INTERVJU – Adem Ljajić: Nemoj da mi pričaš da idem da spavam dok dobro igram! Idi ti spavaj

Osvajao je Adem individualne nagrade tokom karijere, ali prethodne je podizao daleko od doma. Ovoga puta, u njegovom gradu, među ljudima koji ga znaju od malena, publikom koja ga obožava, pod svetima reflektora na stadionu na kome se zarekao da će igrati jednog dana. I evo ga sad, na pijadestalu.
„Baš znači! Osećam potrebu da spomenem da su za nagradu zaslužni i moji saigrači. Neko će reći da sam ih ja podigao na viši nivo, ali su i oni igrali izvanredno. Prvo, zato što su dobri momci. Drugo, postarali su se da skladno funkcionišemo kao grupa. Treće, iza svakog od njih pojedinačno je odlična sezona. Slušali su (me), radili vredno, na kraju smo završili na trećem mestu tabele i ne znam da li će ikad više to desiti Novom Pazaru. Svaki čovek u gradu je sanjao ovo: u redu večiti, njima prve dve pozicije, a odmah iza njih – mi“.

Na početku prvenstva, u julu prošle godine, ovako visok plasman niko nije pominjao. Iz više razloga: prethodni ciklus Novi Pazar je završio u plej-autu; otišlo je ravno 20 fudbalera (!?); isto tolko je angažovano. Došao je i novi trener (Nikola Trajković umesto Slavka Matića, kao da je bilo u prošlom životu, op. au). Takav promet, kao u preduzeću eksport-imoprt, obično predstavlja siguran put u propast. To ne može da izdrži ni Mančester junajted, ali Novi Pazar je sve samo ne običan klub.

„Kad smo na premijeri savladali Spartak 3:2, a tim još nije bio oformljen, ni izbliza kakav je sad, seli smo posle utakmice Mileta (Nemanja Miletić), Aca Tenk (Aleksandar Kovačević) i Meske (Aleksandar Mesarović), tad sam im rekao: ’Samo da ostanemo u ligi’. Stvarno sam to mislio. Onda su krenuli da dolaze Antvi i drugi momci, pravila se ekipa i rezultiralo je najboljim plasmanom od postanka kluba“.

Taj klub nikad nije imao asa kakav je Ljajić. Takvog uticaja na izgled ekipe da je menja iz kornera. Slični su, na primer, najveći Ademovi konkurenti u izboru za nagradu Mozzart Sporta, u liku Mirka Ivanića i Aleksandra Kataija iz Crvene zvezde, te Bibarsa Natha iz Partizana. Zato nas zanima da li pazarski No22 sam sebe doživljava kao najboljeg igrača takmičenja.
„Slagao bih te ako bih ti rekao da ne doživljavam. Je l’ tako? Ne volim da potenciram sebe, ali laska kad te kolege izaberu. S druge strane, više mi znači treće mesto nego sva individulana priznanja. Ma, sve što sam dosad u karijeri napravio. Da moj narod izađe na ulice, animiramo na desetine hiljada ljudi, okupimo im na jednom mestu, prirede nam nezaboravan doček“.

Svedočili smo i Ademovim reakcijama, načinu na koji mu raja doslovce skače u zagrljaj. Histerija! Kao da je jedan od Bitlsa. Prija mu, jer zna da nosi ulogu prve zvezde.
„Ni ja nisam očekivao da ću onako da se radujem dok nas je otvoren kamion vozio gradskim ulicama ka centralnom trgu, na proslavu. Maštao sam da bi moglo da se desi jednog dana, ali tu sliku nisam mogao da zamislim ni u snu. Govorili su mi da će biti spektakl, međutim, tek kad smo videli nepregledne reke ljudi shvatili smo šta smo uradili. Hvala najpre onima koji su bili u Zaječaru, prešli put automobilim i autobusima, onda i na spektaklu u ponedeljak veče. Video sam žensko, muško, mlado, staro, ko voli sport i ko inije baš ljubitelj fudbala... Imao sam utisak da su svi na trgu. Pitao sam se, da li je neko ostao kod kuće?“

Pitamo se i mi, šta li je mali Adem sanjao kad je imao deset godina i šta mu je bilo u glavi kad je prvi put zakoračio na superligašku scenu? Doduše, tad u dresu Partizana, ali te 2008/09 njegov Novi Pazar je jedva izbegao da ne ispadne u treći rang takmičenja.
„Ovo! Baš ovo! Da sa mojim ljudima doživim najveći uspeh u karijeri. Uvek verujem u sebe, ali iskreno govoreći nisam se nadao da ovo možemo svi zajedno. Evo, ne znam da li ćeš objaviti ili ne, ali zamisli da Novi Pazar uzme titulu? Ovde se ne bi spavalo ili bi ljudi spavali na ulicama. Ne bi napuštali centralni gradski trg“.

