INTERVJU – Džon Meri: Pamtim kako otac, sestre, majka i ja klečimo ispred kuće i čekamo pogubljenje

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Novog Sada)

Postoji stereotip u modernom sportu da su fudbaleri jedni od „najmekanijih“ sportista. Ako ne i  najmekaniji. Antitezu toj tvrdnji decenijama nude igrači stasali u siromašnim krajevima i(li) ratnim podnebljima, okruženjima koja im ne dozvoljavaju da budu meki. Već na prvi pogled Džon Meri Uzuegbunam Honi ostavlja utisak fudbalera koji se brusio na najtvrđoj mogućoj podlozi, a kada budete stekli uvid u njegovu životnu priču, dileme više neće biti. Kako sam kaže, pritisak je bio da preživi detinjstvo i pubertet, dok je sve ostalo samo bonus.

Odrastao je u Nigeriji, postao čovek u Kamerunu, a muž i otac u Srbiji, kao fudbaler bio na tri kontinenta i u šest različitih država, za Mozzart Sport je ispričao životnu priču. Dugačka jeste, ali se čita u dahu, zato što je dijametralno suprotna svemu na šta smo navikli na ovom podneblju.

Napadač koji će u 2026. napuniti 33 godine daje još jedan u nizu primera koliko moraš da budeš istrajan da bi uspeo kao profesionalni sportista, naročito ako si iz Afrike, gde milioni dece sanjaju o sportskoj karijeri i bogatstvu kako bi spaslo sebe i porodicu. U takvom okruženju često je realnije potisnuti dečačke snove o krcatim stadionima i halama, okrenuti se zanatu ili obrazovanju, pogotovo ako se intelektom izdvajaš od vršnjaka. Upravo to je bio slučaj sa našim sagovornikom u ranom detinjstvu.

„To važi svuda u svetu, ne samo u Africi. Roditelji uvek traže od vas da završite školu. U Africi vlada taj mentalitet da se sport često vezuje sa kriminalom, ali mene je otac od treće godine učio da igram fudbal. I on je kao mlad igrao u Nigeriji, ali mu njegov otac nije dozvolio da pravi karijeru, jer je bio šef policije i bitna figura na političkoj sceni Nigerije u to doba. Moj deda je bio smatrao da će fudbal uništiti mog oca i da će osramotiti porodicu ako se odluči da se bavi njime. Kada odrastate u takvom ambijentu, sličan mentalitet se prenese i na vas, pa je tata pokušao na isti način da postupa sa svojom decom. Naučio me je da igram, ali je insistirao da završim fakultet. Video je da sam inteligentan i uvek je govorio da će mi obrazovanje omogućiti da postanem šta god hoću u životu. Znate kako kažu, nikada ne možete da savladate dve veštine istovremeno, a profesionalni fudbal zahteva da mu se potpuno posvetite“, počeo je Džon Meri razgovor za naš portal.

Ipak, tu si, ovaj intervju daješ kao fudbaler Vojvodine. Dakle, postoji način?

„Način? Pre bih rekao da postoji dijagnoza, jer moraš biti uporan kao bik, pomalo lud da uspeš kao fudbaler u Africi, pogotovo u moje vreme. Mi u Africi nemamo agente koji dođu po nas, da nas pokupe, obezbede stipendije i odvedu u bolje klubove ili u škole. I kampovi koji postoje su korumpirani. Bio sam u Pepsi akademiji, na vrhu liste igrača za odlazak u jednu englesku školu, gde bih primao stipendiju, ali je neko dao novac ispod stola da njihova deca idu i ja sam otpao. Bio sam najbolji u toj klasi i kada smo se vratili nazad na kampus, uzeo sam stvari i otišao kući. Kasnije su treneri zvali moje roditelje i pitali: ‘Gde je Džon?’, a otac im je odgovorio da sam kod kuće utučen, ali oni su tvrdili da ne mogu ništa da urade tim povodom. Zatim im je rekao da i te kako mogu, samo bi treba da učine pravu stvar. Bila je i situacija u mlađim selekcijama reprezentacije Nigerije, gde sam takođe bio najbolji. Poredili su mene i Džona Obi Mikela kao najveće talente u državi, s tim da je Mikel, naravno, nešto stariji. Došao je trenutak da putujemo na interkontinentalni turnir, a pre ulaska u autobus, jedan od trenera me je zaustavio i pitao: ‘Gde je tvoja koverta?’. Bio sam zbunjen, a posle sam shvatio da je mislio na kovertu sa novcem, neophodnu da bi se kupilo mesto u timu. U to vreme, kada su moji roditelji već morali da podižu petoro dece, nisu mogli da izdvoje mito za trenere. I tako mi je slomljeno srce još kao dečaku, jer su mi oduzeli san za koji sam naporno radio.“

Pričaš kao da je to bila neka vrsta prekretnice?

„Jeste, jer sam se posle toga okrenuo školi i držao se studija, sve dok me nije pozvao jedan prijatelj i rekao: „Džone, ne smeš da odustaneš od fudbala, moraš da pokušaš bar još jednom“. Rešio sam da ga poslušam, otišao sam kući i obavestio roditelje. Budući da sam najstarije dete u porodici i da me je otac već tada, sa 16 godina, smatrao svojim čovekom, poštovao je moju odluku da se vratim fudbalu, ali i odluku da se preselim iz Nigerije u Kamerun“.

