INTERVJU – Almami Moreira: Za Jokana bih igrao sa slomljenom nogom, gol Zvezdi u 90+7 najdraži

Bila je 2007. godina i Partizan je bio na novom početku. U fotelju sportskog direktora seo je Ivan Tomić, još uvek svež od završetka igračke karijere i sa prilično upitnim igračkim kadrom ispred sebe. Niko nije mogao ni da sluti da će Tomić zajedno sa Gordanom Petrićem izvesti jedan od najboljih prelaznih rokova u istoriji kluba, onaj koji će biti temelj kasnije dominacije crno-belih.

Dvojac nekadašnjih prvotimaca velikana iz Humske je tog leta angažovao napadača od kojeg je Crvena zvezda zazirala (Lamin Dijara), vezistu koji je večiti derbi igrao sa zamotanom rukom i pritom bio strelac (Antonelo Žuka), a zadržan je i najveći biser kluba uprkos velikom interesovanju Kelna (Stevan Jovetić).

Dobio je Partizan tada i desetku – i to kakvu, onu koju posle toga dugo nije mogao da nađe. Almami Moreira postao je merna jedinica za igrača na poziciji ofanzivnog veznog, onog koji u mečevima protiv najvećeg rivala redovno igra na visokom nivou.

Omaleni kreativac iz Gvineje Bisao napustio je Humsku pre 14 godina, reklo bi se, ne svojom voljom. Otišao je sa četiri titule, tri Kupa Srbije i odličnim skorom u derbijima (pet pobeda, dva remija i samo jedan poraz).

Iako je trenutno daleko od Srbije i prema sopstvenom priznanju, ne zna nijednog igrača iz sadašnjeg tima Partizana, popularni Doktor Mo se trudi da prati dešavanja u nekadašnjem jatu.
„Mora se dati šansa mladim igračima, i to ne na jednu ili dve utakmice, nego barem pet ili šest, ali klub kao što je Partizan ne može da se oslanja isključivo na igrače koji nemaju ni 21 godinu. U moje vreme sam igrao sa Stevanom Jovetićem i Ivanom Obradovićem, na neki način, imao sam ulogu njihovog savetnika. Za klub kao što je Partizan normalno je da se uvek traže pobede i trofeji, to je sredina sa ogromnom tradicijom, mentalitet kluba je takav i igrači to moraju da razumeju, bez obzira koliko godina imaju“, počinje priču Moreira za Mozzart Sport.

©Starsport

Upravo će ta klinčadija u subotu biti na najvećem ispitu u svojim karijerama.
„Nadam se da mogu da urade ono što smo radili i mi – da pobede Zvezdu. Uostalom, ako vas je odabrao tako veliki klub kao što je Partizan i pružio vam šansu, onda je sigurno da posedujete talenat, ništa nije slučajno. Za tu decu je najvažnije da veruju u sebe i da im klub veruje. Moraju sami sebi da kažu: 'Mi smo došli do ovde, kad je tako, onda mora da smo mnogo dobri, hajde da dobijemo ovu utakmicu.' Ako im navijači veruju, onda moraju da im odgovore na pravi način – borbom i stavom. Pobeda u ovom derbiju će im mnogo toga doneti“.

KLEOVA BOMBA NA MARAKANI KAO PRELOMNA TAČKA SEZONE 08/09

Neki igrači iz sadašnjeg Partizana su bili tek rođeni kad je Moreira debitovao na derbiju. Bilo je to 29. septembra 2007. Na stadionu JNA, meč je s završen rezultatom 2:2, a desetka crno-belih je bila strelac jednog od dva izjednačujuća gola.
„Utakmica kao nijedna druga. Nikad ništa slično nisam video i osetio u karijeri. Igrao sam neke derbije u karijeri, ali ništa ne može da se poredi sa Partizanom i Zvezdom, ni prići. Nedelju dana pre utakmice sam počeo da osećam pritisak i kako se atmosfera menja. Uvek sam želeo da igram baš takve mečeve, još kad postignete gol, verujte mi, to mora da se doživi. Unikatan osećaj“.