DAJTE NAM NAJJAČEG MOGUĆEG RIVALA U EVROPI

Novinar Mozzart Sporta, Nenad Jovanović uručuje nagradu Ademu Ljajiću (Senko Župljanin)

Ne bismo da stvaramo dodatni pritisak ili nerealna očekivanja, ali Monpelje je osvojio naslov u Francuskoj pored nikad bogatijeg Pari Sen Žermena, Lester bio prvak Engleske dok niko na njega nije obraćao pažnju, Rijeka prekinula dominaciju Dinama hrvatskim fudbalom, čak je i Leverkuzen dočekao naslov...
„U potpunosti sam saglasan. Ima dosta primera u bliskoj istoriji, ali nažalost, u Srbiji... Teško da dozvole. U Turskoj je, recimo, Bašakšehir uzeo titulu ispred Galate, Fenera i Bešiktaša, pre toga Trabzon, čak i Bursa. Sećam se da sam Danijelu Aleksiću rekao: ’Ti je uze’ sa Bašakšehirom, a ja ne sa Bešiktašom’. E, onda sam morao naredne godine i ja da budem prvak, a-ha-ha...“

Ako je titula san, Evropa je java. I to posle obećanja baš Adema Ljajića. Pre skoro dve godine je rekao da mu je to cilj i ispostavilo se da je čovek od reči. Prodavci dresova na crno su bili toliko domišljati da su već izvezli logo Lige konferencije na rukavima i prodaju ih kao svedočanstvo da će Plavi za nekoliko sedmica prvi put u 97 godina dugoj istoriji kluba zakoračiti na međunarodnu scenu.
„Ne smem ni da zamislim šta bi bilo ako, recimo, prođemo prvo kolo. Čekam da splasne euforija, pa da sa ljudima iz kluba vidim šta su nam planovi. Neke igrače bi trebalo ostaviti, druge dovesti. Da vidimo kakav ćemo tim formirati. A vremena nemamo. Pripreme počinju već 16. juna, to će dok pukneš prstima. Voleo bih da tad imamo okosnicu tima koja bi izgurala makar dvomeč drugog kvalifikacionog kola. Da napravimo ekipu koja će biti konkurentna. Bar kući“.

Možda kao banjalučki Borac u tek okončanom izdanju istog takmičenja.
„Ni od Borca niko ništa nije očekivao. Svaka mu čast, uradio je nešto nezamislivo. Pratio sam ga, jer smo tokom priprema u Antaliji bili u istom hotelu. Još jednom se pokazalo da je u fudbalu sve moguće. Volim kad sve zavisi od mene. Majstore, siđi na teren, pokaži. Naravno da je važan faktor finansija, ali sve to valja pokazati u igri. Zato bih voleo na žrebu da nam ’padne’ najjači mogući rival. Slušam neke kako pričaju, da nam dođe što slabiji. Ne, ne, ne... Dajte nam najjačeg koji je u bubnju. Može i iz okruženja, pa da adrenalin udari na maksimum. Zamisli Hajduk! Sve bi ’gorelo’ iako je ovde je dosta ljudi kroz istoriju simpatisalo Splićane“.

MESAROVIĆ ZASLUŽIO NAGRADU PRE MENE, MOGAO BI DA IGRA ZA EMPOLI

(Senko Župljanin)

Iako neće reči naglas, Adem Ljajić je u Novom Pazaru više od fudbalera. Prevazilazi i okvire kapitena. U njega gledaju kao mitsku ličnost, simbol kluba, grada i regije i logično je što pretpostavljaju da učestvuje i u kreiranju tima, zbog kontakata, uticaja, popularnosti.
„Pričam sa ljudima iz kluba, konsultuju me, trener Vladimir Gaćinović traži ponekad od mene da povedem ekipu, ali zna se ko je šef. On sve vodi, ja mu samo pomažem. Naravno da se konsultujemo oko osvežavanja tima. Na primer, Bojan Šaranov koji sad radi kao agent, predočio mi je zimus da je Džon Meri slobodan na tržištu i tu sam iskorisito poznanstvo sa nekadašnjim golmanom da budem spona sa klubom. Rukovodioci su kasnije završili posao i dobili smo igrača koji nam je dosta pomogao, davao golove u plej-ofu, Partizanu, Zvezdi, TSC-u i kragujevačkom Radničkom“.

