INTERVJU – Dejan Stanković: Menjam stil, ne mogu više da se borim sa vetrenjačama

Igračke trofeje teško je i pobrojati, mada su svi krunisani onom Interovom tripletom u sezoni 2009/2010. No, niska je nastavljena i u trenerskim vodama. Za svega šest godina koliko se bavi tim poslom, Dejan Stanković je tri puta bio prvak u Srbiji, jednom u Mađarskoj, dva puta sa Crvenom zvezdom osvojio i Kup, a sada pokušava da vitrinu obogati srebrninom i u Rusiji.

Ne ide lako, priznaje i sam. Spartak jeste najpopularniji klub najveće zemlje sveta, ali Zenit je najmoćniji, Krasnodar je poslednjih godina verovatno najbolje radio, a tu su i CSKA, Lokomotiva, Dinamo, svi sa svojim ambicijama. Kao i u svakom drugom velikom klubu – a posebno onom koji je u poslednjih 20 i kusur godina osvojio samo onu titulu 2016. i Kup 2022. godine – pritisak je nešto sa čim moraš da naučiš da živiš. I čini se da i Dejan Stanković s te strane sazreva, mada sam kaže da je pred njim još mnogo posla, pa baš zato u intervjuu za Mozzart Sport ističe da u nedavnim glasinama da bi rado preuzeo selektorsku funkciju u Srbiji nema ni zrno istine.

Kao što nema ni u svim onim glasinama po ruskim medijima da bi u Moskvi mnogi, čak i u klubu, rado videli leđa.
“Evo kako bih ja to definisao. Bilo gde: što je veći klub to je veći pritisak, je li tako? Ima svako pravo da kaže svoje mišljenje i ja to poštujem. Šalim se sa svojim stručnim štabom: Evo, sprema nam se otkaz do srede ili petka, tamo od nedelje, posle četvrtka imaju sastanak. Šalu na stranu, znaš kako je govorio Miha: Imaš dve vrste trenera, one koji su smenjeni i one koji će da budu smenjeni. A ima i ona treća vrsta, možda 10 odsto, a to su oni koji mogu sami da odu. Ja mislim da su ti najnezgodiniji. Sad, između redova, ti vidi u koju ja grupu spadam”, počinje Stanković dugo izlaganje za Mozzart Sport.

17.00: (2,55) Lokomotiva Moskva (3,35) Spartak Moskva (2,75)

Ne zato što preti, već zato što je svestan se da u klubu kakav je Spartak sve osim stalnih pobeda posmatra kao neuspeh.
“Nije da poredim, ali slično je kao i u Crvenoj zvezdi. Ti možeš da imaš hiljadu pobeda, ali jedan poraz te uzdrma. Jednostavno je tako. Spartak je ovde poslednjih godina, možda i celu deceniju, na velikoj meti. Ali ja sam sa time saživeo. Više ne razmišljam o tome. Kad bih razmišljao: Ej, skloniće me sutra onda ne bih radio u miru”.

Prvenstveni start nije pomogao. Protiv Baltike težak poraz od 0:3 posle dva crvena kartona. Zatim protiv Akrona – uz napomenu da je ovaj intervju vođen pre te utakmice – novi crveni karton, dva penala za rivala i remi posle primljenog gola u sudijskoj nadoknadi. Ako uračunamo i Kup duel sa Rostovom ekipi Spartaka je na tri meča poništeno četiri gola, podeljeno tri crvena kartona i dosuđeno dva jedanaesterca. Otom-potom, prvo o toj Baltici.
“Desila se. Bolje što se desila sada u julu nego kao prošle sezone da mi se u aprilu desi Mahačkala i da mi krene negativna serija i da ne ostvarimo ciljeve. Prihvatam kritike. Na neke ne mogu da obraćam pažnju, ali moraš da poštuješ. Spartak je svačiji, Spartak je stvarno veliki. Bitno je da unutar tima, unutar kluba svi znamo sve, svi smo na istoj strani. A naravno da će doći dan kada će Deki Stanković otići, kao što je pre mene otišlo million trenera, pa će otići i posle mene. Ne govorim ovo da bih sebi davao na hrabrosti ili jačini, ali jednostavno radim mirno, sereno, što bi rekli Italijani. Bolje da mi se sad taj poraz desio pa da izvučem pouke”.