Iako u domaćem prvenstvu nije uspeo da pobedi Zvezdu, Partizan se ipak domogao titule pobedom u Kruševcu protiv Napretka. Snimci slavlja iz svlačionice još uvek postoje na Jutjubu, a na njima je Moreira jedan od najveselijih, toliko da Slavišu Jokanovića poliva vodom.
„To mi je bio prvi trofej u karijeri i nisam znao šta ću sa sobom od sreće, bilo je nezaboravno. Jokan je bio sjajan kao trener, još više kao čovek. Tip za kojeg sam bio spreman da uradim sve, ako treba, igrao bih i sa slomljenom nogom. Toliko toga dobrog je uradio za sve nas i ceo klub, ulio nam je ogromno samopouzdanje, gazili smo sve pred sobom do te titule“.

©Starsport

Put do odbrane trofeja sledeće sezone nije bio nimalo lagan. Partizan je kašljucao i ispuštao bodove, Zvezda, uprkos brojnim problemima, 137. derbi dočekuje u mnogo boljem raspoloženju. Crno-beli su prepušteni sami sebi. Klub u tom trenutku nema čak ni upravu, minus na tabeli je četiri boda, na sve to, Srđa Knežević dobio je crveni karton zbog gaženja Dejana Lekića. A onda se u jeku Zvezdine ofanzive ukazao – Kleo i sjanim golom doneo pobedu Parnom valjku.
„Sećam se svega kao da je juče bilo. Svi su mislili da ćemo izgubiti. Taj crveni karton nam je dao još veću snagu i želju da dobijemo utakmicu. Nije nas bilo briga što smo ostali sa igračem manje. To je, jednostavno, utakmica koju želite da dobijete u kakvom god da ste stanju. Uspeli smo da se izdignemo iznad situacije u klubu koja je bila loša. Pobeda na tom derbiju je bila kao da nam je neko dao bocu sa kiseonikom i omogućio nam da normalno dišemo. Prelomna tačka te sezone, posle toga smo znali da ćemo prestići Zvezdu na tabeli, pre ili kasnije. Još onaj gol Raće Petrovića u drugom delu sezone, nestvarno“.

SUKOB SA IBRAHIMOM GAJEM? GLUP I NEPOTREBAN

Osam derbija, tri gola i asistencija. Na prvi pogled, solidan učinak, ali bilo je tu mnogo dodavanja u prostor, lepih varki telom posle kojih su protivnički igrači ispadali kao iz voza, međutim, iz edicije okršaja u večitim derbijima, Doktor Mo posebno pamti jedan momenat.
„Gol za 1:1 u 90+7 minutu na našem stadionu! Bio je to još jedan derbi koji je mogao da promeni dosta toga. Imali smo sedam bodova više od Zvezde i bila nam je potrebna pobeda. Cela akcija je izvedena iz tri dodavanja, golman, Vašington i na kraju ja dajem gol. Međutim, da budem otvoren do kraja, igrali smo loše na tom meču, Zvezda nas je potpuno nadigrala i zaslužila je da pobedi“.

Još jedan upečatljiv detalj viđen je na 134. derbiju. Na tom susretu internacionalac iz Gvineje Bisao je igrao odlično, asistirao je Laminu Dijari kod prvog gola da bi posle toga ušao u sukob sa Ibrahimom Gajem koji je rezultirao crvenim kartonom za obojicu. Tenzija uobičajena za derbi, ali Moreira iz današnje prizme na celu situaciju gleda drugačije.
„Glupa i nepotreban situacija. Hteo sam da mu se izvinim, on me je odgurnuo i to je na kraju eskaliralo do toga da smo obojica isključeni. Tužno je što se sve to izdešavalo. Kasnije me je Dijara pozvao kod njega u stan, nisam ni znao da je Gaj tamo, pa smo popričali i rešili taj problem“.