Čekaj, pre svega toga, zašto je taj prijatelj toliko verovao u tebe?

„Zato što sam bio „ubica“ na terenu, najbolji igrač gde god se pojavim, a igrao sam štopera.“

Štopera?

„Da, prvo sam igrao kao štoper. Problem je bio što u Africi treneri od štopera očekuju samo da ispuca loptu što dalje, a ja volim da igram fudbal, lep fudbal, kroz pas. Nisam bio klasični štoper, već vrlo elegantan za defanzivca. Ako nekog uzmem pod zub, onda je to potpuno drugačija priča. Imao sam protivnike koje baš nisam voleo i moj jedini cilj je bio da im zgadim igranje utakmice, da kad izađu na teren i vide mene, kažu: ‘Ja danas preskačem’. Lomio sam im cevanice, zglobove… Ako te mrzim, reći ću ti šta ću da ti uradim pre utakmice i to ću da ti uradim na terenu. Svi koji me znaju će ti to potvrditi. Takav sam. Kasnije sam premešten na poziciju ofanzivnog veznog i tu sam se najviše zabavljao, ali sam bio neozbiljan – cilj mi je bio samo da predriblam i ponizim rivala“.

Vratimo se na selidbu u Kamerun. Da li je bila isključivo fudbalske ili i finansijske prirode?

„Ni jedno ni drugo. Moj otac je bio multimilioner kada sam se rodio, nisam morao da radim, jurim profesionalnu karijeru, ništa, ali je bio previše dobronameran i to ga je uništilo. To je i mene mnogo puta koštalo u životu. Otac je pomagao svima koji su pomoć tražili i vremenom su isti ti ljudi počeli da mu rade iza leđa, uključujući i njegovog rođenog brata, sve dok ga nisu doveli do bankrota. Pozajmio je pare bratu, koji je potom taj novac iskoristio da ode kod vrača i plati mu da baci crnu magiju na očev biznis. Moj otac nikad ne odustaje, to sam nasledio od njega i uz pomoć majke uspeo je da se podigne i obezbedi sve neophodno za život svoje porodice.“

LJUDI OVDE SU PROŠLI KROZ RAT, ALI JA SAM PREŽIVEO MASAKR

Privatna arhiva

Dobrotu, ali i snagu da se nikad ne predaješ, nasledio si od oca?

„Delom nasledio, delom izgradio. Religiozni sukobi u Nigeriji krajem 20. veka su me dosta oblikovali u tom smislu. Mi smo tada živeli u Kaduni, gde se mešalo hrišćansko i muslimansko stanovništvo i sve je bilo u redu do jednog 31. decembra. Ne znam kako smo preživeli tu noć“.

Prepričao je najstresniju noć u životu.

„Sećam se svega, do detalja. Moji roditelji su me poslali u prodavnicu i na putu do radnje video sam grupu vojnika kako oštre noževe, bili su zakrivljeni pri vrhu, poput onih persijskih. Mislio sam da se spremaju da kolju neke krave i ovce na farmi, ali oštrili su ih iz drugih razloga. Prepoznao sam neke od njih, jer sam igrao fudbal sa njihovim sinovima. Sve radnje su bile zatvorene, izašao sam na glavni put i video ljude koji voze kao pomahnitali, sa stvarima zavezanim za automobile. Otišao sam kući do oca i rekao mu: „Nećemo jesti ništa večeras izgleda, sve je zatvoreno“. Moj otac je imao snažne političke veze, nazvao je neke prijatelje i brzo saznao šta se sprema. U međuvremenu je pao mrak i više nismo mogli da se evakuišemo. Mi smo živeli u kompleksu od četiri vile i prvo smo čuli vrištanje u jednoj komšijskoj vili i videli smo da su je zapalili sa ljudima zatvorenim unutra. One koje su uspeli da izađu iz vile, uhvatili su i pogubili, mi smo sve to gledali kroz prozor. Znali smo da je sledeća naša, čuli smo ih ubrzo na kapiji kako viču i pozivaju na smrt. Ne samo muškarci već i njihove žene, porodice koje smo poznavali i do juče pozdravljali na ulici. Sledeća scena – moje dve sestre, otac, majka u naručju sa novorođenčetom i ja klečimo ispred kuće, spremni da budemo pogubljeni“.

Obrazložio je Meri zbog čega je rešio da podeli ovo potresnu priču iz detinjstva.

„Tokom 20-ih godina nije bilo šanse da pričam o ovome, jer je bilo suviše traumatično. Sada, dok pričam, oslobađam se bola koji nosim u sebi. Želim to da skinem sa srca i iz razloga što me oslobađa mržnje koju osećam prema drugim religijama. Nije reč o muslimanima, hrišćanima, pravoslavcima ili katolicima. Ono što sam naučio kao dečak jeste da političari koriste religiju kao gambit. Nikada nisi mogao da stekneš pravu moć ukoliko te određene religiozne zajednice nisu podržale. Poštujem ljude i njihova verovanja, ali nemojte meni govoriti da u nešto moram da verujem. Ne posle onoga što sam video. Kad proživiš to tako mlad, više se ničega ne plašiš u životu i svi ostali izazovi nisu ni blizu stresni. Ljudi sa ovih prostora su prošli kroz rat, znam to, ali ne govorim o bombama koje padaju, govorim o masakru na ulicama, u domovima, sve sam to video svojim očima.“

Kako ste preživeli?

