INTERVJU – Danko Lazović: Partizan nije ni moj, ni Mijatovićev!

Partizan na prvom mestu. Na tabeli Mozzart Bet Superlige i u mislima Danka Lazovića. Sigurno će neko reći da je u pitanju patetika, ima onih koji će odmah odustati od čitanja, međutim, svako ko poznaje generalnog direktora crno-belih zna koliko je posvećen klubu. I dok je igrao, a i sad kad je na rukovodećoj poziciji, spreman je da uradi sve što može kako bi ga unapredio.

Za 15 meseci, zajedno sa saradnicima, definitivno jeste. Sviđalo se to nekom ili ne, gledali na stvarnost kroz ružičaste ili kritičke naočare, Parni valjak je bolji nego što je bio oktobra 2024. kad je došlo do smene fudbalske vlasti. O tome najbolje svedoči poredak u našem prvenstvu, jer je kraj pretprošle kalendarske godine dočekao 17 koraka iza Crvene zvezde, sad je jedan ispred; vrednost igračkog kadra je utrostručena; o deci ponikloj u „Zemunelu“ – gde je nekad stasavao i Lazović – glasno se govori i van granica naše države.

To niko ne spori.

Baš kao što na Topčiderskom brdu ne žele da lažu narod ili se skrivaju iza rezultata iznad očekivanja. Tako je javnost pomalo zatečena (ili ne?) poremećenim odnosima na relaciji Danko Lazović – Predrag Mijatović. Ako ste očekivali repliku generalnog direktora na reči potpredsednika, nećete je naći. Ne ovde, nego bilo gde, jer je Danko Lazović odlučio da ostane dosledan sebi, da Partizan stavi na prvo mesto, koliko god kriza na relaciji dvojice čelnika nagrizala funkcionisanje kluba.

Biće (i) o tome reči, jer Lazović nije postavljao uslove tokom razgovora za Mozzart Sport, ali idemo redom. Od onoga što se dešavalo od prethodnog intervjua takođe za naš portal, pre godinu dana, sve do danas. Nekoliko tema je zavredelo pažnju javnosti, počev od svega što je pratilo mandat i rastanak sa trenerom Srđanom Blagojevićem, promocije mladih igrača, eliminacije iz Evrope, načina finansiranja, pa i tog očiglednog nesporazuma sa Mijatovićem.

Za početak, šta sve podrazumeva funkcija na koji se nalazi?

„Generalni direktor ima formalnu-pravnu odgovornost za sve što se desi u klubu. Prevashodno za ono što nije dobro, pošto potpisuje sve ugovore. Dok sam se školovao za ovo što sam danas, shvatio sam da je pravna odgovornost važna, jer predstavlja kontrolu svega ostalog. Onog trenutka kad smo došli u Partizan, radili smo sve zato što je situacija bila haotična do te mere da u početnih sedam meseci, koliko smo proveli u statusu privremenog organa, samo nisam bio kafe kuvarica. Ne samo ja, nego i moji saradnici“, ističe Danko Lazović u jednom od retkih medijskih oglašavanja.

Kako kaže, pojavljivanja u javnom prostoru je maksimalno suzio, jer ne želi da se njegove reči razvodnjavaju ili da klize u tabloidizaciju. Zato svaku meri, pa i onu posle pitanja da li je generalni direktor, zapravo prvi čovek kluba, odmah posle predsednika?

„Ne bih to tako karakterisao. Niko ovde ne pati od toga da li je prvi, drugi, treći... Tačno je da sam uz predsednika najodgovornija osoba u klubu. Osoba na ovoj poziciji mora da bude svesna pravne odgovornosti. Javno si odgovoran pet, možda deset dana, a pravno – sve vreme. Posledice delovanja, ako nešto nije urađeno valjano, mogu da budu fatalne“.

PODACI POKAZUJU DA SMO IZABRALI ISPRAVAN PUT

(MN Press)

Kobne su bile (možda i namerne) greške prethodnika na funkciji generalnog direktora Partizana, Miloša Vazure, za vreme čijeg mandata je klub izgubio identitet i uticaj na svim poljima. Kad je otišao, zajedno sa bivšim predsednikom Miloradom Vučelićem, ostavio je dug oko 57.000.000 evra i neprepoznatljiv tim. Mnogi su se nadali da će klubu svanuti posle promena, međutim, rane su očigledno duboke da zahtevaju dugotrajno lečenje.

