ugla gledanja, da li je angažman u Zaprešiću zapravo bio poslednja šansa da spasite karijeru?
„Mislim da jeste. U tom trenutku imam 23 godine, igram niže lige, mnogi sumnjaju u tebe, poslednje četiri godine nisi ništa napravio i Zaprešić je bio poslednja slamka za koju sam mogao da se uhvatim. Ispostavilo se da sam povukao sjajan potez, iako je u početku sve izgledalo katastrofalno. Od nekoga ko je došao na probu postao sam najbolji strelac HNL-a, dok sam u drugoj ligi za dve sezone postigao 46 golova. Sve to ima dodatnu draž kad znam da sam morao prvo da prođem probu. Znate kako se to završi sa probama? Staro dobro: „Važi, važi, zvaćemo te, sačuvali smo tvoj broj“. Ti si tu manje od nedelju dana i šanse su minimalne da ćeš proći“.

Toliko ste dobro igrali da ste privukli pažnju većih klubova i posle svega, odlazite u Palermo. Da li ste bili iznenađeni kad ste čuli da se klub iz Serije A prvo interesuje za vas, a posle kreće u realizaciju transfera?
„Bilo je kao da sanjam, nisam mogao da verujem šta mi se dešava. Čak i kad sam potpisao ugovor, bio sam pomalo u šoku. Da mi je neko pričao da ću to da doživim, ne bih verovao. U glavi sam imao samo da se nametnem, uopšte me nije zanimalo što su pisali kako smo najslabija ekipa i što su nas svi videli u Seriji B . Na kraju sam završio tako što sam postigao dvocifren broj golova“.

Na stranu sve, ali koliko je bilo teško igrati te sezone. Od početka se videlo da će klub to teško moći da iznese, Palermo je upao u velike finansijske probleme, ekipa je bila mnogo slabija nego ranije, a na sve to, Mauricio Zamparini je ludovao sa smenama trenera?
„Ne zna se da li je teža bila sezona ili je bilo teže igrati. Ekipa nije bila kvalitetna, ali nismo izgledali loše. Imali smo niz od osam utakmica na kojima povedemo, a onda sve prokockamo zato što pokušavamo da igramo napadački. Roberto De Zerbi je bio trener i on se kune u ofanzivan fudbal. Poslednja linija nije izgledala dobro i tu smo bili surovo kažnjavani. Da smo igrali zatvorenije, možda bi bilo drugačije“.

Kako je izgledala saradnja sa Zamparinijem, on važi za jednog od najekscentričnijih likova u Italiji, čovek koji je znao da privuče pažnju na sebe, ali je obeležio istoriju Palerma?
„Sve zasluge za ono što je Palermo postao pripadaju njemu. Imao sam odličan odnos s njim, voleo me je, cenio me. Dan danas sam mu zahvalan na svemu, jer da nije bilo Zamparinija možda ne bih ni došao u Palermo, verovatno nikad ne bi igrao u Seriji A. On je bio čovek koji je svaku našu utakmicu gledao u snimku, nikad uživo. Bio je impulsivan, nezgodan kad podvikne, ali na igrače nikad nije dizao glas. Uvek je bio nezgodan za direktore i trenere. Samo u toj sezoni 2016/17 smenio je petoricu šefova struke“.

U prvoj sezoni ste za trenera imali Roberta De Zerbija, on se kratko zadržao, ali je posle pokazao koliko je dobar trener. Kakva je bila saradnja sa njim, bili ste prilično efikasni kod njega?
„Videlo se od prvog dana da je malo drugačiji od svih ostalih trenera. Voli da igra iz poslednje linije, zagrevanja smo radili sa loptom. U svakom trenutku si znao šta treba i kako treba da radiš na terenu. Nije imao ništa italijansko u sebi, sve što je radio, podsećalo je na španski način igre. Odličan period sam imao sa njim, dosta toga naučio. On je pomalo lud, nije lak za saradnju, svaki trening je bio otkidanje, govorio bi nam sve i svašta, ali kad se završi, vraća se u normalu“.

©Guliverimages/AP Photo/Boris Grdanoski

Kako bi ste opisali jug Italije? To je područje koje po strasti prema fudbalu mnogi porede sa Latinskom Amerikom?
„Palermo ima neki balkanski štih, tako se barem meni čini, ali što se tiče fudbala, to nije ljubav, nego bolest. Ne može rečima da se opiše, treba doći i videti svojim očima. Nije to samo Palermo ili Napoli. Pogledajte samo klubove iz Serije B i Serije C, koliko oni navijača imaju, stadioni su im puni na svakoj utakmici. Južnjaci u Italiji vole fudbal na neki drugačiji način od ostalih“.