„Živote nam je kupio jedan uticajni čovek iz muslimanske zajednice, zato što je poznavao mog oca i njegovog oca i zna koliko je naša porodica bila moćna u prošlosti. Sutradan su nas odvezli nazad na istok i tako smo preživeli.“

ŽIVEO SAM ISPOD MOSTA, PRAO SUĐE U RESTORANIMA DA BIH JEO

Sa novinarom Mozzart Sporta, Konstantinom Mlađenovićem

Da li je taj događaj uticao da se preseliš u Kamerun?

„Ne. Nasilja i rata ima svuda u Africi, pogotovo ih je bilo u to vreme. U Kamerun sam otišao da postanem svoj čovek, a ta situacija me je učinila neustrašivim. Krenuo sam autobusom, platio vozača da me odveze. Usput, pošto sam bio dete, prevarili su me i uzeli sav novac. Stalno su izmišljali nove stvari koje moram da platim da bih prešao granicu. Na kraju sam je prešao tako što sam bežao od carinskih pasa i vojnika. Vozač mi je rekao: „Čekam te na drugoj strani, ako preživiš“. U tim momentima shvataš da možeš da trčiš kao Jusein Bolt. Sada, da me neko pita to da ponovim, nema šanse da bih preživeo. Danas ljudi kupe kartu i odu u Kamerun, a tada je postojao taj način, ali da bi postao muškarac moraš da ideš težim putem. Otac mi je rekao: „Želiš da postaneš muškarac, idi, snađi se, zavredićeš moje poštovanje“. Znam da vam zvuči suludo, ali to je tako u Africi.“

Koji ti je bio plan, da li te je neko čekao u Kamerunu?

„Niko, nikog nisam imao u Kamerunu. Otišao sam sa torbom u kojoj sam imao četiri majice, dva para farmerki, kopačke i patike za košarku, jer sam voleo da igram i košarku. To su bile ujedno patike i za svaki dan, ha-ha-ha. Utočište sam pronašao u bogosloviji, gde me je jedan od sveštenika uzeo sa ulice. Podržao me je, da imam gde da budem, kako bih otišao na nekoliko proba u klubove. U Kamerunu je bilo maltene zabranjeno igrati štopera na način na koji sam ja igrao. Jedino ti je bilo dozvoljeno da izbijaš loptu što dalje od gola, a ja sam igrao svoju igru i, kada je bilo rizično, uspevao sam kroz pas ili dribling da iznesem loptu. Odbili su me, trener mi je rekao da sam odličan igrač, ali da ga je umalo šlog strefio dok me je gledao kako driblam u poslednjoj liniji. U međuvremenu su me izbacili iz bogoslovije, jer je došao nadbiskup i rekao da, ukoliko nisam učenik u školi, ne mogu da ostanem. Svešteniku je bilo veoma teško, ali je bio vezanih ruku i izbacili su me“.

Gde si onda nastavio da živiš?

„Ispod mosta. Tu su krenula prava iskušenja. Preživljavao sam, išao po restoranima da perem sudove kako bih dobio ostatke hrane i nešto novca. U slobodno vreme sam išao do lokalnog stadiona i pokušavao da apliciram za neki tim. Konačno su otvorili probe u jednoj ekipi koja se takmičila u Trećoj ligi i trener mi je dao pet minuta da pokažem šta umem. Na moju sreću, tog dana je bio trening bez striktnih pozicija i mogao sam da pokažem talenat. Prošlo je pet minuta, pa pola sata, pa sat vremena, konačno se završio trening. Pozvao me je trener i pitao koju poziciju igram. Kada sam im rekao da igram štopera, mislili su da se šalim. „U mom timu ćeš igrati ofanzivnog veznog, iza špica“, rekao je trener i poželeo mi dobrodošlicu u ekipu.“

Da li je sa mestom u ekipi, došao i smeštaj, neki novac?

„Ne, niko nije znao da živim ispod mosta. Onda smo jednog dana imali prijateljsku utakmicu protiv ekipe iz grada i onog trenera koji me je odbio na probi kada sam tek stigao u Kamerun. Budući da su ekipa iz grada, imali su dosta navijača koji su došli na utakmicu. Na tom meču sam dao gol i asistirao, a publika je poludela. Najvatreniji navijači gradskog tima su napali trenera, jer su me pojedini videli na probi u njihovom klubu, bili su ljuti što me nisu uzeli. Potom je nastala svađa između navijača moje ekipe i protivničke, jer su tražili da pređem kod njih. U tom momentu me je nekoliko njih upitalo gde živim. Ja sam im pokazao na most koji se video sa stadiona: ‘Tu ispod’. Svi su bili u šoku. Onda su u mom klubu rešili da iznajme veliku kuću gde će da žive igrači i da nam daju džeparac za osnovne potrebe, poput hrane, transporta i slično.“

Kako je izgledao taj proces, od igranja u nigerijskom trećeligašu do odlaska na Tajland i potpisivanje prvog profesionalnog ugovora?

„Naporan i rizičan, ali nisam imao šta da izgubim. Posle nekoliko dobrih utakmica na kojima sam blistao, upoznao sam čoveka koji mi je danas stric, jer me je njegov brat kasnije usvojio. Bio je impresioniran mojom igrom i upitao me je: „Da li si spreman za avanturu?“. Odgovorio sam mu: „Šta misliš, zašto sam ovde? Ceo život mi je bio avantura“. Odveo me je u glavni grad Jaunde i ubacio kod prijatelja u ekipi da igram Kup solidarnosti, gde su se takmičile neke od najboljih ekipa u državi. Odigrao sam četiri utakmice, postigao šest golova, što mi je donelo titulu najboljeg strelca, a na kraju smo i osvojili turnir, sa osmehom na licu govorio Meri.