„Kad smo došli morali smo da se ponašamo onako kako su nas nazivali. Bili smo privremeni organ i nismo znali da ćemo nastaviti. Onog trenutka kad nam je skupština izglasala poverenje i kad smo dobili mandat na pet godina počeli smo da radimo maksimalnim kapacitetom. Svi koji se makar malo razumeju u fudbalske procese znaju zašto su nam pre toga odluke bile privremene. Prvi deo je bio specifičan, jer smo se suočili sa gomilom nasleđenih problema i odmah smo definisali da ćemo ući u proces vraćanja identiteta Partizana. To je podrazumevalo promociju dece iz omladinske škole. Kad smo tim putem nastavili, od 2. juna do danas, podaci pokazuju da je odluka bila ispravna, uprkos turbulencijama. Ako smo za godinu dana od velikog minusa stigli do plusa, onda je to za pohvalu, zar ne?“

Da li ste mogli, u bilo kom trenutku, da pretpostavite da je to moguće/izvodljivo/realno?
„Odluka da krenemo na ovaj put, sa mladićima iz naše škole, pokazala se presudnom. Najveću zahvalnost dugujem predsedniku Rasimu Ljajiću, zatim Milki Forcan, Voji Lazareviću i Peđi Mijatoviću, jer je trebalo podržati taj zaokret. Bez svih njih ovo bi bilo nemoguće, jer u Partizanu ne odlučuje jedan čovek. Duboko verujem da Partizan samo može tako da funkcioniše, u saglasnosti svih nas, sinergiju uprave, navijača i igrača. To je jedini ispravan put. Da smo u pravu postalo je jasno letos, kad smo u razmaku od nekoliko sedmica uspeli četiri puta da napunim stadion. Osim toga, danas je Partizan najgledaniji tim Superlige. To znači da navijač Partizana prepoznaje kuda smo krenuli, da nije bilo lako, jer su mnogi posle promene uprave govorili: 'Aha, sad će pojačanja'. A mi smo sve to okrenuli u nameri da klubu najpre vratimo identitet, da baza budu naši momci i zato apostrofiram ljude iz Upravnog odbora koji su imali hrabrosti da podrže projekat“.

Ko je predstavio projekat, a ostali podržali? Valjda mora neko da bude prvi, javnost zaslužuje da zna ko?
„Od mene nikada nećete čuti da jednu osobu apostrofiram kao odlučujuću. Ovo posmatram kao tim, jer sam fudbal igrao, a tenis nikad nisam. Tamo možete biti individualac. Odluka je bila zajednička. Mogu samo da kažem da je bilo dosta diskusija na tu temu, jer je rizik koji smo preuzeli bio ogroman. Ne bih dao sebi za pravo da licitiram da li je ti bio Rasim, Peđa, Milka, Voja ili Danko. Zajedno smo se dogovorili, u suprotnom bi realizacija ideje bila nemoguća“.

MORALI SMO NA BOLJI NAČIN DA SE RAZIĐEMO SA BLAGOJEVIĆEM

(Star sport)

Dve tačke su bile prelomne ili rizične. Prva, da se poverenje pokloni treneru koji, realno gledano, nije bio poznat široj javnosti, a druga, da se uopšte opredelite da Srđanu Blagojeviću predate u ruke decu iz škole. Zašto jedno, zašto drugo?
„Prva odluka je bila isto tako teška. Postojale su i druge opcije. Partizanu je bio potreban trener koji je pre svega zanatlija, zna posao i posle niza razgovora sa mnogim trenerima, pa i Srđanom, odlučili smo se za njega. Bilo je teško ubediti Blagojevića u pomenuti projekat, ali je bio jedini put. Na primer, čuo sam da je bio dogovoren Klarens Sedorf. Da, to je tačno, ali su se tu pojavila dva problema. Prvi, što se tiče struke, sedam godina Holanđanin je bio bez vođenja ekipe. Da li je to pravo rešenje? Da, veliko ime, doneo bi nešto Partizanu, međutim, što se tiče rada, posle sedam godina odsustva sa terena, ušli bismo u još veći rizik. Drugi problem je bio finansijske prirode, mi kao Partizan nismo mogli da ispunimo zahtev koji je Sedorf imao da bi došao kod nas. Srđan je angažovan isključivo zbog struke, jer je to bilo potrebno Partizanu. Podsećam, posle Sava Miloševića dolazi, za javnost nepoznati, Blagojević, ali u trenerskim i u stručnim krugovima i te kako cenjeni“.

Delujete kao čovek koji se ne kaje što je Blagojević angažovan?
„Ubeđen sam da je to bio ispravan potez. Em je došao u najtežem trenutku, em su se navijači identifikovali sa njim, zavoleli su ga, bez obzira na turbulencije koje je i on proživeo“.

Postoji, ipak, nešto što žulja Grobare. A to su takmičarski ciljevi: eliminacija iz prethodnog izdanja Kupa Srbije od TSC-a, ispadanje od Mačve na prvoj prepreci ovosezonskog ciklusa, izostanak plasmana u UEFA takmičenja, pa i učinak u večitim derbijima. Sve vreme je bio tu negde, ali ništa konkretno nije dodirnuo.

„To je tačno, jer Partizan je veliki klub i ne živi od lepote igre, ali... Partizan danas ima vrednost igračkog kadra koja je sa 17.000.000 evra skočila na skoro 50.000.000. Sve zahvaljujući nekom radu, uključujući i trenažni proces. Srđan je na tom polju mnogo pozitivnih stvari uradio. Naravno, ovo što ste naveli je tako, u Partizanu se porazi ne praštaju, teški su i bolni, međutim, Blagojećev boravak bih opisao na sledeći način: u najtežem trenutku se prihvatio nimalo lakog posla i uradio ga na odličan način. U redu, nismo šampioni, nismo osvojili kup, ali ostavio je mladi tim bolji nego što je bio kad ga je zatekao. Po tome ćemo ga pamtiti“.

