INTERVJU – Bibars Natho: Kup Srbije je moja najveća želja! Nešto u sistemu ne funkcioniše

Obožavaju ga. Zbog toga kako igra, kako se ponaša, ali i kako govori. Precizno. Na terenu godinama postiže i(li) namešta golove, a i van njega se Bibars Natho bori za Partizan, zbog čega je u očima Grobara jedan od njih.

Ne skriva se. Ako u igri traži loptu, onda u razgovoru traga za rešenjima i ne ustručava se da ukaže na probleme. Zato će biti kapiten crno-belih čim Aleksandar Jovanović razduži opremu i ode u Tursku. Na njegovoj ruci će se naći traka i sa njom oko desne mišice Izraelac će povesti mlađariju u novu sezonu.

Za neke iznenađujuće, a za druge ne, sa njima želi da stigne do pobedničkog postolja u masovnijem takmičenju na teritoriji naše države. I to je potvrdio Mozzart Sportu tokom polučasovnog razgovora na Zlatiboru, gde je Parni valjak hvatao zalet za predstojeće izazove u Evropi, ali i na domaćoj sceni. Kad smo ga pitali šta mu je plan, uzvratio je:
„Moja najveća želja je da osvojim Kup Srbije!“

Ček, ček, kup? Da li smo dobro razumeli, ne bilo koji pehar, nego baš Kup Srbije?

„Da! Moram napokon da osvojim trofej sa Partizanom. To je ono što me gura napred, da iznova pokušavam“.

Ne pominjete titulu, nego baš kup?
„Realan sam... Boriću se svake sekunde svake utakmice, ali svi razumeju o čemu se radi. Sve vreme pokušavam da budem pošten i da govorim istinu. Veće su nam šanse da osvojimo kup nego prvenstvo. Nadam se da će mi se konačno ispuniti želja da sa crno-belima budem najbolji u nekom takmičenju“.

A šta gura Natha napred, da u 37. godini izgleda kao jedan od momaka kojima je najviše stalo?
„Volim ovu igru. I dalje osećam glad, trudim se da uspem i pokažem šta mogu da uradim. Uveren sam da mogu da doprinesem boljoj budućnosti našeg kluba“.

Gledamo te na treninzima, jurišaš napred, „kidaš“, iako si se već dokazao, posebno u ovom delu karijere, kad si realno blizu kraja. Zašto?
„Ne znam kako to da opišem drugačije, osim da u meni i dalje gori vatra. Bukti, ne smanjuje se. Ceo moj život se vrti oko fudbala. Čak i kad odem na odmor, igram ga sa decom u mom selu. Još ako to mogu da uradim pred našim navijačima, za naš klub, to je najbolja prilika koju sam mogao da dobijem. Dolazim motivisan na svaki trening, čak i tu želim da budem bolji nego što sam bio na prethodnom. Sve dok je tako, nastaviću da igram“.

Dokle će to trajati?
„Telo će mi sugerisati. Ne želim previše da ga opterećujem. Ne želim da ostajem u Partizanu samo zato što sam Natho ili što me poštuju. Kad budem primetio da je ono što pružam na terenu ispod nivoa mojih očekivanja i mogućnosti, onda ću početi da razmišljam da je vreme da prestanem da igram“.

VIDIM SEBE KAO SIMBOL PARTIZANA, SVI SU SE PROMENILI OTKAKO SAM DOŠAO

(Star sport)

Imajući sve izrečeno u vidu, ali i opšte mišljenje javnosti, smatraš li sebe najboljim fudbalerom ovog tima, posebno sad kad je otišao Aleksandar Jovanović? Još preciznije: da si u navijačkim očima simbol borbe za sve što Partizan predstavlja?
„Nikad u karijeri nisam mario da li sam ili da li ću biti najbolji u ekipi. Nemam tu vrstu ega. Samo želim da budem najbolja verzija Bibarsa Natha. To mi je bitno. Fudbal je timska igra, moram deo sebe da podredim ekipi kako bih je podigao na viši nivo. Naročito sad kad je Partizanu to potrebnije nego inače usled situacije u kojoj se nalazi. A neću lagati – da, vidim sebe kao simbola Partizana, jer sam čovek koji se bori do kraja, kao što se i svaki igrač i svaki navijač ovog kluba uvek borio. Činili smo uvek to ponosno. Verujte nam da često brinemo manje o sami sebi, a više o Partizanovom imenu. Zato sam tu“.