PRVA PLATA 500 EVRA, RODITELJIMA SAM POSLAO 400

Privatna arhiva

Tada su počele da pristižu i prve ponude iz inostranstva?

„Prvo sam dobio ponudu da odem na probu u Švajcarsku, u Lugano, ali su imali uslov da dođem u roku od tri dana, jer su kretali na pripreme u Austriju, a vizu sam morao da čekam 15 dana. Sledeća ponuda je bila od tajlandskog Burinama, prihvatio sam i tako je počela moja turneja na Tajlandu. Od prve plate do dana današnje, nikad se nisam osećao opušteno, jer sam još uvek veliki brat, a sada i otac. Postao sam vremenom i finansijer mojih roditelja, tako da za mene ne postoji opuštanje. Moji najbolji drugovi me mole da se opustim ponekad, ali ja ne znam kako. Uvek ima nešto da se plati, da se reši. Od prve plate, koja je bila 500 evra, 400 evra sam poslao porodici. Ljudi me sad vide u markiranoj odeći i pomisle: „Kako ovaj dobro živi“. Verujte mi da od moje plate ja retko šta vidim, sve što kupim sebi je od bonusa i od ostatka novca, jer sam rano naučio da ga dobro raspodelim. Dok sam igrao u Kini, gde sam najviše zarađivao, luksuzan život sam obezbeđivao od bonusa po meču, plate sam sve investirao, najviše u nekretnine u Srbiji, u kojima sada uživaju moja deca i bivša žena, ostalo sam poslao roditeljima. Nemam nijednu nekretninu na svom imenu, sve je prepisano mojoj porodici i to im je hvala za sve što su učinili za mene. Što se mene tiče, ja sam na ovaj svet došao bez ičega, tako planiram i da odem. Imam tri ćerke i kada se setim koliko sam propatio u životu kao dete, poželim da nikad u životu ne osete bol i patnju. Sve radim zbog njih.“

Na Tajlandu si se zadržao gotovo tri godine, čega se sećaš iz tog perioda?

„U omladinskom pogonu Burinama su pokušali da me stave u špic, što mi se nije svidelo, ha-ha-ha. Nisam se snašao kao centarfor. Drugačije je bilo od onoga na šta sam navikao i hteli su da me pošalju nazad u Afriku. Naravno, to nije bila opcija za mene, odbio sam ih i krenuo u potragu za drugim klubom. Istovremeno sam se borio sa depresijom zbog svega što se izdešavalo i završio sam u bolnici, baš bolestan. Tada je došao BCC Junajted, klub pod pokroviteljstvom crkve, takođe u trećem rangu, rekli su mi da će me angažovati i platiti lečenje ako im pomognem da izbegnu ispadanje u niži rang. U nedelju sam izašao iz bolnice, u ponedeljak je na programu bila utakmica. Nisam poznavao tim, trenera, nijedan trening sa ekipom nisam odradio, ali su me stavili na klupu za taj meč. Gubili smo 0:2 posle prvog poluvremena od prvoplasirane ekipe u ligi. Rekao sam treneru da me ubaci u drugom delu, nije imao izbora, gorelo im je pod nogama. Na kraju meča bilo je 2:2, a ja sam postigao oba gola, drugi skoro sa centra terena, jer sam loptu udario špicem kopačke i nekako je promenila prevarila golmana. Tada još nisam operisao prednje ukrštene ligamente i najveća snaga mi je bio udarac van kaznenog prostora.“

A da li su do kraja platili račune iz bolnice, odnosno da li ste izborili opstanak?

„Naravno, na tom talasu optimizma smo nastavili i uspeli da izborimo opstanak. Ono što je još bitnije, u tom periodu mi se vratila želja za fudbalom. Prihvatili su me navijači, skandirali moje ime, ponovo sam uživao, kao kad sam bio dete na igralištu. Onda me je uzeo klub iz Druge lige Tajlanda, pa kada je došao novi trener koji me nije želeo, ponovo su me preselili u Treću ligu. Te godine sam bio najbolji strelac lige i izborio promociju sa timom u viši rang. Tada me je kontaktirao Ognjen Karišik i rekao da dođem u Vojvodinu.“

NAPOLJU MINUS, A JA U MAJICI I MOKASINAMA

Privatna arhiva

Čekaj, do tada nisi kročio u Evropu, da li si znao išta o Srbiji i Vojvodini, da li si imao predstavu gde ideš?

„Srbija? To je država? Znao sam za Jugoslaviju, ali o Srbiji i Vojvodini nisam imao pojma. Koliko ništa nisam znao o vašoj državi govori i činjenica da sam stigao u letnjoj garderobi u decembru ha-ha-ha. Sleteo sam obučen u pantalone, majicu, a na nogama sam imao mokasine, a napolju je bio minus! Čovek koji me je pokupio na aerodromu, koji mi je i dan-danas najbolji prijatelj (Dragan) bio je šokiran kad me je ugledao. Pitao je vozača: „Brate, je l’ ovaj nas zaj***va?“. Kada sam izašao sa aerodroma video sam sneg prvi put u životu, bio sam oduševljen, ali sam se tresao od hladnoće. Dragan mi je rekao: „Dobrodošao u Evropu“.