Sad kad su Pazarci privlačni, možda očekuju nekog sa margina italijanskog ili turskog fudbala...
„O tome nisam razmišljao, jer verujem da je teško dovesti nekog u Novi Pazar. Znam da smo mnogima zanimljivi posle uspeha, ali hajde da makar napravimo ekipu koja će biti konkurentna“.

Potencijalno igračem sličnih kvaliteta kao Lajićevih.
„Sad ću ti nešto reći – možda je ovu nagradu, pre mene, zaslužio Aleksandar Mesarović. Iza njega je nemoguća sezona. Ljudi su prepoznali Mesketov kvalitet. Vidim da mu protivnici prilaze, čestitaju, baš je podigao nivo igre. Za mene je Meske jedan od trojice najboljih igrača u ligi. Važno mi je da ostane, mada ne znam koliko je realno, jer će dobiti sjajne ponude. A nama je prioritet nam glavni igrači ostanu, da ne pravimo iznova ceo tim“.

Čak i laik će zaključiti da je uspon Aleksandra Mesarovića posledica Ljajićevih kretnji. Kao najbolji igrač lige Adem je često pod duplom stražom.
„Meske je to baš dobro iskoristio. Slušao me je od početka. Namerno sam mu odvlačio igrače, negde me uzmu čovek na čoveka, negde dupluraju. Svesno sam išao na to, jer znam da Meske može pojavi se iz drugog plana. Pitao sam ga: ’Gde si bio dosad’? Jasno mi je da neko nadođe pre, nego kasnije, a Mesarović i nije star. Ima tek 26 godina, a ja sam ga prvi put primetio kad smo igrali u Nišu“.

Mesarović je sezonu okončao sa deset asistencija, a pored njega je Ljajić „afimirsao“ još jednog centralnog veznog, Seada Islamovića, dečaka baš iz Novog Pazara.
„Seju je baš ovo trebalo. Da postane svestan koliko je dobar. Stalno momcima u svlačionici govorim: ’Nemojte da verujem više u vas, nego vi sami u sebe’. Islamoviću je bilo potrebno da shvati da može na visokom nivou da igra. Ne jednu li dve utakmice, nego svaku, od prvog do 90. minuta. Zbog njega mi je baš drago, kao da mi je mlađi brat. Iz Novog Pazara je, narod ga voli, sjajan momak. Svi imaju snažnu karakternu crtu. Govorimo o golovima Džona Merija, a zaboravljamo odbrane Željka Samčovića ili možda najbolju sezonu u životu Nemanje Miletića. Nema takvog beka u ligi. Oduševio me i Numan Kurdić, da ne pominjem Rubežića, Bojata, Antvija...“

MI SVE STRANCE DOBIJAMO KAO DECA, A KAD PORASTEMO ONI JAČI, BRŽI, BOLJI...

Ček, ček... Da zastanemo kod Kurdića. Ništa protiv momka, ali kako se to Adem Ljajić oduševi bilo kojim igračem u ovoj ligi, kad je prethodno bio u vrhunskim klubovima i svedočio top kvalitetu?
„Tamo su način razmišljanja i mentalitet drugačiji od naših. A razlika u fudbalskom kvalitetu nije ogromna, veruj mi. Jeste u radu i ponašanju, profesionalizmu, glavi...  Da je Mesarović rođen u Italiji, prošao bi, na primer, školu Torina i završio bi u Empoliju. Možda ne bi u Romi, ali u Empoliju bi igrao sigurno. I to bitnu ulogu. Mi smo talentovani za fudbal. Pogledaj rezultate naših mlađih kategorija u poslednjih 20 godina, dobijamo sve dok smo deca, a kad su na programu mečevi A selekcija onda se ti isti momci izgube. Sećam se da sam ja krenuo da igram sa deset godina za reprezentativne kategorije, nema ekipe koja nas je nadigrala. A onda se prebacimo u A tim, isti oni igrači koje smo dobijali ranije odjednom postali brži, jači. Nije mi jasno šta jedu“.