PARTIZAN OSAM GODINA BEZ TITULE - ZVUČI NEMOGUĆE

Za četiri godine u Humskoj, bilo je mnogo lepih momenata, titula, pobeda, plasmana u Ligu šampiona. Međutim, prema sopstvenom priznaju, Almami nije mogao da izdvoji najlepši trenutak tokom boravka u Beogradu, ali zato jeste onaj koji mu je najteže pao.
„Neko bi rekao da je to možda poraz u derbiju sa 1:4, ali ne. Najgore mi je bilo kad je klub saopštio da više ne računa na mene. Nisam želeo da napustim Partizan, a ljudi iz kluba su me tretirali kao da im nisam više bitan. Sećam se da smo bili u Turskoj na pripremama i da sam odmah otišao iz hotela, tražio sam objašnjenje, nisam znao o čemu se radi. Niko iz kluba nije hteo da mi kaže istinu. Jako loš momenat“.

©MN Press

Sada dani u kojima je Partizan dominirao protiv najvećeg rivala i nizao pobede i trofeje deluju daleko. Osam godina bez titule, isto toliko nema pobede na gostovanju Zvezdi, poslednjih šest godina klub iz Humske nije u stanju ni da osvoji Kup Srbije.
„Tužno je čuti tako nešto, zvuči nemoguće, ali je neko sigurno odgovoran zašto je tako. Neverovatno je da takav klub ne osvoji titulu osam godina, ali baš zato je neophodno da se svi mladi fudbaleri koji sad igraju maksimalno podrže i da im se stavi do znanja da im se veruje. Svi mi koji volimo Partizan želimo da stvari budu drugačije i da pehari krase trofejnu salu. Jednako je tužno što na poslednja dva derbija vidim prazan jug. Mogu da razumem frustraciju navijača, teško im je da gledaju kako se klub muči, teško je i igračima kad istrče na teren i vide gomilu praznih stolica. Niko se tu ne oseća dobro. Čim se pobeđuje, odmah je drugačija atmosfera“.

Jedan od simbola najgoreg perioda Parnog valjka u istoriji su bili transfer promašaji, gomila njih. Čak su neki igrači poput Kervina Arijage do te mere bili bezobrazni da su namerno slabije trenirali ako ih trener ne bi uvrstio u startnih 11 za utakmicu, iako ničim nije zaslužio da se nađe u timu. Moreira je bio tip koji se među prvima nametnuo kao vođa tima, iako je bio novajlija i igrač sa strane.
„Bio sam jedan od starijih u ekipi, imao sam karijeru iza sebe, znao sam šta se od mene očekuje i lako sam prihvatio ulogu jednog od lidera. Uvek sam bio spreman da preuzmem odgovornost, mnogo mi je pomoglo što sam imao odlične trenere i što smo u ekipi bili svi kao jedan. Uvek smo imali samo jedan cilj – da pobedimo“.

U karijeri nije igrao samo za Partizan, nego i protiv njega. Bilo je to u sezoni 2011/12 kad se na kratko vratio u srpski fudbal igrajući za Vojvodinu. Crno-beli su slavili sa 4:1, a na tribinama je visio transparent „Mo, welcome home“.
„Prilazi mi trener pre utakmice i pita me: 'Jesi li spreman?', odgovorio sam mu da jesam, ali zapravo, nije baš bilo tako. Čak sam razmišljao da li da igram ili ne. Bilo je baš teško biti deo te utakmice. Sećam se i tog transparenta. Kako igrati protiv kluba koji voliš, gde si osvajao trofeje, gde osećaš ljubav navijača. Nije bilo lako“.

©MN Press

Almamijev sin Dijego polako krči svoj put. Prošla sezona u Strazburu je bila fantastična, međutim, Grobari će ga uvek pamtiti kao malog, čupavog dečačića koji je redovno posećivao stadion i SC Teleoptik.
„Ne prođe dan, a da ne pričamo o Partizanu, često vidimo na Instagramu da navijači okače njegovu sliku kad je bio dete, stiže nam mnogo poruka od tih istih ljudi. Govorio mi je da bi voleo da jednog dana obuče crno-beli dres, nema potrebe da govorim koliko bih bio srećan ako se to stvarno desi. Ukoliko bude tako, nadam se da će uživati na isti način na koji sam uživao i ja“, zaključio je Almami Samori Da Silva Moreira.

Čovek koji je na terenu umeo da bude prgav i prznica, ali u isto vreme odvažan, hrabar i sa petljom da ugrozi rivala. Grobari baš to žele da vide od Partizanovog vrtića, pa kako god da se završi subotnji meč.