Najnovije vesti

INTERVJU - Blaž Slišković: Ako Bejl vredi 100.000.000, Džaja bi koštao milijardu

Vreme čitanja: 14 minuta

Blaž Slišković (©Marko Tešanović/Mozzart Sport)

Majstor na terenu, boem van njega. I čovek koji je asocijacija na fudbal kakav je nekad bio

“Sećam se kad je u Marselju igrao izvanredni veznjak Blaž Slišković, kojeg sam uživao da gledam. Slišković je bio čudesan igrač, koji je na zadivljujući način davao golove, čak i udarcem direktno iz kornera. Danas su deci idoli Mesi i Kristijano Ronaldo, a meni i mojoj generaciji bili su Enco Frančeskoli, Blaž Slišković i Žan-Pjer Papen”, izjavio je, pre neku godinu, Zinedin Zidan.

E sada, ovoj izjavi jednog od najboljih fudbalera svih vremena dodajte činjenicu da ga je gledao samo jednu godinu, onda kada je Slišković otišao iz Hajduka u Marselj, 1986. na 1987. Onda zapravo shvatite kako je igrao Baka. Jer i ta jedna čuvena godina, bila je dovoljna da se tada 14-godišnji klinac alžirskog porekla zaljubi u najvažniju sporednu stvar na svetu. U igru, koju je igrao Baka. Dovoljna da tada omaleni budući najbolji igrač sveta pokušava imitirati bradatog iliti tada brkatog Jugoslovena sa magijom u nogama. Sa potezima, fintama i prevarama kojima je umeo da ulepša dan, veče, vikend, sedmicu.

Balkanski Maradona”, reći će francuski novinari i istorija će krenuti nekim svojim tokom za malenog Zizua.

No, vratimo se mi na glavnu ulogu našega teksta. Blaža „Baku“ Sliškovića. Rođenog u Mostaru. Mestu koje je iznedrilo toliko velikih fudbalera, da se čovek zapita je li to zapravo bila kolevka jugoslovenskog fudbala. No, u početku ni sam Slišković nije znao koliko je talentovan, jer je u detinjstvu imao drugih većih ljubavi. Multitalentovani dečačić.

Ja sam sa nekih 10-11 godina počeo da se bavim plivanjem i to vrlo uspešno. Fudbal mi nije uopšte bio u prvom planu, jer sam voleo i košarku, a čak sam uspešno pohađao i časove klavira. Voleo sam sve i bio sam hiperaktivan“, počinje Blaž Slišković razgovor za Mozzart Sport,te nam otkriva koja je to bila njegova najveća ljubav.

Najviše sam voleo Formulu 1, odnosno tu neku brzinu i adrenalin. Početkom 70-ih godina, moj pokojni otac je vozio 'pežo 504' i ja sam vrlo često znao da ga izguram iz dvorišta na ulicu, a onda bez očevog znanja upalim i vozam po gradu. Bukvalno sam znao da mu ukradem auto, a imao sam svega 13-14 godina. Siguran sam, da nisam bio fudbaler, vozio bih Formulu 1.“

(2,75) Finska (2,90) BiH (2,90)

Međutim, upravo je mostarska “bubamara“ kriva što su sve ostale Bakine simpatije bačene u zapećak. Prvi trening sa Veležom i odmah je bilo jasno u kom će smeru otići život budućeg velemajstora.

U to vreme bio je aktuelan tradicionalni Mostarski turnir mahala, koji sam ja igrao sa svojom rajom. Zapazili su me tada ljudi iz Veleža i bukvalno molili moga pokojnog oca da me dovede na trening. Imao sam 13 godina, što je možda i relativno kasno za početak bavljenja fudbalom. Otišao sam na prvi trening Veleža i od tada sam znao šta želim da postanem“.

Kroz omladinsku školu pokazivao je svoj urođeni talenat i vremenom ga nadograđivao, te se znalo da će vrlo brzo dobiti priliku da debituje u voljenom klubu. Tako je i bilo. Sa 17 godina mlađani i talentovani Slišković počeo je da se dokazuje na najvećoj sceni i teren deli sa tadašnjim velikanima Mostara i čuvenim BMV triom (Dušanom Bajevićem, Enverom Marićem i Franjom Vladićem op. aut.). Slišković je zapravo i bio spona između originalnog BMV-a i generacije “Rođenih” u kojoj će nastupati Sead Kajtaz i Semir Tuce i koja će Mostaru kasnije doneti još jedan kup.