Opšte je mišljenje da je Novi Pazar najprijatnije iznenađenje lige, međutim, kad suočite Adema Lajića sa pitanjem ko ga je imopresionirao, osim njegovog kluba, dobićete iznenađujući odgovor.
„Pratim, ali ne gledam utakmice. Ne naše lige, nego fudbal uopšte. Više sam okrenut košarci, Evroligi ili NBA. Do pre nekoliko dana sam se budio u četiri ujutru da bih gledao Nikolu Jokića. Što se tiče fudbala, reprezentaciju gledam uvek, a ligu znam mahom na osnovu direktnih duela. OFK Beograd me oduševio, iako mu ništa nije značilo protiv nas u Zaječaru. Lazar Jovanović je ’zver’ od igrača. U tunelu, pre izlaska na teren, rekao sam mu: ’Bićeš bolji od ćaleta’. Samo glavu da sredi, a-ha-ha... Možda je dobro za Lazara što ga je Zvezda pozajmila OFK Beogradu, jer se vidi da mu je prijalo. Ma, i ja sam isti takav bio. Mene sa 16 i po prebacili u prvi tim Paritizana i tad sam smatrao da je ceo Beograd moj. Deca su to, ne možeš im objasniti. Da mogu da se vratim u tinejdžerski period, trenirao bih četiri puta više. Kad vidim ko sve igra na nekom nivou, glava me zaboli. I ko sve uzima pare...“

U PARTIZAN MORAJU DA DOĐU OZBILJNI IGRAČI

(Senko Župljanin)

I od Partizana glava boli. Doslovce. I zbog nivoa igre i zbog zarada pojedinaca.
„Pratim šta se dešava. Vidi se svetlo na kraju tunela. Nadam se da će se crno-beli vratiti tamo gde im je mesto. Ljudi koji vode klub su dobro postavili stvari i siguran sam da imaju plan da se u jednom trenutku Partizan bori za titulu, da svake godine igra Evropu. Pre svega, da u njemu budu ozbiljni igrači“.

Vidiš li jednog takvog tamo?
„Misliš na mene, ha-ha-ha...“

Naravno! Javna je tajna da te bivši klub zove, da si razgovarao sa Dankom Lazovićem, da postoji snažna želja da te vide na Topčiderskom brdu.
„Normalno, pričali smo, ali sam ljudima iz Partizana dao isti odgovor kao sad tebi. Znaš me godinama i shvatio si da nisam čovek koji jedno priča, a drugo radi. Rekao sam im da sam trenutno posvećen Novom Pazaru. To je bilo kad su dolazili da igramo ovde u plej-ofu. Fokus mi je tad bio da se izbori Evropa. A sad je želja da tu Evropu odigram, da krenem na pripreme, kao što sam zacrtao u glavi odavno, pa ćemo onda polako. Nikad se u fudbalu ne zna, šta će biti, kad će biti, da li će biti... Veruj mi da sad razmišljam samo o Novom Pazaru. Bar dve utakmice u Evropi da izguramo, a nadam se i grupnoj fazi“.

I dalje govoriš čisto, iz srca, opet imaš snove, kao pre 17 godina kad si prvi put davao intervju. Mada, ljudi se menjaju, pa nas interesuje koliko je Adem Ljajić drugačija osoba sad u odnosu na početak profesionalne karijere?
„Isti sam!“

Ozbiljno?
„Dobro, stigla su deca, koja su uz suprugu moja najveća pobeda. Ozbiljniji sam kad je reč o kućnim poslovima, mada i njih gledam da izbegnem, a-ha-ha. Normalno da sam se za neke stavri uozbiljio, ali sam kao ličnost isti ceo život. I neću da se menjam. Znaš kako kažu: kad ide, što da se menja. Radim iste stvari kao pre skoro 20 godina, družim se sa istim ljudima, volim da ih okupljam, a vole i oni mene“.

PUSTI ME DA RADIM ŠTA HOĆU, VRATIĆU TI NA TERENU

(Senko Župljanin)

Fascinantno je da niko u Novom Pazaru ne želi da ulepšava stvarnost oko Adema Ljajića. Nisu jataci da ga skrivaju, ne pretvaraju se da ima obaveze ako ih nema, zagrlili su ga sa svim njegovim osobinama i takvog ga predstavljaju gostima. Ne pakuju u oblande, nego toplo, iz srca, govore kako jeste. Ljudski, emotivno, jer je jedan od njih. Supružnik, komšija, prijatelj, poznanik... Govore kao i za sebe. I da voli da izlazi i da...
„I da pijem i da pušim, jel’ da?“

Zgodan je čas da pojasniš onima koji ne znaju da si običan čovek koji uživa u trenutku. Kad ćeš se opustiti ako ne ovih dana?
„Ja se i ne krijem! Nikad to nisam činio, ni dok sam bio u inostranstvu. Bio sam taj koji je sve to radio. Za dublju je analizu da li je dobro. Nije bilo dobro, nikome ne bih preporučio, ali je meni lepo. I dalje mi je lepo“.