Kako su izgledali tvoji počeci u Vojvodini?

„Došao sam sa 95 kilograma, bio sam jak kao bik, ali i dosta brz. Imao sam mišiće, ali sam imao i stomak. Već sutradan smo imali prijateljsku utakmicu, na kojoj sam postigao gol. Tada sam saznao da sam došao na probu, iako mi je Ognjen rekao da dolazim da potpišem ugovor. U redu, borio sam se ceo život, izboriću se i za ugovor u Vojvodini. Na prijateljskim mečevima sam postizao golove u ekipi gde su igrali Gaćinović, Ivanić… Zavoleli su me navijači i tada su smislili onu pesmu za mene, međutim, ponovo zbog pasoša nisam mogao da putujem sa ekipom na pripreme, pa sam ostao da treniram sa omladinskim timom. Pre nego što su otišli, trener Zoran Marić mi je rekao: „Volim te ko sina, igraćeš kod mene, ali moraš da skineš deset kilograma“. Nema problema. Trenirao sam pet puta na dan i jeo samo jedan obrok i za tri nedelje sam izgubio deset kilograma. Jedan dan posle saune sam se srušio i pronašla me je spremačica. Obavestila je trenera i poslala mu moju sliku, on nije mogao da me prepozna koliko sam smršao. Onda joj je naredio da posle treninga omladinaca zaključava teretanu, kako ne bih mogao više da treniram. I zaista, zaključavali su je, nisam mogao da pronađem ključ, ha-ha-ha“.

Korpulentni napadač je otkrio kako je zbog tvrdoglavosti umalo završio karijeru.

„Imali smo utakmicu sa Voždovcem na krovu. Zoki nije želeo da me pusti da igram zbog upozorenja doktora, ali sam insistirao. Znali su da sam fizički u lošem stanju posle skidanja toliko kilograma i da postoji rizik od povrede. Nije me to zanimalo. Postigao sam gol iz penala, a onda mi je protivnički bek uklizao i pokidao sam prednje ukrštene ligamente kolena. Kada su se vratili, rekli su doktoru Borku Vukosavu šta se dogodilo i tražio je da se operišem. Nisam hteo. Bio sam mlad i uplašen. Mogao sam da hodam i trčim, što je za mene značilo da mogu i da igram. Napravili smo opkladu pred meč sa OFK Beogradom: ako dam gol, ne idem na operaciju, ako ne dam - idem’ Ušao sam pet minuta pre kraja pri rezultatu 0:0. Bio je korner, centaršut i dao sam gol. Otrčao sam do Borka i pitao ga: „I, šta sad?“. Penio je od besa, ha-ha-ha. Dan pre utakmice sa Mladosti iz Lučana ušao je u svlačionicu i rekao da ne smem da igram, da će dati ostavku ako me trener stavi. Plakao sam, mrzeo sam ga tada, a danas znam da mi je spasao karijeru. Vratio sam se na teren za četiri meseca.“

LALATOVIĆ NIJE FUDBALSKI, VEĆ MMA TRENER! JANKO TUMBASEVIĆ LUKA MODRIĆ NAŠE LIGE

(MN Press)

Dosta se promenilo za ta četiri meseca, Zoran Marić je napustio klupu Stare dame, a zamenio ga je Nenad Lalatović, kod koga si odigrao samo jedan meč, zašto?

„Zato što Lalatović nije fudbalski trener, on je trener za igrače koji se tuku i rvu na terenu. Ja volim da igram fudbal, nisam MMA borac. Ne igram fudbal da bih nekog udario i tako obradovao navijače, već želim da ih obradujem veštinom sa loptom. Da učinim da mi čuvari izgledaju blesavo na terenu i da dam gol – to sam ja. Čak i sada imam problem sa trenerima, jer gledaju metrike za praćenje statistike. Pitajte Miroslava Tanjgu, na 90 odsto utakmica ove sezone nisam nosio GPS. Šta će mi? Da vidite koliko sam pretrčao i koja mi je bila maksimalna brzina? Ma, pusti me toga. Brojte mi postignute golove po minutu, to je moj zadatak“.

Kako je taj period odsustva sa terena uticao na tebe?

„Užasno, jer sam ja bio gladan uspeha, a sklonjen sam, potpuno nezasluženo. Na sve to, još sam bio sam u tuđoj državi, na svu sreću Stepi (Milan Stepanov, prim. aut) je bio tu za mene. Kupio me je pre treninga, vodio kući posle i zapravo učinio da ponovo poverujem u sebe. U prijateljskim mečevima sam rasturao sve, davao golove, ali kad bi došao dan utakmice nije me bilo ni u protokolu. Na treningu je umeo da poludi, jer sam mu razbijao prvotimce, pogotovo defanzivce Lazara Rosića i Nemanju Miletića. Urlao je na njih: „Šta ga puštate da vam to radi, ubij ga, bre!“ Onda mi Miletić ukliza, tako da letim ja, leti on, leti lopta, da ne znam kako smo čitavi ostali i Lala na to kaže: „Tako je, to je to za danas, idemo kući“. Onda je pričao da ja nisam igrač za Superligu, čak ni za Prvu ligu, to je bilo ponižavajuće. Istina je da on nije trener za moderan fudbal i zato ne može više da beleži dobre rezultate. Evo u Mladosti, na primer, to je ekipa sa dosta iskusnih igrača, mogu da trče i igraju agresivno, ali vole da igraju fudbal. Za mene je Janko Tumbasević majstor, Luka Modrić Mozzart Bet Superlige. Mladost ima dosta majstora u ekipi, njene kontre pre dolaska Lalatovića su bile za izučavanje, gotovo da nema lošeg dodavanja. Onda on dođe i pravi od njih kamikaze, gde je samo bitno da prebiju protivnika“, iskren je centrafor Vojvodine.