Dobiti priliku da u to vreme igram sa njima bilo je nezamislivo za mene. Pa nisi mogao tada da otvoriš novine, a da negde ne piše skraćenica BMV. I onda zamislite kako je bilo klincu od 17 godina da ispuni svoj san i igra sa svojim idolima. To mi je dalo samo vetar u leđa da u narednim godinama budem još bolji“.

Blaž Slišković kao reprezentativac (©MN Press)Blaž Slišković kao reprezentativac (©MN Press)

Narednih pet godina Velež bez Blaža Sliškovića bio je nezamisliv. Igrač zbog kojeg se dolazilo na stadione. Da se vidi ono malo vica, šarma, hrabrosti. Što je na koncu i donelo titule u vitrine mostarskog tima. Kup maršala Tita 1981. godine, savladavši u finalu sarajevski Željezničar.

Igrao sam u Veležu sa fantastičnim igračima. Halihodžić, Okuka, Skočajić, Matijević, Đurasović. Bili smo zaista prava raja i zasluženo osvojili prvi veliki trofej za Velež. To je tada bila kruna moje karijere, jer sam bio klinac od 21-22 godine“.

Preko 120 utakmica i skoro 30 golova, bili su dovoljni da Baka u to vreme bude jedan od najboljih fudbalera bivše Jugoslavije. Odigrao je mnogo fantastičnih utakmica u dresu Rođenih, ali svakako neke od njih nikada nije zaboravio.

Mislim da sam najbolju utakmicu za Velež odigrao na Marakani, kada smo dobili Crvenu zvezdu sa 3:0. Nisam postigao nijedan gol, ali sam igrao odlično i bio nerešiva enigma za protivnika. Takođe, sećam se utakmice sa Slobodom u Mostaru, kada smo ih dobili sa 5:0. Postigao sam tada tri gola. „

Titula Kupa maršala Tita i nestvarne partije koje je pružao u dresu Veleža nisu mogle a da ne skrenu pažnju svih ekipa u državi. Klubovi velike četvorke (Crvena zvezda, Partizan, Dinamo, Hajduk op. aut.) bukvalno su se otimali za tada mlađanog buntovnika sa magijom u nogama. Dragan Džajić mu je nudio “pola Dedinja”. Partizan je slao ljude u Mostar i obećavao sve ono što obećava Zvezda. Dinamo je hteo da ide i korak dalje, ali...

Baka je hteo samo u Hajduk. Tu se pronalazio. On mu je bio najbliži. I fizički i mentalitetom. Želeo je da bude blizu kad ga uhvati nostalgija. Za njegovim Mostarom. Za njegovom rajom. Bez lopte, cigarete i bez raje nikad nije mogao... “Dobili ste velikog igrača, ali i veliki belaj”. Legendarna rečenica otišla je iz Mostara prema Splitu zajedno s njim tog jula 1981. godine.

Iskreno da vam kažem, nismo ni sat vremena razgovarali, a ja sam se odlučio za Hajduk. Pre svega, zbog razdaljine. Mostar nije toliko daleko od Splita i znao sam da mogu da dođem kad god se poželim roditelja i prijatelja, jer mi je to u tim godinama bilo veoma važno. Još jedan od razloga što sam odabrao Hajduk, jeste taj što sam verovao da posle one zlatne generacije Šurjaka, Jerkovića, Žungula, Mužinića, Oblaka, mogu da napravim nešto veliko. Da u Evropi osvojim nešto sa Hajdukom i to mi je bio san".

Međutim, ni sjajna generacija tadašnjeg Hajduka nije bila dovoljna da se osvoji državna titula. Ni dan-danas Baka ne zna kako.

Braća Vujović, Gudelj, Miljuš, Pudar. Kasnije su došli još i Boro Primorac i Cukrov. Imali smo ekipu koja je, po mom mišljenju, u Evropi mogla da napravi čudo, odnosno da dođe do samog kraja. Negde 84-85 smo čak došli i do polufinala Kupa UEFA , gde smo nesrećno ispali od Totenhema, ali nažalost, prvenstvo u tih pet godina nismo osvojili nijednom. Kako? Ne znam ni dan-danas. Imali smo ekipu da smo morali osvojiti dve ili tri titule sigurno“. 

IZBOR UREDNIKA

Za pet godina njegovog boravka u Splitu, uspeo je da osvoji samo titulu Kupa maršala Tita 1984, kada je Baka u finalu postigao gol direktno iz kornera. U prvoj utakmici u Splitu. Crvenoj zvezdi.

Sećam se tog gola naravno. I dan-danas ga gledam na Jutjubu. Tada smo eto pobedili sa 2:1, u revanšu odigrali 0:0 i osvojili kup“.