Poenta: štagod da je van terena, ne utiče na izdanja na njemu. Ili mi to ne vidimo, jer je u pitanju najbolji igrač lige. Kao što nismo proveravali šta su nekad radili slikari, pisci, vajari... Nemojte ga kalupiti, pustite ga da bude svoj i samo ga razumite.
„Rekoh ti, ništa nisam menjao. Sve što sam radio pre, činim i sad. Možda malo jače ovde. Sve dok meni ne smeta na terenu, niko mi ništa ne govori. Niti da menjam, niti da ne menjam. Volim da kažem: ’Pusti me da radim šta hoću, a kad ne budeš zadovoljan onim što je na terenu onda mi nešto reci’. Dok ste zadovoljni kako je ’dole’, na terenu, šta imaš da mi pričaš – idi spavaj. Idi ti spavaj! Što me diraš? Kad ne budem davao šta se od mene očekuje, onda mi reci – menjaj! Tad ću reći da si u pravu i promeniću“.

Unikat se ne dira, nego čuva i miluje. Mada, i momak koji generiše uspeh grada i regije ne želi previše da se eksponira.
„Po centru se, inače, slabo krećem, više gledam da izbegavam glavne ulice, ali znam 90 procenata žitelja. Rođen sam poviše parka, porodica mi je sve vreme tu. Uvek me lepo pozdrave, ali me ne pitaju: ’Šta ćemo u nedelju?’. Mene to nervira. Šta misliš, šta ćemo? Voleo bih da pobedimo, ne moraš me još pitati. Znam i sam da sam mogao sam više golova da postignem ove sezone. Mnogo sam promašivao, nije mi se to ranije dešavalo. Bilo je situacija kad sam morao da budem precizniji, ali sam zadovoljan kako sam delovao u polju. Punim u septembru 34 godine, a propustio sam samo dve utakimce, od kojih jednu zbog kartona. Sve ostale sam igrao, uglavnom po 90 minuta ili bih sam tražio da izađem, jer protiv Partizana na našem stadionu nisam mogao više“.

NIJE MI JASNO KAKO POGREŠIŠ PAS NA PET ILI DESET METARA

(Senko Župljanin)

Šta bi se desilo kad bi te neko stavio na klupu?
„Aaa... Mislim, neka proba, a-ha-ha. Ne volim klupu.  Bio sam na njoj i u Italiji i u Turskoj, prihvatam odluku trenera, ali – loše. Da mogu, izlomio bih sve. Dešavalo se i lomljenje. Kad ne budem mogao sam ću reći da idem na klupu“.

Dokle ćeš moći?
„Dok se budem lepo osećao. Kad primetim da ne mogu da napravim razliku u korist mog tima – odoh ja kući“.

Razumemo da kompletan klub, ma ceo grad, nosi na krkačama, ali i ljudi van Novog Pazara kad gledaju utakimce ovog tima svaki put očekuju od Adema gol ili asistenciju?
„Meni je to u redu, jer volim pritisak. Ko nije snažan pod mentalnim opterećenjem taj pada. A mene adrenalin radi. Naravno da očekuju od mene. Očekuju od onog ko je dobar. Čim se nadaju golu ili asistenciji, veruju da ja to mogu. Pokreće me to saznanje. E, čim budem osetio da ne mogu višak da napravim, da cimnem nekog ili da ga prođem, kazaću – dosta je bilo. Onda to nije to, ne bih da se vučem ili radim nešto na foru“.

Tebi je verovatno teško da shvatiš da neko igra na foru ili kako ne može da uradi stvari koje su tebi jednostavne u fudbalu, pa se možda razočaraš.
„Istina! Meni nije jasno kako neko ne može da ne vidi gde da odigra. Ili, kako pošalje pogrešan pas na pet, deset metara? Nemoguće! Šta onda igraš fudbal... E, sad, džaba... Moraš ponekad i da spustiš kriterijume. Još jedan detalj je bitan: pohvalno je što su kod nas skoro na svim stadionima postavili hibridnu ili veštačku travu, iako nisam ljubitelj takvih podloga, pošto posle utakmica ne mogu da hodam dva dana, ali je bolje na njima nego po kaljugama. Na kvalitetnijim terenima su do izražaja došli pravi igrači, a oni koji su se provlačili ne mogu da prate brzi ritam. Dok se igralo po blatu, ja dok primim pas ili se okrenem, neki tamo me zatvori i kažu: ’Vidi ga, stiže sve’. Ma, ne stiže, nego sam ja po lošem terenu imao problem da primim loptu na odgovarajući način. U boljem ambijentu su ’pali’ oni koji su forsirali trku ili borbu, a podigli se oni fudbaleri kojima su lucidnost i tehnika primarni. Kad ja bolje primim loptu, nećeš je stići, aj zdravo“.

Stvarno, aj zdravo! Do naredne sezone u kojoj će Adem Ljajić braniti zvanje najboljeg u ligi.