Ima seoba, smrti nema

Trener sa velikim t. Zbog trofeja. Čovek sa velikim č. Zbog čojstva.

Prvo je važno za istoriju kluba koji je oblikovao. Drugo za ljude koje je stvarao. Osim što je bogatio riznicu Partizana, iznedrio igrače za crno-beli i državni tim, Duško Vujošević je izgradio kult ličnosti u koju smo svi zagledani, bez obzira na navijačko opredeljenje. Voleli smo ga ili mrzeli, ali smo emociju gajili. Baš kao što je i on bio emotivan.

Duleta smo cenili zbog sportskih rezultata i životnih postulata. To kako se tapka lopta i probacuje kroz obruč može i neko drugi da uči decu, ali da izrastu u snažne ličnosti tokom opasnih vremena, e to je već(a) zaostavština gromoglasnog trenera. I tako od duže od 40 godina. Bilo je veličanstveno.

Ne zato što nas je napustio, pa kad se osoba preseli u rajske odaje lamentiramo, nego što je stvarno bio takav. Veličanstven u principima, nepokolebljiv u stavovima, istrajan u borbama, makar škodile zdravlju, što mu je presudilo, kao što će svima nama, nekad.

Kad je govorio o časovima ljubavi, Pionir je bio jedno od najatraktivnijih mesta za noćni izlazak tokom radne sedmice. Kasnije je umeo da ih naplati. Kako je govorio, časovi nisu bili besplatni, ali su bili – časovi.

Hvala za iskrenost.

Dok bi noćima kucao na vrata kuća ili stanova košarkaša da proveri jesu li i kad otišli na počinak, to je bilo za njihovo dobro, a ne u želji da izigrava policajca. 

Hvala za posvećenost.

Zahtev da Bogdan šutira preko metle nije maltretiranje, nego vera da će Bogdanović postati kapiten reprezentacije. Onomad kad ga je kinjio, to nam se činilo da ga davi, jer smo odbijali da vidimo vaspitnu meru kakvoj smo svedočili u našim ili tuđim porodicama.

Hvala za autentičnost.

Ako bi zakazao trening u sedam ujutru, to je značilo da je dan ranije neko gadno zabrljao i da šteta mora da se sanira, a ne da nema šta da radi u zoru.

Hvala za disciplinu.

(Star sport)

Kad bi govorio protiv čelnika, bilo naših klubova, bilo Evrolige kao organizacije, to je bio pogled kroz ružičaste naočare, jer je verovao da pravda postoji. Kako se samo prevario. Mada...

Hvala za ideale.

Sigurno nije uvek bio u pravu kad je podizao glas protiv sudija, ali je to bio Duletov stil. Ni sa novinarima nije baš uvek umeo. Ili mi sa njim. Podizao bi obrve na nezgodna pitanja, sekao pogledom, ali je na većinu odgovarao opširno i „davao“ naslove čak i pred „male“ utakmice. Ili posle njih.

Hvala za emociju.

Metode skoro nikad nisu bile javno prihvaćene, međutim, ispostavile su se delotvornim. Iz majstorske radionice izlazili su najpre ljudi, pa onda košarkaši, koji su širom Evrope i sveta pronosili mit o čoveku koji možda nije znao engleski, ali je znao da kaže kad nešto nije u redu.

Zato što Dule nije želeo sa savija kičmu pred raznim „stručnjacima“. Čak je otvarao frontove i na polju na kome se ne snalazi baš najbolje, ali je bio siguran da je u pravu kad je branio „Partizanovu stvar“, koja se kasnije pretvorila u neke druge stvari. Makar to značilo i gubitak posla. Angažman dođe i završi se, plata se potroši, obraz ostaje. Njegov i ljudi koji su ga pratili.

Hvala u ime svih njih.

Onih koje je stvorio na parketu, onih koji su ga gledali sa tribina, onih koji su znali da prevale put iz Brizbejna do Pariza samo da bi mu poklonili knjigu kao što ih je i on poklanjao dečacima u dobu odrastanja ili muškarcima kad su mislili da sve znaju. Niko nikad ne zna sve. Ni Dule. On je samo učio. Druge i sebe.

Hvala za lekcije.

O psima, o slikama, o životu za druge koliko i za sebe. Takav čovek ne može biti loš. Posebno kad je duboko u košarci koju je živeo, zainteresovan za umetnička dela, brižljivo ih selektirajući kao igrače koje je trenirao. Tako književno potkovan, možda bi baš sad, samo da može, citirao Miloša Crnjanskog:
„Ima seoba, smrti nema“.