Gol iz kornera Zvezdi nije bio ni prvi ni poslednji iz te pozicije. Iz ove perspektive, to mu je bila specijalnost. U karijeri ih je postigao čak, pazite sad, sedam! Da, sedam. Direktno iz kornera! Da se sada zarovimo u statističke podatke, teško da bismo našli nekog svetskog igrača koji je premašio taj broj. Nije džaba književnik Miljenko Jergović u jednoj od svojih knjiga napisao “Samo je Isus mogao da hoda po vodi i samo je Slišković mogao da dâ gol iz kornera”.

Dati sedam golova iz kornera u karijeri ne može biti slučajnost. Jedan-dva bi moglo, ali ovako nije sigurno. Rekao bih da je to urođeni dar ili talenat. Imao sam i neku čudnu intuiciju. Vežbao nešto posebno i nisam. Jesam ostajao nekoliko puta posle treninga da pokušam, za svoj gušt, za svoju dušu. Možda mi je i noga tako bila naštimana, ne znam, ali obožavao sam to da radim. To me danas, zaista čini ponosnim. I sada sa mojim igračima uzmem i pokušavam to isto. Naravno, bez golmana. Ostalo je još dinamita u nogama i od 10 pokušaja, sedam ili osam završi u golu, verujte mi“.

Svaka njegova utakmica nudila je nekakvu čaroliju. Onda kad mu se igralo, a ruku na srce, to nije bilo baš uvek. Priznao je to i sam. Bilo je vremena kad je ona rečenica koja ga je dopratila iz Mostara dobijala svoj smisao.

Iz Splita, put ga 1986/1987 vodi u Francusku. Tačnije Marselj. Tada prepun velikih imena. Dovoljan da se čudesnom fenomenalnom sosu, doda začin Slišković.

Kada sam došao u Marselj, zatekao sam sjajne igrače. Žan Pjer Papen, Alen Žires, Antoan Bel, Žan Frasoa Domerg. Sa mnom je tada došao Karl Hajnc Foster. Imali smo zaista dobru ekipu i to je bila prva godina Bernarda Tapija na mestu predsednika. Njegove amcibije su bile da odmah osvojimo prvenstvo, ali nismo uspeli. Igrali smo efikasno i kvalitetno, ali je Bordo osvojio titulu.

Ta godina zapravo je bila i početak stvaranja jedne imperije koja će nekoliko godina nakon toga igrati finale Kupa šampiona protiv Crvene zvezde, ali nažalost, to je bila jedina godina Blaža Sliškovića u dresu francuskog velikana, iako je igrao odlično.

Ja sam te godine proglašen za najboljeg stranca u Francuskoj. Postigao sam devet ili 10 golova i to kao vezni igrač, što nije mala stvar. Međutim, nakon te sezone Francuska je donela odluku da u ekipi mogu da igraju samo tri stranca. Tada je Bernard Tapi kupio još tri stranca. Pored mene i Karl Hajnc Ferstera, doveo je Abedi Pelea, Krisa Vodla i Klausa Alofsa, tako da nas je u tom trenutku bilo pet, a bilo je dozvoljeno tri u prvih 11. Mi smo u tom letnjem periodu odigrali 10 ili 12 pripremnih utakmica i ja sam se nadao da ću dobiti bar tri ili četiri utakmice da pokažem da li zaslužujem da igram. Nažalost, nisam uopšte dobio priliku da pokažem šta znam. Zbog čega, ni danas ne znam, ali sam zatražio transfer.“

Otimali su se tada za Baku evropski velikani. U prvi red iskakao je Monako, kojeg je tada sa klupe vodio legendarni Arsen Venger.

Arsen Venger je insistirao na mom dolasku, međutim, Bernard Tapi nije hteo da me pusti u direktnog konkurenta, pa je pred sam kraj prelaznog roka stigla ponuda od italijanske Peskare, koju sam prihvatio. Doduše, to je bila pozajmica“.

Jugoslavija - Bugarska: Bjeković, Pantelić, Hristić, Buljan, Krmpotić, Zajec, Popivoda, Slišković, Halilhodžić, Šljivo, Pašić, StojkovićJugoslavija - Bugarska: Bjeković, Pantelić, Hristić, Buljan, Krmpotić, Zajec, Popivoda, Slišković, Halilhodžić, Šljivo, Pašić, Stojković

Serija A tada je bila broj jedan kada je reč o nacionalnim prvenstvima. Tamošnji klubovi okupili su sam krem evropskog i svetskog fudbala krajem 80-ih godina.