MARADONA ME ŽELEO U EKIPI, PROPALO JE ZBOG POHLEPE AGENATA

Privatna arhiva

Onda si otišao u Sloveniju, u Rudar iz Velenja i u prvoj sezoni eksplodirao, kao najbolji strelac prvenstva sa 17 golova. Kako si posle duge pauze van terena, praktično odmah po dolasku zaigrao u top formi?

„Kada sam otišao tamo, prvo su mi dali ugovor na samo dva meseca pod izgovorom da sam izašao iz teške povrede i da nisam igrao gotovo godinu dana. Rekao sam sebi: „Bolje išta nego ništa“. Na prve dve utakmice dao sam četiri gola, posle su me molili da potpišem ugovor na godinu i po dana.“

Zadržao si se svega sezonu i po, ali si dominirao i tek napunio 24 godine. Logičan sled događaja bi bio da odeš u neki jači klub u Evropi, ali si izabrao Kinu i to tamošnju Ddrugu ligu. Zbog čega?

„Zato što su moji agenti, odnosno ljudi koji su me tada zastupali, bili suviše pohlepni. Imao sam ponude posle prve sezone u Sloveniji od moskovskog CSKA, kao i Dinama, Makabija iz Tel Aviva i dva tima iz Italije. Čak me je želeo i Maribor, koji je igrao Ligu šampiona tada. Agenti su tražili određeni deo novca i klubovi su se polako jedan po jedan povlačili i na startu sezone nije više bilo ponuda. To me je demoralizovao i nisam bio na svom nivou nekoliko meseci, trener me je tada motivisao i pokazao da veruje u mene i ponovo sam ušao u golgetersku formu. Tada me je želeo Maradona u Fudžairi, umesto Patrik Eze Frajdeja koji je tad za njih igrao. Nudili su veliki novac, samo bonus za potpis iznosio je 20.000 evra, što je za mene tada bilo vau. Naravno, najviše sam se radovao što će da me trenira legenda poput Dijega Maradone. I taj posao je propao zbog pohlepe mojih agenata. Na svu sreću stigla je ponuda iz Kine, bilo je i nekih iz Evrope, ali finansijski uslovi nisu bili dovoljno dobri. Tadašnja devojka mi je bila trudna i morao sam da izaberem novac umesto da jurim slavu u Evropi i nisam se pokajao.“

Zbog novca koji si zaradio, ili zbog činjenice da si u prvoj sezoni postigao 24 gola, što ti je najbolji učinak u karijeri?

„I jedno i drug. Jedino što mi je tamo mnogo nedostajala porodica, a supruga je odbila da dođe da živi u Kini. Kada bi došla, dolazila bi kao turistkinja, ne kao supružnica. U Kini sam dominirao i tamo sam zaradio najveći novac u karijeri.“

KAKO SAM OSTAO BEZ 6.000.000 EVRA

MN Press

Sama činjenica da je Sendžen za obeštećenje izdvojio više od 4.000.000 evra, govori koliko su te cenili u Aziji. Mada, godinu i po kasnije su te poslali na pozajmicu u Japan?

„Zato što sam imao virus Kovid 19 i pošto su u Kini bila striktna pravila, koliko dugo mora da traje oporavak i koji broj antitela moraš da imaš da bi se smatrao zdravim, nisam mogao da se vratim na teren iako sam ozdravio. Trener mi je tada bio Žordi Krojf i on me je želeo nazad u ekipi, ali nije mi bilo dozvoljeno da igram pa su me poslali na pozajmicu u Japan. Kada sam završio sezonu potpisao sam unosan ugovor sa klubom iz Saudijske Arabije, ali sam doživeo strašnu povredu već na startu sezone i raskinuli su saradnju sa mnom.“

Dobio si predviđen novac?

„Samo za šest meseci, jer sam potpisao ugovor na šest meseci sa opcijom produžetka na dve godine. Za taj period je trebalo da budem plaćen 6.000.000 evra. Sve sam to izgubio, to je bio dodatni udarac za mene, jer sam tada prolazio i kroz težak period sa bivšom ženom i zaista sam bio utučen. Potpisao sam za Fukuoku, bila je pred ispadanjem iz lige i čelnici su hteli da im pomognem. Još sam osećao posledice povrede, brak mi je bio pred pucanjem i jednostavno nisam imao dobru sezonu. Poslali su me na pozajmicu u Rize, gde sam igrao odlično i izborio sa ekipom ulazak u tursku Superligu, ali je nakon promocije došao novi trener koji me nije video u planovima. Zbog svega što sam učinio za klub predsednik je odbio da me se otarase. Odigrao sam dva meča i povredio se. Sećam se, trener se radovao mojoj povredi i naravno kad sam se oporavio već sam ispao iz rotacije. Posle Turske sam se vratio u Kinu, kada mi je istekao ugovor imao sam dobre ponude sa Bliskog istoka, ali sam dobio boginje. Osećao sam se gore nego kad sam imao koronu. Prvi put u životu sam mislio da ću da umrem. Na svu sreću bio sam u Srbiji, gde su prijatelji i sadašnja devojka bili uz mene“.