Čuli smo da je rastanak bio emotivan. Da je čak bilo suza, na oba lica, posle gostovanja na Banovom brdu. I da je Srđan Blagojević želeo da ode sporazumno, ali da je promenio stav kad je pročitao klupsko saopštenje u kome se navodi da je smenjen na inicijativu Predraga Mijatovića?

„Sa svim ljudima koji napuštaju Partizan želim da se rastanem na lep način. Dostojanstvo. Sve što se izdešavalo je proces, čak i za nas, da uvidimo greške i shvatimo šta smo mogli bolje da uradimo. Ovo što se desilo kasnije, u smislu tužbe, znači da Srđan traži svoja prava, jer smo mi negde ispustili. Pokušavam da nađem pravi izraz... Mogli smo na bolji način da se raziđemo“.

GREŠILI SMO U PROŠLOSTI, PA NAM JE SREĆA OKRENULA LEĐA

(Star sport)

Tad se pominjalo, a ispravite nas ako grešimo, da Lazović nijednog trenutka nije bio za rastanak i bio je spreman da Blagojeviću pruži još makar jednu šansu?

„Ja sam samo čovek koji ne voli da seče preko kolena. S druge strane, Partizan je takav klub da poraze ne prašta. Moja je sreća da sam od 13. godine u njemu i naučio sam da odluke moraju da se donose. Na vaše reči „nisam ja bio za smenu“, ponoviću da sam timski igrač i podsetiću sve nas da smo možda mogli na bolji način da se raziđemo. Moglo je to mnogo bolje. Na kraju krajeva, Srđan je zaslužio da bude bolje. Na kraju tog procesa smo i mi, valjda, naučili da možemo bolje u budućnosti neke stvari da uradimo“.

Ne želim da vas dovodim u neprijatnu situaciju, jer ionako nije baš prijatna, ali... Ako ste već otvoreni... Govorilo se da je Danko Lazović bio za Srđana Blagojevića prošle zime, a da je sad Predrag Mijatović izabrao Nenada Stojakovića. Da li je to tačno? Da li može uopšte tako da se posmatra?
„Ne gledam tako. Nije ovo ni Dankovo, ni Peđino. Dosta ljudi je u komunikaciji pre donošenja odluke. Srđan je uradio dobar posao, prihvatio da vodi i unapredi mladi tim, što je bilo opredeljenje uprave. Super posao! Neša Stojaković nastavlja trend i ja jedino mogu da mu poželim sreću kao generalni direktor. Dok sam tu, tako ću se ponašati. Partizan nije ni moj, ni Peđin, ni predsednikov, niti pripada Milki Forcan, niti Voji Lazareviću. Oni su svi Partizanovi, tako da je licitiranje ko je koga doveo deluje malo neozbiljno“.

Nije valjda sve što se pričalo i(li) pisalo plod mašte?

„Sa pozicije generalnog direktora Partizana bi bilo neozbiljno da komentarišem bilo koju izjavu bilo koga iz Upravnog odbora. Svi su oni ostvareni ljudi. Ne bi bilo korektno sa moje strane da ulazim u tu vrstu polemike, da nekome repliciram...“

Delovaće kao previše vraćanja u prošlost, međutim, dugo nismo pričali, pa je ostalo nerazjašnjeno. Zašto se neki od pikiranih bivših fudbalera Partizana nije letos vratio u klub, a postojala je ideja da to budu Stevan Jovetić, Stefan Savić, Radosav Petrović, Darko Brašanac, Adem Ljajić?
„U fudbalu neke stvari moraju da se nameste. Bilo je igrača koji su želeli da se vrate, ali nisu mogli, jer su bili vezani ugovorima od po godinu ili dve. Sa dosta fudbalera smo pričali i nije se poklopilo da oni žele da se vrate kući, u Srbiju i u svoj Partizan. Neki su smatrali da mogu još da budu u inostranstvu, a pretpostavljam da je jedan od razloga što se nisu vratili i situacija u kojoj se nalazio Partizan. Možda su se pitali: „Da li je to – to, može li ovako, hoću li stvarno da budem deo ovolikog rizika“, koji je i kod vas novinara bio prisutan. Svi navedeni igrači imaju velike karijere, a imaju i porodice.  Iz nečega što je u inostranstvu sređeno trebalo je da uđu u nepoznato. Sve ih razumem i poručujem da su vrata Partizana uvek otvorena. Možda se u nekom trenutku desi ono što se nije dogodilo letos. Ne bih išao u pravcu kako neko nije želeo da se vrati. Sa većinom njih sam ja pričao, behu to vrlo emotivni razgovori, jer su svi partizanovci“.

Znate kakva je priča išla tad: uprava nije uspela nikog da vrati, pa je onda gurnula u vatru tinejdžere?

„Niti mogu, niti želim da utičem na ono što će mediji pisati, ali u retkim intervjuima, poput ovog, mogu da kažem iskreno kako je bilo. Da li bi nam neko od njih pomogao? Nemam nikakvu dilemu. A nije zbog njihovog nedolaska odlučeno da se krene u proces dodatnog podmlađivanja, jer smo ga već započeli proletos“.

