IN MEMORIAM: Siniša Mihajlović

Ujedinio je celu Evropu dok se hrabro rvao sa leukemijom. Dobio jednu, pa drugu rundu, ali na kraju nije mogao protiv opake bolesti. Proslavljeni srpski fudbaler i potonji selektor Orlova Siniša Mihajlović preminuo je danas u 54. godini života.

Pamtićemo ga po uspesima koji sa ove distance izgledaju kao vanvremenski podvizi, jel kako drugačije opisati uspon Vojvodine na tron SFRJ ispred velike četvorke jugoslovenskog fudbala i još više uspon Crvene zvezde na krov Evrope i sveta!? Tih trofeja ne bi ni bilo da nije bilo i Mihajlovićevih golova, posebno upečatljiva bila su ona dva u beogradskom revanšu sa Bajernom u polufinalu, pa nek se onaj drugi i pisao Klausu Augentaleru.

Siniša Mihajlović je rođen 20. februara 1969. godine u radničkoj porodici u vukovarskom Borovu naselju. Posle neuspele probe u zagrebačkom Dinamu profesionalnu karijeru je počeo u novosadskoj Vojvodini. Sportski direktor Milorad Kosanović je tada iskusnom jezgru predvođenim Milošem Šestićem pridodao nekoliko talentovanih mladića poput Slaviše Jokanovića, Budimira Vujačića i Miroslava Tanjge. Rezultat je stigao momentalno, pod vođstvom Ljupka Petrovića osvojena je titula prvaka Jugoslavije. Voša je osvojila tri boda više od Crvene zvezde, pet od Hajduka, Rad je bio četvrti, Dinamo peti, Partizan šesti...

Petrović je potom preuzeo beogradske crveno-bele i decembra 1990. doveo Mihajlovića u Ljutice Bogdana za obeštećenje od u to vreme ogromnih 1.000.000 maraka. Ugovor je potpisan na četiri godine, ali nakon osvajanja titule prvaka Evrope u kultnom finalu sa Olimpik Marseljom u Bariju bilo je jasno da neće ostati u Ljutice Bogdana do njegovog isteka. Sa peharima Kupa evropskih šampiona, Interkontinentalnog Kupa i dve titule u prvenstvu Jugoslavije na leto 1992. otišao je u Romu koju je tada trenirao Vujadin Boškov. Kao jedan od poslednjih iz slavne generacije crveno-belih koju je rasturio bratoubilački rat i sankcije.

Te dve sezone Mihajlović će kasnije opisivati kao najgore u karijeri, mada bi mogli da o njima pričamo i kao ključni, jer ga je baš u Rimu Boškov spustio iz veze na mesto levog beka, a Siniša je uspeo da zadrži mesto startera iako su tada u prvih 11 mogla da igraju samo trojica stranca, a Vučica je već imala Aldaira, Tomasa Heslera i Klaudija Kaniđu, u drugoj sezoni i Abela Balba.

Očekivanih rezultata ipak nije bilo pa je 1994. Mihajlović prešao u Sampdoriju u kojoj je opet zaigrao sa saigračem iz Zvezdinih dana Vladimirom Jugovićem. Trener je bio Sven Goran Eriksen, u timu Valter Zenga, igrao je Samp polufinale Kupa pobednika kupova 1995, ali je u penal seriji ispao od Arsenala. U Seriji A nije bilo previše uspeha.

Leta 1998. godine, nakon Svetskog prvenstva u Francuskoj na kome je SR Jugoslavija stala u meču sa Holandijom u osmini finala, Mihajlović odlazi u tada moćni Lacio gazde Serđa Kranjotija. Eriksen je bio trener, a ovog puta je bilo i trofeja. Prvi osvojen već u avgustu u Superkupu protiv Juventusa. Bilo je to euforično leto za Lacijale, jer su pored Mihajlovića stigli i Dejan Stanković, kasnije su se njih dvojica okumili, pa već dokazane gol mašine Marselo Salas i Kristijan Vijeri.

Naredne godine Lacio je osvojio Kup pobednika kupova, poslednje izdanje tog evropskog takmičenja, savladavši u finalu Majorku sa 2:1, a te 1999. je prigrlio i UEFA Superku pobedivši Mančester junajted sa 1:0. Već u sledećoj, sezoni 1999/2000 Lacio je pokorio i Seriju A i osvojio tek drugi „skudeto“, pride i Kup da zaokruži duplu krunu. Te godine Mihajlović je sa Jugoslavijom igrao i Evropsko prvenstvo, a poslednji pehar u dresu rimskog kluba podigao je 2004. u finalu Kupa protiv Juventusa.

Odmah posle toga preselio se u Milano u kome je kao jedan od najiskusnijih uz velikog prijatelja Roberta Mančinija vodio Inter do pehara Serije A, dva trofeja u Kupu i jednog u Superkupu.

Momentalno nakon završetka igračke karijere uskačio je u trenerske vode kao Mančinijev asistent i tu se zadržao dok Masimo Morati nije otpustio šefa struke kako bi doveo Žozea Murinja. Mihajlović je tada otpočeo samostalnu karijeru, na Apeninima je vodio Bolonju, Kataniju, Fjorentinu, Milan, Torino, ne devet dana lisabonski Sporting i opet Bolonju u kojoj ga je bolest i stigla.

Između svega toga bio je i selektor Srbije od maja 2012. do oktobra 2013, ali je otišao sa te funkcije nakon što u konkurenciji Begije i Hrvatske nije uspeo da izbori plasman na Svetsko prvenstvo u Brazilu, mada je vrhuška Fudbalskog saveza, pa i dobar deo javnosti, bio za njegov ostanak zbog dopadljivog stila igre.

Trenersku karijeru tako mu je iz evropske vizure obeležilo lansiranje tada 17-godišnjeg Đanluiđija Donarume na golu Milana. A igračku, zna se, projektili iz slobodnih udaraca. Devedesetih godina prošlog veka niko nije imao takav šut.

Slava mu!

KARIJERA

1986 – 1988: Borovo

1988 – 1990: Vojvodina

1990 – 1992: Crvena zvezda

1992 – 1994: Roma

1994 – 1998: Sampdorija

1998 – 2004: Lacio

2004 – 2006: Inter

REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE

Utakmica: 63

Golova: 10

TROFEJI

Kup evropskih šampiona: Crvena zvezda 1991.

Interkontinentalni kup: Crvena zvezda 1991.

Kup pobednika kupova: Lacio 1999.

UEFA Superkup: Lacio 1999.

Titule prvaka Jugoslavije (3): Vojvodina 1988/1989, Crvena zvezda 1990/1991; 1991/1992

Serija A (2): Lacio 1999/2000, Inter 2005/2006

Kup Italije (4): Lacio 1998, 2000, Inter 2005, 2006

Superkup Italije (3): Lacio 1998, 2000, Inter 2005

TRENERSKA KARIJERA

2006/2007: Inter (pomoćnik)

2008/2009: Bolonja

2009/2010: Katanija

2010/2011: Fjorentina

2012/2013: Srbija

2013/2015: Sampdorija

2015/2016: Milan

2016/2018: Torino

2018: Sporting Lisabon

2019/2022: Bolonja