Može se zaključiti da si prijateljske i ljubavne veze mahom krojio u Srbiji?

„Dobrih ljudi ima svuda, kao i loših, ali u Srbiji se osećam kao kod kuće. Ovde su mi deca, čoveče. Naravno, moja domovina je Nigerija, Srbija mi je drugi dom. Zato sam se uvek kada sam bio slobodan vraćao u Srbiju. Imam nedovršena posla sa Vojvodinom i moram ovde da se pokažem kako bi moja karijera bila kompletna. Naravno, da veza postane neraskidiva su zaslužni i navijači, s kojima imam neverovatan odnos. I kad sam igrao u Kini, Japanu, Turskoj, svaki put kada bih se vratio u Srbiju govorili bi mi: „Ne smeš da zaigraš ni u jednom drugom srpskom klubu, moraš da se vratiš u Vojvodinu“. Naravno, svaki put sam im obećao.“

Ipak, zaigrao si za drugi klub. U drugom delu prošle sezone si pojačao Novi Pazar?

„Ali sam se vratio u Vojvodinu ha-ha-ha... Prvo je bila na stolu ponuda Radničkog iz Kragujevca, ali sam imao boginje i to im nisam rekao, već sam odugovlačio, govorio da uslovi nisu dobri i tako dalje, a zapravo sam samo kupovao vreme kako bih se oporavio i potpisao. Hteli su mene, ali su potpisali Činedua. U međuvremenu su i klubovi sa Bliskog istoka pronašli napadače i ostao sam bez ponuda. Tada sam mislio da ću pauzirati do leta i samo trenirati u Srbiji. Čuo sam se sa Bojanom Šaranovim, koji me je preporučio Novom Pazaru, odnosno Ademu Ljajiću. Adem je čuo za mene, ali me nije poznavao dobro, pa se raspitao kod drugih igrača, koji su ga uverili da sam  pravi napadač za Pazarce.“

DA JE ADEM LJAJIĆ U VOJVODINI, KATAI NE BI BIO PRVI STRELAC LIGE, „TREŠ-TOK“ UROŠA NIKOLIĆA

Star sport

Kako su znali?

„To sam ih i ja pitao kad sam došao: „Odakle me znate, momci?“. Odgovorili su: „Pomogao si nam da zaradimo dosta novca, kada ti igraš znamo da ćeš da daš gol“. Kladili su se na mene u prošlosti ha-ha-ha. U početku sam imao respiratornih problema, pa sam mogao da igram maksimum 15 minuta na optimalnom nivou. Već su počele spekulacije unutar kluba  da možda moje dovođenje nije bio dobar potez, ali za mesec dana, kada sam se oporavio i počeo da postižem golove, sve se promenilo. Nakon što sam dao bitne golove Železničaru i Partizanu, seo sam uveče sa Ademom koji mi je govorio: „Brate moj, volim te najviše na svetu“. Volim i ja njega, jer se bez njegovog amina ne bih ni vratio u srpski fudbal.“

Zašto onda zajedno niste došli u Vojvodinu? Bilo je spekulacija da je Ljajić pregovarao sa Dragoljubom Zbiljićem.

„Čim sam čuo da postoji mogućnost nazvao sam ga i pitao: „Brate, šta čekaš?“ Rekao mi je da su početnoj fazi pregovora i na kraju se nije desilo. Bio bih najsrećniji čovek da je Ljajić prešao u Vojvodinu. Da je on iza mene Katai ne bi bio prvi strelac Mozzart Bet Superlige. To govorim potpuno ozbiljno, za ovih 15 minuta što odigram po meču sam već sam dao četiri gola, da je sa mnom neko s kim se razumem kao sa Ljajićem i za tih 15 minuta bih postigao mnogo više golova“, siguran je korpulentni napadač.

Da li postoji u trenutnom kadru Voše igrač sličan Ademu Ljajiću?

„Da, Uroš Nikolić. Na prvoj utakmici kada smo zaigrali zajedno sam pogodio mrežu. Mučio sam se na terenu do tog trenutka onda sam video da Urke ulazi i nasmejao se, jer sam znao da ga ga dajem. Kada se Urošu igra fudbal, niko ne može da ga zaustavi. Za mene je on na Ademovom nivou, ali je još bezobrazniji na terenu. Ne zanima me koliko si dobar defanzivac, proći će pored tebe kao da ne postojiš. Zovem ga „Ankara Mesi“, zato što on želi da ponizi svog čuvara. Voli da „treš-tok“, tako je na jednom meču rekao protivniku: „Sad ću da te predriblam i dam takav pas, bolji nisi video u životu“, ha-ha-ha. On je lud, umirem od smeha kad igram sa njim, čak i kad dođem i vidim ga na treningu počnem da se smejem, jer voli da se zafrkava, ali što ti kaže da će da uradi, zaista se desi“.

Kako je uopšte došlo do povratka u Vojvodinu? Sa strane se činilo da je to logičan sled događaja nakon što si pogurao Novi Pazar do Evrope, upravo preko Vojvodine, a na leto ti je isticao ugovor.