Vrlo brzo su počele kvalifikacije, Partizan je igrao dopadljiv fudbal, punio stadione i navijačka srca, delovao je osvežavajuće, ali nije stigao do cilja. Kako je vama, kao rukovodiocu, pao izostanak evropskog fudbala, jer nije bilo mogućnosti da se ti momci potvrde tokom jeseni u jačem takmičenju od srpskog, a izostao je i novac koji bi pomogao funkcionisanju?

„U nekim trenucima sam bio najponosniji, a u drugim najtužniji čovek na planeti. Posle meča na Kipru, kad smo poraženi od AEK-a mnogi su govorili 'ovo ništa ne valja'. A tu želim da naglasim detalj koji je pokazao da smo na ispravnom putu. Partizanovog navijača niko ne može slagati. On oseća ono što mu se daje ili ne daje: od pojedinca, tima, uprave... E, sad, govorim u lično ime, tokom revanša sa AEK-om sam prvi put osetio da je Partizan zakoračio na ispravan put. Veza između navijača, igrača i uprave je bila čvrsta. Pošto u fudbalu detalji presuđuju, podsetiću da smo u poslednjem minutu drugog produžetka revanša imali veliku šansu za prolaz. Da smo je realizovali to bi značilo, maltene, da bismo imali makar plasman u Ligu konferencije. Iako nismo prošli, utakmica je pokazatelj da je naš mladi tim uspeo brzo da sazri. Na primer, oko 80 procenata momaka iz kadra je tad premijerno osetilo šta znači igrati pred krcatim stadionom. Tačno je da bi nam plasman u Evropu olakšao finansijsko poslovanje, dok su u sportskom smislu ti momci porasli tokom šest utakmica i oni više nisu bili isti. Svako ko se bavi strukom je primetio neverovatan napredak. U ovom trenutku ne mogu da vam kažem da li bismo bili prvi u prvenstvu da smo nastavili da igramo Evropu. Ne znam odgovor na to pitanje. Vi ste meni rekli tokom priprema na Zlatiboru da Partizan nema dovoljan kvalitet. Ni vi, ni ja, u tom trenutku nismo da će Partizan na kraju kalendarske godine da bude prvi na tabeli. Shodno tome, nisam vidovit da bih znao šta bi se desilo da smo ušli u grupnu fazu. Znam da se u sportu, baš kao u životu, sve uvek vraća. Nismo imali sreće za ulazak u Evropu, međutim, sreću moraš da zasluži. Možda smo negde u nekoj bliskoj istoriji dosta grešili, pa nam je Fortuna sada okrenula leđa“.

Šta je ljudska bit... Tačno je da sam to izgovorio na Zlatiboru, a onda dolazimo do decembra, Partizan je prvi sa plus četiri u odnosu na Crvenu zvezdu i dozvoljava sebi da u poslednjem meču u 2025. izgubi od IMT-a. I odjednom su mnogi nezadovoljni. Da li je vas uznemirio poraz u Loznici?

„Meni porazi ne smetaju, nego me uče. Sastavni su deo fudbala. Kad si u Partizanu, pobede su jedino važne, sve ostalo je loše, katastrofalno. Naučili smo dosta iz poraza. Jedini poraz koji je meni, osim onog u derbiju, pao teško jeste gostovanju u Šapcu kad smo ispali uz Kupa Srbije“.

Zašto baš taj?
„Zato što je to trenutak da ne ulaziš u krizu. Desilo se suprotno i upali smo u krizu, završenu smenom Srđana Blagojevića. Da se nije desilo to sa Mačvom, verovatno bi danas bilo drugačije. Ne bismo imali krizu pred Čukarički, kad smo opet poraženi. Mi učimo, ja učim iz svakog poraza, ali tim Partizana, sa prosekom godina 22,8, mora da oscilira. Mi smo to prihvatili. Poraz se desio u najtežem mogućem trenutku, jer nemaš drugu utakmicu da ispraviš grešku... I to je predstavljalo još jedno iskustvo za ovaj mladi tim, da shvati kako se u Partizanu te stvari ne praštaju“.

OD PRVOG DANA NIJE POSTOJALA OPCIJA DA MILOŠEVIĆ OSTANE

(MN Press)

Porazi u Šapcu, na Banovom brdu i u Loznici imaju isto ime i prezime – Jovan Milošević. Ne tvrdimo da je (samo) zbog njegovog izostanka, ali je uočljivo da je Partizan sve neuspehe pretrpeo kad nije mogao da računa na prvog strelca ekipe, kome je u međuvremenu istekla pozajmica. Da li je postojala bilo kakva i kolika šansa da nastavi karijeru u Partizanu?
„Kad je Jovan dolazio u Partizan ni od koga nisam čuo da je najbolji špic koga je ovaj klub imao godinama unazad, a sad... Da odmah da razjasnimo: od prvog dana pregovora nije bila opcija da Jovan Milošević bude igrač Partizana. Štutgart nije imao nikakvu dilemu, niti želju da Milošević ostane kod nas i posle zime. Hteo je igrač, želeli smo i mi, ali ima i tamo u Nemačkoj neko ko razume i prati fudbal. Jovan je došao posle perioda u kome nije igrao, a kako smo mi u situaciji da dovodimo takve igrače i omogućimo im prostor da pokažu talenat to se i desilo. Nažalost, Jovan Milošević nije imao nikakvu šansu da ostane u Partizanu. I to je bilo od prvog dana“.

