Najnovije vesti

INTERVJU – Boris Radunović: Golmani se razlikuju po glavi

Vreme čitanja: 16 minuta

Jedini reprezentativac koji je zaradio simpatije javnosti na nedavnom U21 Evropskom prvenstvu za MOZZART Sport govori o Atalanti i Gasperiniju, specifičnostima svoje pozicije, južnjačkom derbiju, pa naravno i neuspehu u Trstu

Behu velika očekivanja. I beše veliko razočaranje. Tri teška poraza i poslednje mesto na Evropskom prvenstvu na koje smo otišli kao retko kad ubeđeni da smo fudbalska sila. Najtalentovaniji srpski igrači dobili su životnu lekciju sa radnim naslovom ko visoko leti, bolno pada. A Srbija je dobila – golmana. Kad podvučemo crtu, osim korisnih pouka koje bi svi u reprezentaciji morali da izvuku, Boris Radunović je bio jedini naš dobitak u Trstu.

Pre svega zahvaljujući paradama u prvom meču protiv Austrije 23-godišnji momak sa Konjarnika upisao je svoje ime na listu onih koje će srpski fanatici s posebnom pažnjom pratiti u nastavku karijere. Jeste on već dugo prisutan i ko je iole upućen u domaći fudbal zna za Radunovića još iz perioda među stativama Rada. Ali činjenica je da kad u Srbiji kreneš iz kluba koji se ne zove Crvena zvezda ili Partizan nije lako izboriti se za simpatije šireg dela javnosti. Posebno kad ne dobiješ odmah šansu u inostranstvu, već minute sakupljaš na pozajmicama u Seriji B.
Išao sam malo težim putem. Ja sam otišao iz Rada u jednu od tri najjače lige u Evropi sa 19 godina. Debitovao sam sa 19 u Seriji A. Ali nije bilo lako. Prva godina, ne znaš jezik, a kao golman treba da komuniciraš sa igračima na terenu. Posle sam išao na pozajmice, tražio minutažu. Bilo mi je bitno da branim. I sad je tako. Napunio sam 23 godine, ne bih voleo da sedim na klupi, brzo te zaborave ljudi u ovom poslu kad te nema”, zrelo će Radunović u opširnom intervjuu za MOZZART Sport čiji je povod naravno bilo baš to Evropsko prvenstvo za mlade, mada smo tokom razgovorali iz sveta fudbala odlutali u svet kalča i ponajviše pričali o tome šta je Boris pokupio u ove četiri godine u Italiji i specifičnosti golmanske pozicije.

ČEKAMO DA PRORADI SRPSKI INAT, A NEMA IGRE

Ali naravno da smo počeli od Trsta. Jer ne boli čak ni taj rezultatski debakl koliko to što su Orlići prvi put zaličili na Srbiju onakvu kakvu smo je navikli. Šta se to desilo pa se selekcija Gorana Đorovića tako raspala? Ne ulazeći u taktičke propuste, a toga je očigledno bilo na pretek, Radunović se koncetriše na samu ekipu.
Nisam ni sam siguran. Možda je do toga što smo se kasno okupili. Mi smo sa momcima iz A reprezentacije, a oni su svi bili starteri, imali maltene tri treninga. Nismo bili kompaktni. Ima i do mentaliteta. U prvi meč smo ušli malo opuštenije, očekuješ pobedu, po sistemu lako ćemo. Pa kad vidiš da to nije baš naivno... Pa prvi gol, crveni karton, zaslužen, mada sam ja čak prišao da podignem Hanesa Volfa jer nisam video da mu je pukla noga. Ona prečka Luke Jovića i prilika Nemanje Radonjića na 0:1 – to su bile naše jedine šanse. Posle ideš protiv Nemačke da se vadiš – nije to najpametnije. Sve nam je već posle prvog meča palo u vodu”.