A tu si šest godina i zato ljudi poistovećuju aktuelni Partizan sa tobom, jer si sve vreme ovde i od tebe očekuju da preokreneš situaciju.
„Pošto nas je nedavno napustio Nemanja Stevanović, situacija je takva da u kadru nema više nijednog fudbalera iz vremena kad sam došao u Partizan. Svi su se promenili. Osećam, najpre od navijača, ljubav i poštovanje, pa i to da sam simbol Partizana. A zbog iskustva i personalitija kakav imam, moram to da potvrđujem iz dana u dan“.

Zamišljaš li kako ćeš se, zbog svega navedenog, osećati u danu kad budeš podigao prvi trofej sa crno-belima, ako taj dan dođe?
„Biće daleko vatrenije nego što možete da zamislite! U mojoj prvoj sezoni, dao sam gol Crvenoj zvezdi kad smo je eliminisali u polufinalu, otišli smo u finale i izgubili od Vojvodine, penalima. Bio je to prvi put da nam je trofej iskliznuo iz ruku. Naredne godine smo opet stigli do finala, opet su odlučivali penali, ali je Zvezda bila bolja. Zatim još jednom od večitog rivala (1:2). Slike sa tih utakmica mi se neprestano vraćaju, vrte pred očima. Utoliko je teže. Kad osvojim trofej, ogroman pritisak će izaći iz mene. Osetiću olakšanje. Znaću da smo nešto uradili. I pošto znam sebe, već posle minut ću misliti kako da osvojim pehar i naredne godine“.

Osvojio se dva trofeja u Hapoelu iz Tel Aviva, kup sa Rubinom, titulu sa moskovskim CSKA. Dakle, znaš kako se osvajaju znamenja, ali ovo je najduži period u tvojoj karijeri da ih nemaš. Kako se nosiš sa time?
„Ne želim da tražim izgovore, međutim, otkako sam u Partizanu, jedina šansa koju smo stvarno imali bila je takmičenje u Kupu Srbije. Izgubili smo triput finale, od čega dvaput na penale. Kad si u Partizanu i ne osvojiš ništa šest godina to je nešto ozbiljno. Nije da mi to stvara problem psihološke prirode. Posmatram to drugačije, da baš u pomenutim porazima nađem motivaciju da se borim žešće. Ubeđen sam da ćemo na kraju uspeti“.

Da li baš na kraju sezone koja još nije ni počela, a u kojoj će crno-beli, sva je prilika, imati najmlađi tim u novijoj istoriji, gde Bibars Natho maltene dođe kao učitelj ili razredni starešina talentima? Navijači su trenutno razočarani i smatraju da se ne može napred samo sa decom.
„Situacija nije jednostavna. Znamo da će biti novih lica, i to vrlo brzo. Ne znamo ko i koliko, ali će se kadar dopunjavati. U ovom trenutku imamo veliki broj mladih igrača, još ne izgledamo dovoljno snažni kako bi navijači ili javnost očekivali od Partizana, ali klub je u procesu promena. Zato moramo da budemo strpljivi. Znam da je navijačima teško da to čuju. Da bi u budućnosti bilo bolje, sad mora da bude malo teže. A opet, ne možemo da kažemo da ćemo igrati samo sa mladima, da ćemo negovati atraktivan fudbal. Ne! Igramo u Partizanu i naš zadatak je da se borimo za pehare. Sad je trenutak da svako od nas pruži više nego u normalnim okolnostima. Uključujući i sebe. Zato i pokušavam da im objasnim šta bi trebalo da rade“.

Kad smo već kod mladih, hajde da se setimo kako je bilo tebi kad si prekomandovan iz podmlatka u prvi tim Hapoela iz Tel Aviva. Kad si tinejdžer, misliš da si najbolji, da je ceo svet tvoj. Zato, da li su deca spremna da uče, da slušaju?
„Svaki put kad pričam sa njima, deluje da slušaju i da se stvarno trude. Nekad i sami traže savet. Bio sam u njihovoj koži. Ne moraju da slušaju samo Natha, nego da od svakog starijeg usvoje poneki savet. Ne govorim to zato što sam genije, nego što sam iskusan i što znam kako stvari funkcionišu. Oni koji su dovoljno pametni da shvate šta im govorimo će to primeniti“.

