Inter je plod sistemskog rada, mogao bi da poremeti i Barsu, ali može li se po tripletu bez plana B?

Inter nije nikakva trenutna pojava, već jedan od klubova sa najvećim kvalitetom u evropskom fubalu u poslednjih nekoliko sezona. To potvrđuje i činjenica da su se Nerazuri sinoć izborili za svoje drugo polufinale Lige šampiona u poslednje tri godine, a da li će i do drugog finala u istom periodu pokazaće mečevi sa Barselonom 30. aprila i 6. maja. Na Alijanc Areni su ove sezone već pobedili, pa ako tamo stignu, biće svoji na svome.

Ogromna snaga šampiona Italije, pored ozbiljnog kvaliteta i širine igračkog kadra, je i to što ovaj tim ima kontinuitet rada sa Simoneom Inzagijem. Bivši trener Lacija je tu od jula 2021. godine i drži se sistema 3-5-2 (ili 5-3-2 u defanizivi), pa su igrači odavno usvojili automatizme u igri koji im omogoućavaju da maltene šmureći igraju na terenu. Ipak, iako postoje fudbalski stručnjaci koji smatraju da je Inter u ovakvom sistemu sa jedne strane teško čitljiv za rivala, a sa druge strane prilagodljiv onda kada protivnik pokušava ili uspe da se nametne na terenu, postoji i škola mišljenja koja kaže da Inzagi ponekad deluje kao da nema "plan B" na terenu.

To se negde moglo uočiti i u pojedinim trenucima jučerašnjeg revanš meča sa Bajernom na Đuzepe Meaci. Inter je svesno odlučio da igra iza lopte i vreba svoju priliku, ali je često bio previše potisnut pred svoj kazneni prostor, što naravno nije bila Inzagijeva zamisao, pa se pored klupe često moglo videti kako strateg Nerazura nezadovoljno skače pored aut-linije i negoduje onome što vidi na terenu od svojih igrača. Naravno, svaka eliminacija kluba kao što je Bajern predstavlja veliki podvig, ali nakon pobede u Minhenu, protiv ekipe koja zbog povreda igra praktično sa rezervnom odbranbenom linijom, prolazak u polufinale nije smeo baš toliko da se dovede u pitanje kao što je bio slučaj sinoć. Ne zato što treba gledati u zube prolasku u samu završnicu takmičenje, već pre svega zbog sticanja samopouzdanja protiv Barselone, koja u predstojeće okršaje ulazi bez ikakve psihološke barijere.
"Zasluge pripadaju igračima koji rade i žrtvuju se. Zajedno smo već četiri godine. Na početku smo znali da imamo jak tim, ali i da moramo da poravimo neke stvari. Uspeli smo da osvojimo važne trofeje, to je veliko zadovoljstvo koje predstavlja nagradu za moj rad i rad stručnog štaba", nije krio zadovoljstvo nakon sinoćnog meča trener Intera.

Ono što je takođe činjenica jeste da je Simone Inzagi u mogućnosti da postane prvi trener od Žozea Murinja i čuvene sezone 2009/2010, koji može da osvoji tripletu. Inter je uprkos svim manjim oscilacijama prvi u Seriji A, stigao je do polufinala Lige šampiona, a u prvom meču polufinala Kupa Italije igrao je sa Milanom 1:1 kao formalni gost, pa u revanšu ima blagu predsnost da stigne do finale. Tamo ga izvesno čeka Bolonja, protiv koje će biti favorit u borbi za trofej.

Prednost Interovog trenera je ozbiljna širina igračkog kadra, kojom može da održava ekipu na energetskom nivou u velikom toku utakmice. Ne mora da menja formaciju, već menjajući poziciju za poziciji, ostaje privržen svom sistemu i stilu igre. Takođe, postoje oni koji smatraju da bi Barselona zbog velike želje za nadigravanjem i čestog zanemarivanja odbrane, može da bude čak i povoljniji rival za Inter od Bajerna. Sa tim se donekle možemo složiti, ali takva igra može postati povoljna za protivnika samo ukoliko se sa druge strane zaustavi možda i najbolji napad Evrope sa Laminom Jamalom, Robertom Levandovskim i Rafinjom. Dakle, ako Inter bude igrao iza lopte najbolje što ume, bude suzio rivalu prostore između linija, onda će biti nadomak velikog podviga. Sa druge strane, svaki propust u defanzivi bi mogao potpuno da razmontira Inzagijevu koncepciju.