Odgovornost igrača je, ma koliko svi pokušavali da ih sačuvamo, jasna i tu nema dileme. Još više je podbacio stručni štab i šef Đorović je to platio poslom. Ipak, ima tu i nečeg drugog. Nečeg iznad. Savo Milošević, koji je bio deo stvaranja litvanske i novozelandske generacije, govorio je o tome na Partizanovim pripremama u Sloveniji. Negde grešimo u procesu selekcije i stvaranja igrača. I mnoge gubimo na prelasku iz juniorski u seniorski fudbal.
Ima i toga. U inostranstvu te, vidim to, pred ovakva takmičenja non-stop zovu, prate, komuniciraju. Ovde te bukvalno pozovu par dana pre toga, hajde na okupljanje, ti dođeš, nekako je sve neozbiljno. Ja sam imao osećao kao da smo na ekskurziji. Tek kad je počela prva utakmica ti vidiš gde si stigao. Mislim, jesam ja glavom bio u meču, verujem i ostali igrači, ali ima tu i onih koji su po velikim klubovima, možda su se malo zasitili, imam utisak da je nekima od nas u glavama već bio odmor”, iskren je Radunović.

Mada, taj izgovor o napornim sezonama baš i ne stoji, jer i drugi su ih imali?
Drugačiji je to mentalitet, drugačija priprema. Oni tamo imaju psihologe, pedagoge. Mi smo se okupili tako kako smo se okupili i to je bilo to. Jednostavno, nismo bili spremni. Pa posle prve utakmice ta nada da će da proradi srpski inat... A videlo se da nema igre”.

SA BANJICE U BERGAMO

U dresu Rada protiv Aleksandra Kataija

Ako ništa drugo Radunović je bar odavno naučio da ne može sve uvek da teče kao po loju. Priču u drugom smeru okrećemo jednom anegdotom. Debi u Superligi Radunović je upisao još maja 2013. protiv Radničkog iz Niša. Na golu je zamenio Filipa Kljajića. I već posle dva minuta primio gol.
A-ha-ha. Da, tako je bilo. Mislim, nije bio gol na moju dušu, ali nije baš bilo ni lako, cela porodica na tribinama. Marko Nikolić je bio trener. A meni 17. rođendan. Šta ćeš, ustaneš i nastaviš dalje”.

Porodica inače ima veliku ulogu u Radunovićevom životu što je i razumljivo, jer ona je tu bila od samih početaka. I bio je tu još jedan čovek. Trener golmana u Radu Milan Stojković. I dalje na stalnoj vezi sa Radunovićem.
Da, čak i sad kad smo bili na Evropskom zvao sam ga za savete. Mnogo mi je pomogao u životu i zahvalan sam mu na svemu. I dan-danas kad god mogu treniram sa njim, mada je on sad u Kazahstanu i drago mi je što je otišao negde da zaradi mada bi mi bilo lakše da je tu. On je baš dobar za golmane, kod njega su radili i Kahriman, Borjan, Danilović...

Još jednog kolegu sa gol linije moramo da pomenemo. Mnogi se verovatno ne sećaju, ali kad je Radunović stao na gol liniju ostavio je na klupi Aleksandra Jovanovića, još jednog mladog srpskog golmana, sada A reprezentativca Srbije.
Već dve godine smo pre toga bili u prvom timu, ali pred početak te sezone bilo je baš neizvesno ko će da brani. Sećam se kao juče da je bilo, Božidar Urošević, tadašnji trener golmana, odveo nas je na ručak da nam on kaže ko će da brani. I Aca je prvi stao, ali tu prvu utakmicu, splet okolnosti, nije branio na nivou na kom su oni očekivali. Pa sam ja dobio šansu i spojio 26 utakmica”, vrti film Radunović.

Spojio 26 utakmica i privukao ni manje ni više nego Atalantu. Redak primer da neko iz uslovno rečeno malog srpskog kluba ode direktno u člana Serije A. Boginja pritom nije tek tamo neki član Serije A. Ove sezone igraće Ligu šampiona. I nije to slučajno.
Ovde ih ljudi ne shvataju toliko ozbiljno kao u Italiji. Atalanta je baš na dobrom glasu. Posle Juventusa rekao bih jedan od najozbiljnijih klubova. Grade sad novi stadion, igraće Ligu šampiona, predsednik stvarno ulaže, imaš uslove kao da si u TOP 10 klubova Evrope”.