Pred početak poslednje sezone u Palermu, pričalo se da bi mogli da promenite sredinu, a kao destinacija pominjala se Crvena zvezda i to kroz mogućnost pozajmice?
„Cilj mi je bio ostanem u Italiji zbog porodice, dece, bilo nam je lepo, želeo sam da igram u Seriji A i da se ne vraćam, još na naše prostore. To je bio jedini razlog što nisam došao u Crvenu Zvezdu, a razgovora je bilo. Odgovarao nam je život na Apeninima, klinci su se navikli i generalno sam mislio da mogu još mnogo toga da pokažem u Seriji A“.

Kad već niste došli u Srbiju, ostali ste u Italiji. Posle tri godine na Siciliji otišli ste u Udineze. Međutim, tamo niste imali partije kao u Palermu, imali ste i tešku povredu, ali šta je pored toga bio problem?
„Bila je to prva godina sa VAR tehnologijom, pratila me neka nesreća, pošto su mi četiri gol poništena za milimetar. Umesto da imam sedam golova na kraju sezone, imao sam dva. Neke stvari se nisu poklopile, nije bilo lako, jer imao sam konkurenciju u dvojiciji nekadašnjih italijanskih reprezentativca – Kevina Lazanje i Stefana Okake. Igrao sam dosta, ali nisam bio efikasan kao šta sam bio u Palermu jer imali smo neki drugi način igre šta mi je manje odgovaralo. Ali, kad dođeš na takav nivo ko te pita da li tebi nešto paše ili ne“.

U Udinezeu ste za predsednika imali Đampaola Poca. Kako bi ste uporedili njega i Zamparinija?
„Njih dvojica su dva različita sveta. Zamparini je ekscentrik i kao što sam već rekao, impulsivan čovek. Poco je imao drugačiji šmek. Bio je uvek smiren, non stop je bio u klupskim prostorijama, često smo imali kontakt sa njim, dolazio je na treninge, sastanke. Bukvalno ništa zajedničko nemaju“.

©Guliverimages

Poslednja stanica u Italiji bio je Askoli. Bivši član Serije A, sad već neko vreme u Seriji C. Kako je tamo sve izgledalo, kao i u Palermu, borili ste se za opstanak?
„Ekipa je bila posložena tako da se borimo za plej-of, a na kraju je bilo sve suprotno. Posle sedam kola smenili su trenera koji me je doveo. Atmosfera u klubu nije bila dobra, dosta nesporazuma između navijača i predsednika kluba. Imali smo odličnu ekipu, sigurno za gornji deo tabele, a na kraju je došlo do toga da smo direktno ispali, nismo igrali čak ni baraž za opstanak. Možete misliti koliko je bila loša atmosfera kad se tako završilo“.

Posle svega što ste prošli, doživeli ste i uspeh sa reprezentacijom Makedonije. Postali ste deo ekipe koja je prvi put otišla na Evropsko prvenstvo, asistirali ste Goranu Pandevu za gol protiv Gruzije?
„Bilo je lepo biti deo te priče i nezaboravnog uspeha. Jedna tako mala zemlja da izbori plasman na EP, zvuči neverovatno. Jedina žal mi ostaje što, na kraju, nisam otišao na završni turnir. Bukvalno mesec dana pre početka prvenstva desilo mi se da na treningu pokidam prednje ukrštene ligamente. Sedeo sam na tribinama i na klupi, bio makar neka podrška“.

Iako ste napravili sve to, došli do 50. utakmice za nacionalni tim, kraj je nekako neslavan. Ušli ste u sukob sa sadašnjim selektorom. Šta je tu problem?
„Ne bih to nazvao sukobom, jednostavno, Blagoji Milevskom ne odgovaraju igrači sa jačim karakterom. Odlučio je da me više ne zove, govorio je kako mu se ne uklapam u taktičke zamisli. Sve u redu, nema problema, svako donosi odluke za koje misli da su ispravne, ali treba da pričaš kako jeste. Nema to veze ni sa tehničkim, a ni taktičkim stvarima“, završio je Ilija Nestorovski.