Ako je osvajanje Kupa Srbije postavljeno kao prioritet na Nathovoj rang-listi, možemo samo da pretpostavimo da je na drugom mestu proboj u ligašku fazu UEFA takmičenja.
„Tako je! Ovom klubu je to potrebno uvek, a posebno u trenutnim okolnostima, zbog finansija. Naš klub dve godine nije bio u grupnim/ligaškim fazama evropskih kupova i to nam je sad potrebno. Mladima će to biti pozornica da se pokažu. I za klub bi bilo idealno ako bismo sad skočili u Evropu, kako bi Partizan brže mogao da realizuje one stvari koje želi u budućnosti“.

SETITE SE KAKO SU PRIČALI ZVEZDAŠI KAD JE PARTIZAN ŠEST PUTA UZASTOPNO BIO PRVAK?

(Star sport)

Ispada da je na listi želja poslednja – titula. Nekoliko puta si rekao da se sve zna i da Partizan ne može da bori i(li) osvoji naslov?
„Ne, ne, opet ćemo se boriti. A da osvojimo, iskreno vam kažem, procenat naših šansi je vrlo nizak. Neko ne želi da priča o ovome, ja hoću. I to govorim sa poštovanjem. Bolno je i za mene, jer su me gledali čudno kad sam prvi put upozoravao na probleme. Ispostavilo se da je bilo loše. Pogledajte gde smo bili pre dve godine, a gde smo sad. Na rang-listi UEFA pali smo sa 11. na 23. poziciju. To znači da nešto ne valja. Ne zato što je to Natho rekao, nego je nešto pogrešno. U sistemu nešto ne funkcioniše. Zar vam je potreban bolji dokaz od tog pada? Ispred očiju vam je, crno na belo“.

Kad tako govoriš, da li znaš kako reaguju ljudi koji ne gledaju blagonaklono ka Partizanu ili možda nisu realni?
„Naravno da sam svestan. Nema ništa konkretno protiv nijednog tima. Svako se bori za sebe. Poštujem svačiji način borbe, ali postoje ljudi koji bi trebalo da vode takmičenje u dobrom pravcu. Da mi neko dođe i kaže: ’Ove godine si ti šampion’, šta, kao, ne bih prihvatio? Nego šta bih, još bih rekao: ’Hvala lepo!’ Mi bismo prvi iskoristili priliku, zato što svi žele da pobede. Samo što ovde nije pitanje toga, već da ljudi koji vode brigu o srpskom fudbalu moraju da poprave stvari da se to ne dešava“.

Deo javnosti, uglavnom one koja nije crno-bela, negativno tumači tvoje izjave. Kažu da si Kalimero, da se stalno nešto žališ, da si plačljivko. Koji je tvoj odgovor na takve opaske?

„Prvo, pogledajte moj učinak. Dakle, radim posao zbog kojeg sam ovde. Ne sedim sa strane i samo plačem ili kukam, kako kažu. Na svakoj utakmici dajem sve od sebe. Jedino što neki ljudi ne vole da čuju istinu. Pitao bih te ljude kako su se ponašali pre osam godina kad je situacija bila obrnuta na tabeli? Šta su tad govorili? Ljudi zaboravljaju kako je bilo kad nisu na vrhu. A kad su tamo, onda im je sve sjajno. Ljudi, imam i ja prijatelje u Beogradu, jedan od njih navija za Crvenu zvezdu, dugo se znamo i rekao mi je, dok je situacija bila drugačija, kad je Partizan šest puta uzastopno bio prvak, da su tad pristalice crveno-belih pričale: ’Žele da nas ugase, planiraju da zatvore Marakanu.’ Zar nije tako bilo? Naravno da će oni reći kako mi sad plačemo, ali nije tako. Mi samo ukazujemo na probleme koje svi vide. Jedino je problem što neko hoće o tome da priča, a neko ne“.