JEDVA ČEKAŠ DA ODEŠ PREKO, A NE ZNAŠ NI ŠTA JE TO PREKO

Nije dakle samo omladinska škola po kojoj je Atalanta poznata širom Evrope.
Nije, mada im je škola stvarno jaka. Branio sam i pet utakmica u Primaveri za mladi tim, čisto da imam neku utakmicu. Kad u subotu igramo Seriju A, ja u nedelju idem u Primaveru. Važe za najbolju školu u Italiji, selektiraju najbolje momke, a imaju uslove – to ne može da se poredi sa ovim u Srbiji. Imaš trenere, opremu, masere, fizioterapeute, doktore, psihologe, hotel za decu iz provincije, obezbeđenu sportsku istranu. Tvoje je samo da misliš o fudbalu”.

Drugi put već Radunović pominje psihologa, reklo bi se da smatra da u Srbiji zapostavljamo taj detalj?
Mnogo je bitno, posebno dok se igrači razvijaju. Jer nije to samo fudbal, to je i škola i društvo i porodica. Nekome se razvode roditelji, pa to teško trpi, a sve to utiče na razvoj”.

U Bergamu su svakako ponosni na sve to. Ali kad dođeš sa strane u Atalantu nije lako izboriti se za svoje mesto pod suncem.
Ja sam mlad stigao. I jedva sam čekao da odem preko, ali uopšte nisam znao šta znači to preko. Ja sam na potpisivanju ugovora maltene rekao: E, sad ću sve da vas odvalim i budem prvi golman. A onda odeš tamo i krene to sve, prvi trening, pa ta komunikacija sa igračima. To jeste problem za golmana. Nekad ne razmišljaš kako ćeš ti da odbraniš, nego kako da pozoveš igrača. Nisam bio spreman odmah. Onda krene i ono da vidiš koji su to igrači, iskusniji, treba da igraš pored Papua Gomeza, koga si gledao na TV-u. Sediš na klupi protiv Juventusa, ispred Pogba, Bufon brani, a meni je on uz Didu - pošto sam uvek voleo Milan - i Van der Sara bio idol. Onda shvatiš da si sve to sanjao. Sve ti je novo”.

Papu Gomez je u Atalanti svakako prva zvezda. Pride i retko interesantan tip što znaju koji oni ga prate po društvenim mrežama.
Ja ne mogu da opišem kakav je to lik. Baš pozitivan. Njega svi vole. I pride je oaklen igrač, za mene lično možda i najpotcenjeniji igrač današnjice. Nije baš Mesi, ali je odmah ispod”.

JUŽNJAČKI DERBI

Jaka konkurencija i među stativama. Prvo je tu bio Marko Sportijelo, pa do ovog leta Etrit Beriša, sada prvi golman Pjerluiđi Golini...
Kad sam počinjao Sportijelo je bio prvi golman, posle je otišao u Fjorentinu. On je izuzetan golman, izuzetan momak. Mene je stalno hvalio po novinama, izlazilo je u Gazeti kako priča da sam najbolji mladi golman koga je video. O Sportijelu stvarno sve najlepše. Onda posle Beriša, stvarno je dobar, otišao je iz Lacija kad su oni počeli da forsiraju Strakošu. Super smo, čak mi kroz šalu govori: Ti si najbolji Srbin kog sam upoznao, a-ha-ha. I tu je Golini, on je prošao sve mlade italijanske selekcije i negde je i logično što ga guraju”.

Radunoviću nije bilo druge. Morao je po minute u Seriju B. Prvo Avelino, pa Salernitana. Naizgled nebitan redosled. Ali nije tako.
To ti je, brate, kao da igraju Partizan i Crvena zvezda. Južnjački derbi. Baš bude vatreno. To ti je jug, ljudi dole nenormalno vole fudbal. I svi su dole loši s Napolijem. Niko ne zna, ali veruj mi haos bi bio kad bi oni ušli u Seriju A. Imaju baš dosta navijača, cenjeni su i jedni i drugi tamo. Salernitana ti je recimo filijala Lacija. Predsednik Klaudio Lotito ti drži i Salernitanu. Čak i živi u Salernu”.