“NIJEDNOG TRENUTKA SE NIJE PRIČALO DA IDEM…”

(©Guliver)

Svim tim glasinama možda je i sam Stanković doprineo kada, baš posle poraza od Baltike, rekao da se brine za sopstveno zdravlje?
“Zašto sam to rekao? Pa zato što se svake nedelje borim protiv vetrenjača. Namerno sam to rekao. Onda se šalim sa doktorom, da izađe sad i da kaže da sam OK, da je pritisak sa 150 na 100 spao na 135 sa 95. Samo zbog nervoze i toga što se dešava iz nedelje u nedelju, nekih odluka o kojima ne želim više da pričam, jer smo se dogovorili tako. Ja sam totalno OK, to je bila neka moja provokativna izjava, ali ne mogu da gubim fokus zbog stvari na koje ne mogu da utičem. Sada ćemo malo promeniti stil i politiku i nećemo se više nervirati oko toga. Nemam više ni snage za to. Mislimo samo na igru, na stvaranje”.

I tu se vraćamo na one silne penale, isključenja, poništene golove…
“Jednostavno sam mislio na sudije, ništa drugo. Sve ostalo prihvatam. Ali dosta je bilo”.

Javnost kao javnost će pak imati svoja tumačenja. Tako je još od prošle sezone kada je Spartak posle fenomenalnog finiša jesenje polusezone na proleće posustao. I već su krenule priče da je Stanković bivši, a umesto toga – novi ugovor, na dve plus jednu godinu.
“Nijednog trenutka se u klubu nije se ni pričalo da idem. Nigde nije bilo. U jeku svega toga imali smo večeru sa menadžmentom kluba. Sedeli smo u nekom prijatnom ćaskanju, zajedno s ljudima koji vode klub. Ni u jednom trenutku nije bilo priče o rastanku. Napravili smo nešto dobro, jednostavno nismo izdržali pritisak. Desila nam se ta Mahačkala, 1:2 kod kuće, i promenila nam je tok sezone. Protiv Rostova smo odigrali možda najbolju utakmicu, pa ipak ispali u polufinalu Kupa. Trebalo je da dobijemo 3:1 ili 4:2, jer su oni iz dva šuta dali dva gola. Ali to je fudbal, zato je i lep”.

Da Stanković govori istinu svedoči baš taj novi ugovor.
“Za deset minuta smo se dogovorili za produžetak ugovora. Bilo je nekih ponudica sa strane, ali nijednog trenutka nisam razmišljao da idem, a nisam zaista stekao utisak da mi se ljulja klupa. Ali dobro, to je javnost, to su novine, naravno da treba da se diže pritisak. Ja volim da radim pod pritiskom, izvlačiš tako najbolje iz sebe. Sigurno će doći taj dan, nisam ja večan, kao što nije nijedan trener. Ali ovo je jul, a prošle sezone se nije ni pominjalo da idem”.

E sad, nije se pominjalo da se rastaje, ali jeste se pominjalo da se napreduje. Spartak dugo već nema trofej, a kao ipak klub sa najvećom podrškom u Rusiji želi stalno da ih osvaja.
“Ne može preko noći. Potrebna su ti sigurno četiri prelazna roka da bi nadomestio ono što fali. Uvek ti se desi tokom polusezone jedno iznenađenje na bolje, možda i neko iznenađenje na gore, ali to je proces. Spartak je, možda nije skroz tačan podatak, za 20 godina promenio 17 trenera. To je previše. Niko nije imao neki duži rad. To sam im i rekao kada smo razgovarali. U jednom trenutku to mora da stane, nekom morate da date poverenje. Da li to bio ja ili neko drugi nije važno. Pre ili kasnije moraćete nekog da istrpite, da pokuša nešto da sagradi”.

“NAPUNILI SMO STADION POSLE PET GODINA”

(©FC Spartak Moscow)

Važno je, ističe Stanković, da se Spartak vrati na trofejni kolosek.
“Spartak je stvarno veliki klub, ima mnogo dobre navijače. Mnogo su željni. Željni su trofeja, željni su fudbala, željni su napretka, novih lica, da se ide napred. I pošto smo se mi dogovorili oko novog ugovora bez bilo kakvih problema, nekako spontano, dan posle ispadanja iz Kupa, želim da to vratim, radom i zalaganjem, na kraju uspehom. Nijednog trenutka nisam osetio nekakvo nepoverenje. Rekao bih da jesam, nemam problem da kažem: Vidi, treslo mi se, jedva sam se spasao. Ali nije. Niti želim tako da razmišljam. Jer ako bih tako razmišljao napravio bih verovatno 100.000 grešaka”.