Pokušavali ste da preokrenete situaciju?
„Uradili smo sve kao Uprava, čak se ispružili više od naših mogućnosti, ali prosto nije bilo izvodljivo. Kad kažete da je Partizan pomenute utakmice izgubio zbog neigranja Jovana Miloševića, ne bih se saglasio. Jovan je bio važan, pogotovo u poslednje vreme, imao je najveći uticaj na našu igru, bio u najboljoj formi... E, sad, u fudbalu se dešavaju povrede, na tim mečevima ga nije bilo i desilo se da smo poraženi. Za Jovana je važno što je kroz Partizan pokazao neverovatan talenat, postao reprezentativac i drugačiji igrač. Znali smo da će biti  teško da ga zadržimo“.

Hoćete da nam kažete da ste od prošlog januara imali jasnu sliku?
„Gotovo je bilo nemoguće“.

Da li će naredni špic Partizana biti profil Jovana Miloševića?
„Da se vratimo malo unazad. Joca nije došao iz Štutgarta gde je igrao i davao po deset golova u sezoni. Ne, stigao je posle perioda u kome nije igrao. Ovde mu je to omogućeno i postao je Milošević kakvog znamo, gde nismo mogli bez njega. Takva se percepcija napravila. Isto to važi za Andreja Kostića. Partizanov napadač mora da nosi ovaj tim, jer smo oduvek bili poznati po kvalitetnim centarforima. Možda će ova situacija dovesti do nekog novog i boljeg Jovana Miloševića. Danas to ne znamo. Otišao je igrač koji je dosta bio važan za tim, ali na to nismo mogli da utičemo“.

KAD BUDEM ODLAZIO, SAMO DA NE PITATE KAO SAD ZA PRETHODNIKE

(Star sport)

Izgledaće kao povlađivanje, međutim, u Srbiji izgleda ne možete ni da kažete šta mislite, a da vam se ne spočita. Uglavnom, kad ste promovisali Srđana Blagojevića svi smo skočili „ko je ovaj?“; kad ste promovisali decu pitali smo se „ko su klinci?“; kad ste doveli Miloševića čulo se „šta će vam ovaj, stalno se povređuje“... Da li očekujete od javnosti da više veruje u procene ili bude strpljivija?
„Kad radite u klubu poput Partizana, nikad nećete dobiti vreme, a još manje ćete imati strpljenja ljudi. Samo mi iz Uprave znamo kroz šta smo sve prošli za ovih 15 meseci. Bili su razni pritisci. Pitali su se ljudi ko je Milošević, ko je Andrej Kostić, ko je Srđan Blagojević, ko je sad Neša Stojaković. Strpljenje nikad nećemo dobiti, jer ovaj klub je toliko veliki da bi nekom omogućio da bude strpljiv. Možda ćemo dobiti neku vrstu razumevanja, zbog situacije u kojoj smo, a i to razumevanje će biti sve manje i manje, jer navijač Partizana želi pobede, želi trofeje. Danas, ne sutra. Pokazali smo da znamo, jer je prošle godine u ovo vreme bilo plus 17 za naše protivnike, danas je plus jedan u našu korist, što je neki pokazatelj. Možda bi malo više trebalo verovati ovoj upravi i procesu u kome smo zajedno“.

Sami ste rekli, naše je da pitamo: kad će Partizan biti šampion? Ili – kad će osvojiti trofej?
„Svi smo gladni, ali bi bilo neozbiljno da prognoziram. Nisam tip koji voli da priča, pre bih da radom i delima pokažem vrednost. Ovo ne shvatam lično, radim u interesu Partizana. Ne mogu da kažem kada, ali da ćemo sve uraditi da budemo šampioni ove godine, to je sigurno“.

Pominjete interes. Ne ličan, nego Partizanov. Da li je tačna informacija da platu koji primate kao generalni direktor preusmeravate na zakup lože na zapadnoj tribini za prijatelje i poznanike?

„Ne bih to tako, malo mi je.... Vidim da je tema, ali meni je ovaj klub dao sve u životu. I ja ne živim od Partizana, nego za Partizan. Meni nije ni potrebna plata. Tu ću završiti odgovor“.

Novinar je tu da nastavi. Prethodnik na vašoj poziciji, Miloš Vazura je radom (ili ne radom) napravio sve ovo što gledamo kao probleme. A vidimo da se Vazura danas pojavljuje kao neka vrsta menadžera Nikole Simića. Da li je to normalno?