Jug, kažu nam, nema baš nikakve veze sa severom i Bergamom?
Prve godine, naučim ja sad jezik koliko-toliko. I odem dole i – kao da sam u drugoj zemlji. To je tolika promena, ne samo jezik, nego kod ljudi generalno. Bergamo je miran, tu uglavnom žive bogatiji ljude koji ne vole gradsku vrevu u Milanu, jer je to 30 kilometara razdaljine. Samo da pobediš Romu, njih posebno mrze, i sve je OK. Jednom nas je posle pobede u Rimu sačekalo 5.000 ljudi u dva ujutru. Ali na jugu im je fudbal sve. Generalno su mnogo drugačiji. Na primer, na jugu su mnogo spremniji da ti pomognu. Dalje, mnogo više prate fudbal. Na severu šetaš, niko te ne prepoznaje. Na jugu teško da ćeš da prođeš ulicom da te neko ne zaustavi. Meni se recimo u Salernu desilo, ulazim u neki market, ispred mene baka od 80 godina priča kako treba da igramo, taktika, sve to. Onda me prepozna, pa me pita šta trener misli kako ćemo dalje. Ja ne verujem, žena zna više nego ja, ma sve zna”.

Kako su onda navijači Avelina reagovali na dolazak u Salernitanu?
Bilo je dosta uvredljivih komentara. Generalno se oni stalno prepucavaju tamo. Bilo mi je malo frka kad sam prvi put branio taj njihov derbi, nisam znao kako će da se ponašaju, da li će da mi zvižde, da me gađaju nečim, otkud znam. Međutim, nisu, čak su mi aplaudirali jer sam im pomogao da ostanu u ligi sezonu ranije. Znali su i da nisam baš imao drugi izbor, morao sam po minute u Salernitanu, nisam išao zato što ne volim Avelino”.

NISAM UDAREN, ALI NISAM NI STRPLJIV

Onda je usledio povratak na sever, u Kremoneze. I baš tamo Radunović je doživeo najteži trenutak u dosadašnjoj karijeri.
Desilo se baš na utakmici protiv Helas Verone. Nezgodan pokret, hteo sam da promenim smer. Kako sam stao na zemlju, otišla mi je noga unazad. Osetio sam da nije OK nešto. Pao na zemlju, zvao doktora. Nikad nisam bio povređen pre toga, nisam znao šta je to. Branio sam još tih 20 minuta do kraja meča. Posle meča vidimo da su pukli prednji ukršteni. Ne dešava se često golmanima, bilo je par primera, jako retko. Ali desilo se, šta da radim. Imao sam motiv zbog EP da se što pre vratim na teren. I onda sam iz dana u dan radio”.

Toliko da se razlika vidi na prvi pogled. Radunović se, narodski rečeno, prokrupnio. Sa bicepsom izraženim ispod majice izgleda kao neki atleta među odbojkašima.
Pre toga nisam imao vremena da radim na sebi. I onda kad sam se povredio posvetio sam se. Ojačao sam. Radio sam na stvarima koje su mi nedostajale. Moraš. Isto kao i svakom igraču. Možda je nama golmanima i malo teže, jer ima dosta odraza, skokova, padova. Sve to moraš da kontrolišeš. Nije lako”.

Kompanija MOZZART je ekskluzivni betting partner Fudbalskog saveza Srbije

Laici obično misle drugačije. Treba ti dobar refleks i – golman si.
Da ti kažem, kod golmana je najbitnija glava. Ima dosta golmana koji su na treningu sjajni, a kad dođe utakmica – izgube se. Treba da budeš spreman, da ako i primiš gol ne padneš, nego da igraš 90 minuta. Golmani se razlikuju po glavi, ne po spremnosti”.