E sad, taman da ne napravi nijednu, to u Rusiji ne garantuje titulu. Prosto, konkurencija je paklena.
“Nije lako. Imaš pet ili šest ekipa koje su stvarno dobre. Teško je prvenstvo, zahtevno je, fizički je baš dosta zahtevno. Moraš baš lepo da sagradiš da bi pobedio. Nije lako, ali zanimljivo je”.

Spartak je zato krenuo u ofanzivu. Baš prošle nedelje promovisao je najskuplje pojačanje u istoriji kluba, Žedsona Fernandeša, traži i štopera, mada to ne ide tako glatko, ali se poslednjih dana pominje Aleksandre Điku.
“Ne mogu da pričam o tuđim igračima jer poštujem svoje. Gledam da izvučem maksimum iz njih. Ali da, Žedson je jedan lep transfer. Igrač koji nam je sigurno bio potreban. Različit od Ezekijelja Barka, a isto je top igrač. Dva različita tipa. A nama je bio potreban taj balans u veznom redu. Tako da smo sada OK što se tiče ekipe. Osim što bi trebalo da, što bi rekli Italijani, uradimo neki ritocco pozadi. Radimo na tome, ima još mesec i više do kraja prelaznog roka. Nadam se da ću što pre da imam ekipu na okupu, da zatvorimo merkato. I da se koncetrišemo na rad. Svakom treneru je to teško tokom leta, krećeš, radiš, ne znaš ko će doći, ko će otići. Treba vremena i strpljenja”.

Trenerima u Rusiji je posebno teško, jer zbog situacije u Ukrajini nije baš lako dovesti igrača, bez obzira na to što je u Moskvi – mirno.
“Mnogo je teže. Sigurno teže. To je jedna od ozbiljnih prepreka. Ali radi se i na tome. Moraš da budeš iskren, da kažeš ljudima sve. Živi se ovde skroz OK. Možda malo kada treba da putuješ, jer je overbooking stalno. Imaš Istanbul i Beograd i letovi su uglavnom puni. Te konekcije sa Evropom su malo komplikovane. To je strpljenje, organizacija, moraš da napraviš kalendar malo ranije, da bi mogao da rezervišeš avionske karte. To je jedino. Ostalo je što se tiče fudbala fenomenalno. Dobra infrastruktura, dobre ekipe, odlični uslovi. Sve što treba dobiješ. Zato klubu ne mogu ništa da kažem, samo mogu da budem zahvalan za te igrače koji stignu. I zbog toga što se Evropa ne igra. Troškovi u ovom momentu idu u jednom smeru. Nemaš Evropu, nemaš reklamu, nemaš izlazne transfere u toj meri. Nemaš ni evropske utakmice kod kuće”.

Mada se tu stvari polako pomeraju.
“Podigli smo nivo gledanosti utakmica na neki prosek od 20.000, pre je to bilo malo manje. Imali smo posle pet godina rasprodat stadion protiv Zenita. Posle osam godina si pobedio Zenit, pa si opet imao rasprodat stadion. Tako da polako, vraćamo se. Nije lako, ali vraćamo se. Ne može preko noći”.

“ARNAUTOVIĆ – VIŠNJA NA TORTU”

Marko Arnautović (©FK Crvena zvezda)