„Otkako smo došli u Partizan dosta se pominju bivši. Ne bih im davao značaj više. Bilo kome iz te garniture. Naš zadatak je da uradimo sve da ne budemo, kad dođe trenutak za napuštanje kluba, a jednog dana ćemo otići, predmet vašeg pitanja našim naslednicima. Nikada neću dozvoliti tako nešto. Isto kao što neću da dozvolim sebi da javno kritikujem drugog. Ponašam se u skladu sa vrednostima koje su mi preneli roditelji, da je bolje ljudima reći ono šta misliš direktno u lice nego posredstvom medija. Ne bih razvodnjavao temu, dosta se pričalo, a i vi ste pisali. Ja najbolje znam kako je to bilo i šta se sve radilo, zato što sedim na mestu generalnog direktora i imam uvid u sve, ali moja funkcija je takva da sam sebi zacrtao da me ne dovedete u isti kontekst kad budem odlazio. Ako se to desi znaćemo da smo odradili dobar posao“.

Imamo još pitanja o prethodnoj upravi, međutim, vidim da odgovora neće biti.

„Najbolje je tako“.

ODNOS SA MIJATOVIĆEM: U SVAĐI I U MIRU POTREBNO JE DVOJE

(Star sport)

Hajde onda da pređemo na temu koja intrigira javnost sedmicama. Tiče se odnosa sa Predragom Mijatovićem. Zna se da nisu dobri. Predsednik Rasim Ljajić je rekao „neću da vas lažem, ali ću da prećutim“, sam Mijatović je priznao da „nije kao ranije“, a šta kažete vi?

„Kao što sam rekao u jednom trenutku intervjua, ponoviću i na ovom mestu. Ne bih da dajem komentar ko je šta rekao, jer su svi ljudi iz uprave ozbiljni, da bih ih ja komentarisao. Uključujući Peđu i bilo kakvu njegovu izjavu. Nikada neću sebi dati za pravo da iznesem bilo šta, jer ne predstavljam samo Danka Lazovića, nego Partizan“.

Sve je to u redu, međutim, navijači se pitaju gde je došlo do pucanja: da li zbog smene Srđana Blagojevića, da li zbog iznenadne promocije Dušana Jovanovića iz omladinaca u prvi tim, da li je postojala još neka tačka sporenja?

„Svaki nesporazum između bilo kojih osoba trebalo bi da ostane unutar kuće i da se na tom mestu rešava. Ja se tako ponašam. I da se zna, nisam nikad ličan. Interes Partizana mi je iznad svega. Naravno da imam mišljenje, ali ga iznosim na svakom Upravnom odboru, ne javno. Ni sa kim iz uprave nisam kućni prijatelj, ljudi koje sam pomenuo mi ne dolaze na slavu, niti ja idem kod njih na okupljanja. Ja radim u Partizanu i ponašam se tako da odluke koje donosim budu najbolje moguće za klub. Bez obzira šta me pitate, ja neću izneti javno prljav veš. Naravno da neću, jer to ovaj klub i nijedan navijač Partizana to ne zaslužuju. A mi ćemo naše probleme i odnose rešavati unutar kluba“.

Kad su problemi postali očigledni ili ih javnost upoznala, pokušali ste da smirite situaciju rečima da ćete se fokusirati na utakmice do kraja 2025, a da ćete onda razgovarati o njima. Jeste li pričali i da li ste rešili nesuglasice?
„Napravićemo veliki napor da rešavamo probleme. Kao što nam je posao da svaki dan rešavamo probleme, iz različitih oblasti. Svakog dana razgovaram sa svima iz Upravnog odbora. I rešavam probleme. Svima nam je to posao“.

Pre bi se reklo da je bila serija problema pre i posle „slučaja Jovanović“?
„Naši odnosi su svakodnevni i razgovori nas dovode u neke situacije. U svemu je potrebno dvoje: i u svađi i u miru. Rekoh, ovde nema ništa lično. Samo je pitanje da iznosiš mišljenje u najboljem interesu za organizaciju kojoj pripadaš. Ja se ne svađam. Otvoren sam i direktan. Uvek bio. Ne vidim razloga zašto bih u 42. godini bio drugačiji“.

A da li smatrate da je saradnja moguća u narednom periodu i kako ćete prebroditi razlike?

„Vreme će pokazati“.

Da li tačno ste nudili ostavku?

„Malo je neozbiljno da kao generalni direktor kažem „jesam“ ili „nisam“. Dosta stvari izlazi iz ovog kluba koje su neistinite. Onog trenutka kad bude došlo do toga, sigurno je neću nuditi nego ću otići“.

Teško je poverovati da je jedan, za istoriju Partizana nebitan, fudbaler poput Dušana Jovanovića, toliko poremetio odnose između Predraga Mijatovića i vas?
„Unutar Partizana nije. U javnosti – da. Živimo u digitalnom svetu, informacije protiču brzo, na neke stvari ne možete da utičete. Na mene spoljne informacije ne utiču, bitni mi je šta je unutra. Ne vidim da je situacija takva kakvom su je predstavili mediji, ali da je prijatna – nije. On je mnogo mlad, da bi to što se desilo poremetilo veliki Partizan“.