Kažu neki, moraš da budeš i malo udaren pa da 90 minuta dreždiš na gol liniji?
A-ha-ha. Ja sam onda jedan od retkih koji nisu udareni. Mada sam imao kolega... Ali drugačije je. Možemo da budemo i heroji i mogu bukvalno svi da nas pljuju. Možeš da u 90. minutu odbraniš penal i budeš junak. A može da ti prođe kroz ruke i da bude – Loris Karijus u finalu Lige šampiona. Meni se desilo prve godine na pozajmici u Avelinu. Baš mi je prošla lopta. Čudan je to osećaj. Misliš da je imaš u ruci i ona ti se samo izmigolji. Ne očekuješ to”.

O ŠMAJHELU, LOTITU I GASPERINIJU

Đam Pjero Gasperini

Kad već priču usmeravamo na golmane, Italija je poznata kao zemlja koja ih lansira kao na traci. Godinama je Bufon bio nedodirljiv, sad je Donaruma, tu su i Aleks Meret, Marija Perin, Salvatore Sirigu, pa mlađa garda Alesio Kranjo, pomenuti Golini...
To je zato što se u Italiji mnogo radi na pozicioniranju golmana. Na tim taktičkim stvarima. U Nemačkoj recimo više rade na spremnosti. A to pozicioniranje je mnogo važno, evo Bufon traje i sa 40 godine, zato što zna gde da stane”.

Specifični su golmani i zato što moraju da budu strpljiviji od drugih. Mogu dugo da traju, ali isto tako mogu dugo i da čekaju na svoju šansu.
Evo ti primer, Kasper Šmajhel koji je branio drugu ligu Engleske. Sa 28 godina je krenuo u Premijer ligi i osvojio je sa Lesterom. Nikad nije kasno. Mada ja nisam strpljiv. Sve želim odmah. Ja bih voleo sad da branim odmah i tako da bude celu karijeru. Klupa me psihički ubija. Željan sam terena”.

Zato je uostalom i išao u Salernitanu, Avelino, Kremoneze... A mogao je...
Posle prve godina sam imao ponude Napolija i Milana. Ali Atalanta je najviše uticala da ne idem tamo. Bilo je ponuda, ali Atalanta je smatrala da može da zaradi mnogo više. Ne znam ni kolike su bile te sume. Pisalo se po novinama, sa menadžerom posle zaključim da je bolje da idem negde gde ću da branim. Ne volim klupu, kažem. Zvala je i Fjorentina. Lacio je posle bio najozbiljniji. Lotito me je baš zavoleo u Salernitani, pratio je svaku našu utakmicu, bio je na tribinama. Više je bio sa nama, nego sa Lacijem. Hteo je baš da me dovede. I da me prosledi naravno u Salernitanu da branim još godinu dana dok je Strakoša prvi golman”.

Lotito je inače jedan od bitnijih ljudi u italijanskom fudbalu. Jedan od onih ekscentričnih vlasnika kakvih u Italiji ima na pretek.
Najjača su braća Viđorito, gazde Beneventa. Drže vetrenjače sve od Rima do Napulja, ne znam koje pare uzimaju, nešto mnogo. I onda sede ispijaju kafe po kafićima i trljaju ruke kad duva vetar: A, biće love, a-ha-ha. A Lotito je bitna faca tamo. Koliko sam čuo, dosta on komanduje po Italiji, čak pričaju da komanduje i policijom. Meni je on skroz kul čovek. Ulazio je često i u svlačionicu kod nas. Šali se sa igračima, ima neke svoje fore, jurio nas je po svlačionici da nam lušpa ćuške, iz šale naravno”.

Da se vratimo mi ipak na ozbiljnije teme. I ove sezone će Golini biti prvi golman Atalante. Beriša je otišao u SPAL. Italijanski mediji naširoko pišu da je Radunović već spakovan za još jednu pozajmicu, ovog puta u Seriju A – baš u Helas Veronu?
Čujem se sa menadžerom. Uverava me da je tačno sve, samo da sačekam da se neki detalji utanače. Meni je samo bitno da znam gde idem. I da branim”.