Dobro, toliko o Spartaku, hajmo malo i o Crvenoj zvezdi, jer poslednji potez Stankovićevog voljenog kluba, a to je dovođenje Marka Arnautovića, svakako je vredan komentara. Posebno zato što ga Stanković i te kako dobro poznaje. Samo…
“Ne bih je krenuo od poslednjih poteza, to dovođenje Arnautovića – to je samo višnja na tortu. Neka posledica dobrog rada u poslednjih 10 godina. Da ti možeš sebi tako nešto da priuštiš. Naravno da sam u kontaktu sa mojom Zvezdom, čujem se povremeno sa Terzom (generalnim direktorom Zvezdom Terzićem). Sad sam baš pričao sa njim o Marku kad je stigao. ‘Ho fatto i complimenti’, što bi rekli Italijani. To je ogroman potez za Zvezdu, za navijače, za srpski fudbal. Za vidljivost našeg fudbala. Čuo sam se i sa Markom. Znamo se još kad je bio dete od 18 ili 19 godina. Uvek sam ga zvao kad je bio neki problem, a-ha-ha. Nisam ga zvao kad je bilo dobro. Zvao sam ga kao stariji burazer. Onda posle, kad je moj sin Aleksandar počeo da trenira u Interu, Marko mu se našao tu pored. On je meni kao mlađi brat. Poželeo sam mu svu sreću. Miloje (trener Vladan Milojević) radi fenomenalan posao. Uspeo je da valorizuje dosta igrača, da Crvena zvezda može da sebi priušti ovakva pojačanja. Sve pohvale na način rada, na politiku kluba”.

A da li tolika imena mogu da naprave problem u svlačionici? Stanković ne veruje u takav epilogu, jer kako kaže: Zvezda jesu velika imena.
“Ako se vratimo unazad, zamisli koliko je trebalo da se gradi da ti u ekipi imaš Mihu, Deju, Jugu, Pančeva, Prosinečkog… Dakle, ti si ovo već imao. Oni su svi bili mega, mega, ultra igrači. Zvezda treba da ima jaka imena. Posle je na treneru. Karlo Ančeloti je uvek govorio: ‘Dajte meni te najbolje, ja ću ostalo da uradim. Ali daj mi najbolje’. Svaki trener želi najbolje, veruj mi. E posle treba da se održi balans, da svi budu zadovoljni, mada neće nikad svi da budu zadovoljni. Ali Miloje ima iskustvo. Dajte mu najbolje, pa će on sa njima lagano”.

“I PRE PARME SAM ZNAO DA ĆE MOJ BRAT ĆIF DA VODI INTER”

Kristijan Kivu (©Reuters)

Kad već pomenusmo Zvezdu, moramo i drugi Stankovićev klub, a to je svakako Inter, koji od ovog leta predvodi nekadašnji Dejanov saigrač Kristijan Kivu. Mada se šuškalo da bi, da nije potpisao taj novi ugovor sa Spartakom, i Stanković kao omiljeno ime među navijačima mogao da se vrati na Đuzepe Meacu?
“Ne, ne, ne. Nijednog trenutka nije bila ta priča. Ja sa Interom imam zaista super odnos, čujem se sa vremena na vreme sa direktorom. Ovog leta tu su bili i sinovi Filip i Aleksandar, pa se pričalo o budućnosti njihovoj, gde će, šta će. Čuli se jesmo, ali nismo pominjali trenersku funkciju. A može ceo moj staf da ti potvrdi da sam ja, dok još Kristijan Kivu nije uzeo ni Parmu, rekao da je on sledeći trener Intera. Svi su mi se u stafu smejali, a ja sam im govorio: ‘Videćete, sledeći trener Intera je Kristijan Kivu’. Još nije uzeo Parmu”.

Otkud onda takvo uverenje?
“Politika kluba je takva, on je dosta dugo unutra, veliko je ime, a mnogo dobro radi svoj posao, temeljno. Gledao sam ga milion puta kad je trenirao Aleksandra, uzeo dve titule, jedna mu je izmakla. Nisam naravno očekivao da će se ovako brzo sve izdešavati, da će biti onakvo finale Lige šampiona, da će biti onako težak poraz. Ali Kivu je normalno i prirodno rešenje, neko ko je iz kuće, neko ko zna šta je Inter, ko zna da se nosi s pritiskom, neko ko ima ozbiljan karakter. Ćif, kako ga ja zovem, on je moj brat, ozbiljno tvrd karakter, savestan momak. Sad, da će mu biti teško – biće mu teško. U Interu je pritisak stalan. Tamo je pritisak i na prijateljskim utakmicama. Ono, da li je to – to ili nije to? Ali moraš da se distanciraš od svega toga, da ne gubiš fokus, energiju. Meni je to logičan izbor. I da dođu neka nova lica, da se otvore vrata I za druge, iako je naravno I cela ova starija generacija radila odlično”.