Da li vas iznenađuje što su ovi problemi isplivali u javnost kad ste kandidati za titulu?
„Žao mi je što ne pričamo o pozitivnim stvarima. Partizan je prvi sa najmlađim timom u istoriji, vrednost igrača se popela na više od 45.000.000 evra, dug je smanjen na 42.000.000 evra i prvi put posle dugo vremena je vrednost kadra veća od duga. Dosta dobrih stvari je urađeno. A o njima se ne priča. Isto važi za omladinsku školu, gde deca žive u boljim uslovima i redovno prijaju stipendije. U ovom procesu je najbitnije što su svi mladi igrači, nosioci prvog tima, došli iz naše proizvodnje. Mi to ne smemo da izgubimo, jer da bi prvom timu bilo dobro mlađe kategorije moraju da budu zdrave. I baš je sad tema škola, a odjednom se u javnosti stvara slika da ništa ne valja u njoj. U stvari, ništa me ne iznenađuje u ambijentu u kome živimo“.

NITI NAM JE POTREBAN SPORTSKI DIREKTOR, NITI STRANAC U ŠKOLI PARTIZANA

(Star sport)

U ovom času Partizan ima petočlani Upravni odbor. Da li mu je potrebno proširenje i kad?

„Mislim da Upravni odbor nije toliko važan koliko je bitno šta ćemo mi koji smo u njemu da uradimo“.

Da li je Partizanu potreban sportski direktor?
„Ako imate potpredsednika Predraga Mijatovića i generalnog direktora Danka Lazovića i ovakvu finansijsku situaciju, mislim da – nije. Bez obzira na ove turbulencije, Peđa dolazi iz vrhunskog fudbala, a i ja sam ga igrao. Ili, još bolje, prošao sam sve kroz šta sad prolaze igrači Partizana, pa mi je mnogo lakše da ih razumem, posavetujem i budem uz njih kad im je teško. Zato mislim da nam sportski direktor nije potreban“.

Pitali smo to zato što su ljudi, zbog odnosa Mijatović-Lazović, možda zbunjeni ko vodi prelazni rok. I pošto sigurno nećete reći imena, možemo li bar da znamo broj novajlija koji vam je potreban, po pozicijama i šta navijač Partizana može da očekuje?

„Odgovor bih podelio u dva segmenta. Prvi je monitoring 15. januara, gde imamo zabranu licenciranja novih fudbalera zbog „slučaja Andrade“. Da bismo uopšte krenuli u proces dovođenja igrača, moramo da napravimo taj finansijski iskorak, da se odblokiramo i napravimo prostor da možemo da licenciramo novajlije. Posle toga, otvara se više tema, ali jedna je odlazak Jovana Miloševića i sada ljudi koji vode sportski sektor, zajedno sa mnom, idu u pravcu koji je to profil napadača koji bi nam doneo u najmanju ruku isto što i Jovan. Da ne kažem, ako hoćemo da budemo bolji, moramo dovoditi još bolje igrače. To je jedna od pozicija. Mnogo je teško pričati iz ove perspektive, naročito za medije, kada znamo da imamo zabranu. Kad onda „padne“, a to je druga polovina meseca, možemo da dovodimo igrače. Dotle moramo sve da pripremimo. A vremena u ovom klubu nikad nema dovoljno“.

Svesni ste da napadač nije jedini neophodan ovoj ekipi. Biće da se traže i bekovi, još jedan štoper...?

„Niko ne priča o tome da Partizan za godinu dana promenio čak 18 igrača. To je baš teško „namestiti“ u fudbalu, a mi smo uspeli. I prvi smo. Fudbal je dnevno bavljenje“.

DEMBA SEK NAM DONOSI NEVEROVATNU BRZINU

(MN Press)

Da li Grobari da očekuju prodaju, jer su i tu oprečne poruke. Od „nećemo prodati nikog“, do „moramo da bismo preživeli“?

„Najviše bih voleo da se desi prodaja, a da taj igrač ostane do juna. Iz mnogo razloga, najviše zbog finansijske situacije. Mi smo u ovom procesu omogućili Partizanu da je interesantan evropskom tržištu. Finese određuju kad će neko dostići maksimalnu cenu. Prodaja će se desiti samo ako zadovolji finansijski aspekt Partizana, da možemo iz sopstvenog proizvoda da preživimo do juna. Imamo primer Žoao Grimala, plaćenog 1.400.000 evra, a prodatog za 1.300.000, tako da smo to negde izbalansirali. Nihad Mujakić je na pozajmici u Turskoj i verovatno će promeniti klub, ali će opet biti pozajmica sa mogućnošću otkupa. Leonard Ovusu posle pozajmice u Norveškoj mora da se vrati kod nas, pa ćemo videti u kom pravcu ćemo dalje“.

Kad smo već kod pozajmica: da li ste zainteresovani za otkup Dembe Seka iz Torina po ceni od 2.000.000 evra?

„Demba ima neverovatan kvalitet, a to je brzina. Partizan je napadački dosta bolji zato što je brži u poređenju sa prethodnom sezonom. Sek nam je to doneo. Pošto letos nije prošao pripreme, očekujem da posle zimskih još više ispolji potencijal kako bismo mogli da donesemo konačan sud. Zato smo ga i doveli na pozajmicu do kraja sezone, sa opcijom otkupa. Imamo vremena da odlučimo hoćemo li je aktivirati. Ne bih se usudio da u ovom trenutku kažem „da“ ili „ne“. Da ne bude „rekao Danko“.