Igrati u to vreme u Italiji, sa takvim fudbalskim imenima je zaista neverovatno. Peskara je u to vreme bila grad koji je živeo za fudbal. Od 45.000 stanovnika bukvalno više od pola je dolazilo nedeljom na domaće utakmice. Imao sam tu čast da teren delim sa fantastičnim igračima. Maradonom, Platinijem, Bonjekom, Rudijem Felerom, Janom Rašom, Rudom Gulitom, Rajkardom , Van Bastenom. U to vreme to je bilo nezamislivo“, priča nam Baka o tadašnjim velikanima Serije A, i nastavlja.

Sećam se utakmice u Peskari sa Napolijem koju smo izgubili sa 0:1. Imao sam tu čast da nakon utakmice razmenim dres sa Maradonom. Ja sam u Peskari nosio broj 10, a on u Napoliju. Slikali smo se, i to je uspomena koja ostaje za ceo život. Nema tih para za koje bih sada dao ovaj dres“.

Karijera je dalje išla preko Lansa, Miluza, Rena, pa opet Peskare, da bi na koncu, povratak u hrvatski Dragovoljac pa mostarski Zrinjski značio i kraj karijere jednog fudbalskog velikana, kakav je bio Baka. Blaž Slišković, čarobnjak, čovek oko kojeg su se plele legende. Boem, aristokrata, lenština, neukrotiv i u životu i u igri, Slišković je bio glavni lik brojnih hercegovačkih, pa splitskih anegdota, koje se i danas prepričavaju. Jedna od onih neizostavnih jeste kada je u Mostaru savladan Dinamo sa 9:2.

U to vreme svašta se pisalo. Ne samo o meni, nego i o drugim fudbalerima. Ali ima istine u nekim pričama. Početkom februara 1980. godine igrali smo protiv Dinama u Mostaru. Ja i još tri-četiri igrača Veleža smo izlazili noć pre utakmice i ostali smo do kasno. Zapili smo se i profeštali i došli kući u samu zoru. Par sati smo odspavali i došli na utakmicu. Dao sam im četiri gola i igrao fantastično. Sećam se i ovoga. Na toj utakmici sudija je bio Maksimović. Dosudio je neki slobodan udarac za nas iz mrtvog ugla. Ja sam tada, onako polupijan i mamuran, njemu rekao da ću dati gol u suprotne rašlje. On me je bledo pogledao i rekao: 'Baka, to je nemoguće'. Kladili smo se u piće. Namestio sam loptu i pogodio. Ostao je bez teksta. Posle te utakmice prišao mi je Marko Mlinarić fudbaler Dinama i rekao: 'Lako vam je bilo nas dobiti, kad smo sinoć ostali do kasno u kafani'. A ja mu odgovorim: 'Pa moj Mlinka, zar ti misliš da smo mi bili u pozorištu'“, priseća se Baka ove zanimljive utakmice te otkriva još neke detalje iz svog vanfudbalskog života.

Ja sam u karijeri propustio veoma mali broj treninga, ali istina je da su mi neki zamerili na mom odnosu prema treningu. Ja nisam bio od onih koji na treningu daje 100%, uklizava i ponavlja neku vežbu 50 puta. Ja bih je ponovio par puta i smatrao sam da mi je dosta. Takođe, čim se završi utakmica, a znalo se desiti i na poluvremenu, kada trener završi obavezni razgovor, brže bolje otrčao bih pod tuš i zapalio cigaretu. Naravno, da me trener ne vidi. Mada, bilo je i stvari koje su mediji preuveličali“.

Baka je voleo da igra za raju, a bogami i za svoju dušu. Tu raju je upravo stekao kroz karijeru. Kako kaže, slični su mu karakterom i najviše je vremena sa njima provodio.

U Veležu sam najviše izlazio i družio se sa pokojnim Vladimirom Matijevićem i Vladimirom Skočajićem. Imali smo zaista sjajan odnos i bili pravi prijatelji. U Hajduku sam recimo bio najbliži sa Ivanom Gudeljom, Goranom Šušnjarom, Pudarom, Bakraćem, itd. Izdvojio bih anegdotu sa Dragom Čelićem. Kad sam došao u Split, pričalo se da Baka ne voli da trči. On mi je odmah prišao i rekao: Baka ja ću trčati za tebe koliko treba, ti samo igraj lopte kako znaš“.

I zaista, Baka je igrao lopte i igrao se lopte.Kreator zastrašujućih pasova, sveznalica sa loptom, koja je mogla da postane još veća samo da mu nije manjkalo kondicije, ambicije, profesionalizma. Koliko je Baka bio veliki, dovoljno govori činjenica sa početka teksta. Bio je idol velikom Zinedinu Zidanu.