NE VOLIM DA ULAZIM U PROBLEME

A opcija da ostane u Atalanti i da sa pozicije drugog golmana “ukrade” neki minut Goliniju? Prošle sezone su Beriša i on prilično ravnopravno podelili utakmice, a sad je tu i Liga šampina. Čuje li se uopšte Radunović s šefom Đan Pjerom Gasperinijem i kakav je čovek trener koji je Atalantu mimo svih očekivanja doveo do evropske elite?
Baš da se čujemo – ne čujemo se, ali prati sve, upućen je. U januaru kad sam bio na oporavku dosta smo pričali. U neku ruku računa na mene, e sad... A ovako je baš cenjen, posebno posle ovog uspeha. Da se nismo plasirali u Ligu šampiona verovatno bi i otišao, kao i Josip Iličić. Mogli su da biraju gde će. Kao tip je... Ne voli mnogo da priča. Miran je. Ali je spreman na svađu. Ne smeš da mu odgovaraš. Ne daj Bože da uđeš u problem sa njim, odmah te sklanja. A dostigao je i taj nivo da ga toliko cene da u klubu on i predsednik o svemu odlučuju”.

Radunović dakle još čeka. I u prethodne dve sezone pripreme je prošao sa Atalantom, a onda išao dalje.
Ideš 15 dana na planinu, kod Alpa tamo, bukvalno svaki dan trčanja kroz šumu. Posle ide 15 dana, utakmice, taktički deo. U Atalanti imamo trenera golmana koji je prespreman. On posle treninga sa nama ode i istrči još 20 kilometara bez problema”.

Nekako nam je spontano kroz glavu prošao ona legendarni klip Kejlora Navasa kako se na treninjgu jedno pet minuta bez prestanka baca po terenu.
To je karakteristično za Španiju. Tamo forsiraju treninge za reflekse. U Italiji se više radi na pozicijama. Isto i na refleksima, ali neki drugačiji način”.

A ova nova moda? Fudbaleri koji igraju lopte i od kojih započinju sve akcije?
Sviđa mi se taj trend, samo nisu svi golmani spremni za to. Dešavaju se greške, ti si uvek poslednji igrač, ako pogrešiš ili se kažnjava ili se – kažnjava. Nema druge. Napadač pogreši, niko neće da zameri. Kod nas mora sve da bude besprekorno. Iskreno, ja ne volim da ulazim u probleme. Tako me i uče, da ja ispucam loptu kad treba. Ne možeš tu mnogo da dobiješ, kao pomogneš da iznesu loptu, ali možeš to da uradiš i ako je ispucaš gde treba. U Engleskoj je to sad postalo popularno sa Alisonom i Edersonom, u Nemačkoj odavno. U Italiji generalno nije, jer dosta medija samo čeka grešku da te razapne, kao da žive od toga što će tebe da sklone, pa se ne rizikuje toliko”.

BRAT ŠPIC, TATA BUBNJAR

Pomenusmo i da je porodica vrlo bitna u Radunovićevom životu. Uostalom, brat blizanac Pavle igrao je sa Borisom sve do prvog tima Rada. To je ona generacija koja je na Banjicu donela Ligu šampiona za mlade, mada su u njoj igrali još mlađi. Pavle je i dalje aktivan, mada posle avanture u ruskoj Baltici nema ugovor.
I on je, za razliku od mene, špic, a-ha-ha. Traži sad klub, ima nekog interesovanja i iz Superlige i iz inostranstva, pa ćemo da vidimo

Sa druge strane, otac je pasionirani ljubitelj motora i pride svira bubnjeve. Šta je od toga pokupio Radunović? Malo roka i ne još mnogo toga.
Ne bih baš da rizikujem karijeru zbog motora i tih stvari. A što se tiče muzike, više volim da odem da slušam kako svira, nego da ja eksperimentišem. Naučio sam dosta od njega, mada slušam sve što mi se svidi. Ne samo rok ili samo hip-hop, nego i haus, pa i našu narodnu naravno”, završava Radunović.

Sad ga već znamo. Pa kad izabere klub za novu sezonu, pratićemo zajedno i kako mu ide. Kvalitet ima, samo još da bude strpljiv. Ma koliko mu to teško padalo.

(FOTO: Star Sport, UEFA)

Ostale vesti

Najviše komentara

Kladionica vesti

Uživo
Najava mečeva