Delite li mišljenje da je postojećem timu potreban fudbaler izraženijeg karaktera, koji bi reagovao u kritičnim situacijama, poput nekad baš Danka Lazovića, Nikole Drinčića, Mladena Krstajića, Radosava Petrovića...?

„Sigurno je potreban. Ne znam da li Danko kao igrač, ali im je potreban neko ko je prolazio kroz iste situacije koje oni doživljavaju sad, a poseduje karakternu crtu da povede tim napred, na primer u Šapcu, kako nam ne bi desilo da onako izgledamo. Taj koji prepoznaje trenutak da nije kako bi trebalo. Sigurno ćemo ići u pravcu da to pronađemo. Voditi Partizan kao igrač nije lako, biti Moca Vukotić ili Saša Ilić...“

Baš kao što nije lako ni navijačima da svaki čas slušaju žalopojke i pitaju se kad će prestati zahvaljivanje državi na finansijskoj pomoći kako bi se prolazili UEFA monitorinzi.

„Mi kao rukovodioci idemo u pravcu da toga bude što manje i da se na kraju puta i ne dešava“.

Ima Grobara koji kažu ovako: šta su ovi ljudi uradili kad im je svaki put pomogla država. Saglasni ili ne?

„Voditi Partizan predstavlja težak proces. Kada smo ušli u klub nismo zatekli 57.000.000 evra plusa kasi, nego isti toliki minus. Naša ideja je da napravimo uslov da Partizan funkcioniše iz sopstvenih resursa. Prodajom najboljeg proizvoda. Igrača iz škole“.

Kako gledate na izjavu generalnog direktora Crvene zvezde, Zvezdana Terzića, da ne daje nikom drugom ni promil šanse da osvoji titulu nego njegovom klubu?
„Nemam komentar“.

Da li imate komentar na to kako izgleda suđenje u Mozzart Bet Superligi?

„Dosta je bolje u odnosu na sve što se dešavalo poslednjih godina. Hajde da sačekamo drugi deo sezone kako bismo dali pravu ocenu o suđenju“.

Postoji li neki klub, ekipa i(li) pojedinac koji su vas prijatno iznenadili tokom sezone?
„Može biti da se varam, ali mi se čini ili je makar takav moj utisak, da je dosta klubova otvorilo vrata mlađim igračima baš pošto je to učinio Partizan. Na tom prostoru vidim najviše potencijala i kvaliteta za srpski fudbal. Ne kažem da su nas kopirali, ali ako mene pitate šta posmatram u srpskom fudbalu onda su to naši mladi igrači. Ako želimo da pomognemo srpskom fudbalu moramo da budemo svesni da će vrlo brzo uslediti smena generacije u reprezentaciji. Da bi se resursi obnovili, moramo da napravimo bazu, kao što smo mi sad napravili u Partizanu. Posle Napretka, mi smo klub sa najmanje stranaca u našoj ligi. Dajemo 11 reprezentativaca raznim selekcijama i to je suština bavljenja ovim poslom“.

Posla ima uvek. Recimo, u „Zemunelu“. Godinama se pričalo, još za vreme predsedničkog mandata Dragana Đurća da će Partizan izgraditi internat za igrače mlađih kategorija, pa je to ispalo kao zidanje Skadra na Bojani. Da li tu ima pomaka?

„Od krucijalne važnosti je da Partizan napravi Akademiju, zgradu u kojoj bi bili smešteni mladi fudbaleri, jer nas na mesečnom nivou to sad košta malo manje od 10.000 evra. Ako bismo u tome uspeli imali bismo sve momke na jednom mestu, u našoj kući. Plan je da ta zgrada nikne odmah na ulazu u 'Zemunelo', sa desne strane, gde je sad hangar, koji koristimo i kao teretanu. Projekat nije lako izvodljiv, ne samo zbog finansija, nego i papirologije i niza drugih detalja, ali je važan. Ne bih voleo da budem deo Uprave koja je nešto rekla, a nije uspela da uradi. Čak volim da kažem da je izgradnja Akademije Partizan možda važnija od aktuelnih rezultata. Dužan sam još da kažem da Partizan nije prepoznatljiv samo po školi, nego i po sportskim radnicima koji su prošli kroz nju i stvarali igrače. Naša dužnost je da damo šansu mlađim ljudima, da stvorimo nove trenere, nove sportske radnike“.

Da li je to moguće, pošto se čini da je nestašica sportskih radnika u Srbiji?
„Sve je moguće kad imate dobru volju. Mislim da nijedan stranac ne bih mogao da bude deo naše Akademije. Pre svega zato što ne razume potrebe ovog kluba i naših mladih naraštaja. Bilo bi skroz pogrešno da dođe bilo ko sa strane, kad već imamo kvalitetnih kadrova, koji samo čekaju da im damo šansu. Bolje je to neko da angažujemo nekog ko bi samo došao ovde, a suštinski ne bi poznavao proces stvaranja igrača Partizana“.

Možda je baš poslednjim rečima Danko Lazović odgovorio na nepostavljeno pitanje.