“Velika mi je čast kad jedna takva fudbalska veličina kaže takvo nešto. On je dete Marselja i bio je zaljubljen u sve tadašnje igrače. Sinu je dao ime po Encu Frančeskoliju, a eto, ja sam imao privilegiju da budem idol jednom Zinedinu Zidanu“.

Protiv Partizana i Miodgraga Ješića (©MN Press)Protiv Partizana i Miodgraga Ješića (©MN Press)

Kroz bogatu karijeru Blaža Sliškovića prostrujalo je mnogo kvalitetnih igrača. One sa kojima je delio svlačionicu i one protivničke.

Jeste da je golman, ali je Enver Marić daleko najbolji igrač sa kojim sam igrao. Bili su tu još Dušan Bajević, Zlatko Vujović, Klaus Alofs, Glen Vodl, Žan Pjer Papen, Alen Žires, Leo Žunior, ali je Enver Marić ostavio na mene najveći i najpozitivniji utisak“, ističe Slišković i dotiče se najdražih utakmica u karijeri.

Utakmica koju pamtim jeste protiv Sparte dok sam igrao za Hajduk. Dao sam gol u 119. minutu kod rezultata 1:1 iz slobodnog udarca. Taj osećaj neću nikad zaboraviti.“

Blaž Slišković iz današnje perspektive vidi fudbal kao mnogo slabiji u odnosu na onaj period kada je popularni Baka žario i palio zelenim pravouganikom u Jugoslaviji i Evropi.

Mi smo tada imali da kažem sreću što nismo nigde mogli da idemo do 28. godine, pa je zato tadašnja liga bila među tri ili četiri u Evropi. Nismo puno razmišljali o nekim velikim parama i bogatstvu. Uživali smo u lopti, igri, zabavi. Zato je bilo puno velemajstora kao što su Pižon, Čava Dimitrijević, Zajec, Jerković, Šurjak. Pa vi ste u skoro svakom klubu imali igrače evropskog kalibra. Počevši od Harisa Škore, Baždarevića, Husrefa Musemića, Pašića. U Vardaru Ringova, Koče Dimitrovskog, u Olimpiji Popivode, u Dinamu Mlinarića, Cice Kranjčara. U svakom klubu bila su dva ili tri igrača koja su mogla da igraju bilo gde“, u dahu priča Slišković o poređenju nekadašnjeg i sadašnjeg fudbala.

Odmah da kažem, najveće razlike su u cenama igrača. Ovo što poseduju današnji igrači, ne vidim neke velike razlike između recimo Bejla, koji vredi sto miliona i Ivana Gudelja. Ili recimo, ako Bejl vredi sto miliona, Dragan Džajić bi danas vredio milijardu.“

Nakon igračke karijere Baka Slišković otišao je u trenerske vode. Sa dosta uspeha radio je u Hajduku, Zrinjskom, bio u inostranstvu, a jedno vreme bio je i selektor reprezentacije Bosne i Hercegovine.

Kao i u igračkim danima, Baka se potrudio da i kao trener bude u centru pažnje i na naslovnim stranama. Doduše, trudio se nije jer sa Bakom to svakako dođe samo od sebe. Naravno, prvenstveno uspesima jer je svoje znanje umeo da predoči igračima, ali i onim zanimljivim stvarima koje su ga krasile i kao igrača. Onaj čuveni engleski jezik dok je trenirao Zrinjski (dodajmo da je tada znao francuski i italijanski, ali izraelski novinari nisu, pa im je izašao u susret). Pa onda ono: “Bola reci Balji da se ne zajebaje“, a da ne spominjemo zanimljive pres konferencije nakon mečeva vezane za suđenje, kao i ono: “Oćeš mi to ti nešto brko'?

Vidite, ja sam takav. Poznat sam kao neko ko nema dlake na jeziku, ali ništa što sam rekao nije bilo zlonamerno. Iskren sam, direktan, otvoren, nekad možda i ishitren, ali verujte mi kada bi bilo više Blaža Sliškovića među današnjim trenerima, fudbal bi bio mnogo pošteniji i bolji“, zaključuje Slišković.

I zaista, direktni, uvek zanimljivi, fenomenalni Baka. Belaj i Baka. Ruku pod ruku. I nije ni čudo što se i danas ulicama Splita peva ona: “Više ne pratin ni balun jer mi je tlaka, nikad više igrača ka’ šta je bija Baka…”

Piše: Marko TEŠANOVIĆ

Ostale vesti

Najviše komentara

Kladionica vesti

Uživo
Najava mečeva