Možda ljudi sa strane ne razumeju koliko ti je stalo do Partizana. Evo, i tokom ovog intervjua govoriš „naš klub“, „mi“, „naši igrači“... Vidi se da si povezan za crno-belima, među kojima si proveo najviše godina u profesionalnoj karijeri. Da li je onda Partizan klub tvog života?
„Teško mi je tako da okarakterišem, jer sam deset godina bio u Hapoelu iz Tel Aviva, kad posmatraš i period u mlađim kategorijama. U njemu sam odrastao, dao mi je dosta, oblikovao me kao ličnost... Možda će ovo iznenaditi ljude, međutim, ovde osećam povezanost sa klubom i ljudima kao što je bio slučaj dok sam igrao za PAOK, iako sam se u Solunu zadržao samo četiri meseca. Za kratko vreme sam se povezao sa navijačima, zaposlenima u klubu i ljudima oko njega. Isto sam doživeo u Partizanu. Od prve sekunde sam osetio da mi je ovo kuća, jer mi ljudi daju osećaj da sam dobrodošao. Vole me, pomažu mi, čim nešto kažem, petoro njih je spremno da mi to učini. Znam to da cenim i zato se trudim da uzvratim na najbolji način. Zato je možda najvažniji period moje karijere upravo u Srbiji“.

GLEDAM ŠIRU SLIKU, A NE ŠTA PIŠE U UGOVORU, IAKO VREDIM VIŠE

(Star sport)

Da li je to razlog što si produžio ugovor na još jednu sezonu, i to pod drastično smanjenim finansijskim uslovima?
„Znaš me, jasno ti je da ne govorim o novcu, ali se uvek trudim da budem iskren. Smatram da je moja vrednost veća od onoga što je u ugovoru, međutim, dobro poznajem situaciju u klubu i možda bih u nekom drugom trenutku tražio povišicu. Ovako, shvatam šta je po sredi. Razgovor sa čelnicima kluba je bio otvoren, sve smo jedni drugima rekli i posle jednog sata smo se dogovorili da nastavimo. Pošto sam svestan da situacija nije dobra, moram da učestvujem u njenom rešavanju. Možda i više nego ranije. Zato sam i pristao da ugovor bude malo niži“.

Bogami, nije „malo“ niži, nego malo više. Čujemo da je plata sa 25.000 evra mesečno spuštena na 15.000 evra?
„Hteo sam to da uradim! Hvala Bogu da sam dobio opciju da to uradim za Partizan. Nekad dođu trenuci u životu kad morate da donesete odluke. Ovu sam doneo sagledavajući širu sliku. Da sam mislio samo o sebi, porodici i novcu, naravno da ne bih prihvatio ponudu, ali ima nešto do osećanja, ljubavi, poštovanja. A to imam ovde. Suma jeste manja, ali je osećaj igranja za Partizan uvek isti“.

Tokom prethodnog intervjua za Mozzart Sport rekao si da sve što se dogovoriš sa rukovodiocima ostaje u toj prostoriji. No, ostaje i dalje ogroman dug prema tebi, skoro 1.000.000 evra kao nasleđe prethodne uprave?
„Neću da kažem da ne postoji, kad postoji. I veliki je dug. Klub to zna. Rekoh da smo razgovarali iskreno. Sve je to deo ovog ugovora u kome sam prihvatio smanjenje plate. Hteo sam da pomognem klubu. Naravno da se nisam odrekao novca. Zaslužio sam ga napornim radom i na kraju ću ga dobiti. Ako sam se našao u prilici da pomognem klubu određenim ustupcima po pitanju odlaganja ili pravljenja plana kako da se novac isplati, onda smo tako i učinili“.

Baš tih dana, pre obnove saradnje sa Partizanom, pominjala se u izraelskim medijima mogućnost da se vratiš u Hapoel iz Tel Aviva?
„Nije bilo zvanične ponude. Zna se da je to moj klub, znaju se moja osećanja prema Hapoelu, jasno je svima da ću, ako se budem uopšte vraćao u Izrael, izabrati Hapoel. Samo smo razgovarali nezvanično, u navijačkim krugovima. Niko od čelnika mi ništa nije predložio, niti sam se sa nekim sastajao, razgovarao“.

Posledično, ostao je u Beogradu, gde igra maltene non-stop. Bez prestanka. Ovde si šest godina, a ne povređuješ se, što je u modernom fudbalu pravi kuriozitet.
„Oduvek sam vodio računa o telu, brinuo kako se hranim, kad i koliko spavam. Nisam mnogo ni izlazio, niti pio alkohol. Nisam dozvoljavao da me sporedne stvari ugroze. Kako godine prolaze, razumem kako da rasteretim telo, morate povremeno da smanjite intenzitet da biste trajali duže. Ako se ozbiljno baviš svojim telom ono će ti vratiti“.

Baš kao što će se možda Bibarsu Nathu dogodite vratiti za sve uloženo u Partizanu: da konačno osvoji ono što tako želi.