„Dok sam igrao u Novom Pazaru bio sam kivan na klub, ali nikad na navijače. Kad smo u Novom Pazaru igrali sa Vošom, hteo sam da dam gol i proslavim ga, samo da bi osetili taj bol koji sam ja osećao po odlasku iz Vojvodine. Mnogo je tu bilo priče iza mojih leđa i loših stvari. Po okončanju sezone, Dragoljub Zbiljić je nazvao Šaranova i rekao: „Džon se vraća u Vojvodinu. Ne zanima me koje ponude imate, on se vraća kod nas. Neće dobiti možda iste uslove, ali ću sve ostalo uraditi da dođe“. U tom času sam imao dve ponude iz Kine, obe dosta finansijski bolje od Vošine, ali s druge strane životni cilj mi je bio da se vratim u Vojvodinu. Nisam mogao da prelomim i zatražio sam sastanak sa Zbiljićem, on me je na kraju ubedio da ostavim novac koji bi mi i te kako značio posle razvoda i svega da ponovo stanem na noge, i dođem u Vošu.“

Kako je taj razgovor tekao?

„Izvinio mi se za sve što sam prošao u prvom mandatu, iako tada nije ni bio predsednik kluba. Rekao je da želi da ispravi nepravdu koja mi je naneta u prošlosti i da će uraditi sve da ponovo zaigram kod kuće, pošto zna da je Novi Sad za mene kuća, pred mojim navijačima. Video sam da iskreno želi da budem srećan u Vojvodini i to mi je i rekao, da će mi Kina možda doneti veću zaradu, ali da tamo neću biti srećan, kao što ću biti ako ostanem u Novom Sadu. Na kraju sam odlučio srcem i potpisao ugovor sa Vošom na dve godine.“

I sada kada čuješ da ti publika na „Karađorđu“ skandira ime, da li je vredelo odreći se tog novca i ponovo obući dres Stare dame?

„Definitivno. Ne smem toliko da pokazujem emocije na terenu, jer sam muškarac, ali posle nekoliko emotivnih mečeva u prvom delu sezone, kada bih došao kući, nazovao bih kuma i pričali bismo satima. On čuje emociju u mom glasu i više puta sam bio na ivici suza, jer mi ta životna pobeda mnogo znači. Nisam fudbaler koji želi da igra samo poslednjih 15 minuta na svakom meču, gde se očekuje od mene da izvedem čudo i izvučem pozitivan rezultat. I to sve prećutim, samo zato što sam u klubu koji volim.“

U javnosti kruže priče da nisi u optimalnoj fizičkoj formi da izdržiš svih 90 minuta u kontinuitetu na terenu. Da li je to razlog limitirane minutaže?

„To da sam nespreman nije istina. Trener samo mora da se opredeli sa kim hoće da igra. Za sada je to Aleksa Vukanović, koga mnogo volim, ali mislim da nije klasičan špic, već da bi trebalo da igra ili iza napadača ili na krilu. Ima sjajan pregled terena i često se pitam zašto nas dvojicu ne stave nekad zajedno na teren? Teška je situacija i zbog pravila sa bonusima, treneri moraju da se prilogađavaju.“

SRAMNO JE DA NAŠI NAVIJAČI NE DOLAZE NA STADION! GDE STE DA URLATE NA NAS KAD IGRAMO LOŠE?

MN Press

I pored činjenice da ne dobijaš onoliko minuta koliko bi želeo u dobrim si odnosima sa šefom struke? Čak si nekoliko puta branio Miroslava Tanjgu na društvenim mrežama od napada navijača.

„Naravno, ja ćutim i radim šta se traži od mene. Branio sam ga od navijača posle utakmice u Surdulici, jer Tanjga jeste trener, ali na kraju dana mi igrači izlazimo na teren i igramo. Tog dana smo jednostavno bili bez energije i to nema veze sa taktičkom i tehničkom pripremom meča. Igrao sam u prošlosti za trenere koji nisu imali posebnu taktičku postavku, pa smo svejedno pobeđivali. To je do mentaliteta. Na primer, nikad neću priznati da je neko bolji od mene. Dajte mi istu priliku, iste saigrače i biću kao on, ako ne i bolji. Benzema je odličan napadač, istina. Dajte mi njegove saigrače i ja ću biti neverovatan. Sa saigračima s kojim sam igrao sam uspeo da postignem 118 golova u karijeri, zamislite šta bih uradio da sam igrao sa najboljima na svetu? Da se vratim na pitanje, naravno da ne mislim da je Tanjga kriv za taj poraz u Surdulici, kao što ne mislim da je samo on zaslužan za dve pobede nad Crvenom zvezdom ove jeseni. Pogledajte kako su samo igrači bili motivisani na te dve utakmice i sve će vam biti jasno“.

Smatraš li onda da ekipa ima određenu mentalnu barijeru?

„Da, pojedinci u našoj ekipi imaju taj problem. Kada igramo protiv velikih ekipa, svi žele da se pokažu, pa ako i ne igraju dobro, ipak pruže 100 odsto, jer su naspram njih Zvezda ili Partizan. Kada se budemo tako isto borili u Surdulici, Nišu moći ćemo da se zovemo ekipom.“

Da li si isti problem primetio i pre deset godina, za vreme prvog mandata na Karađorđu?

„Mnogo stvari se od tada promenilo. Klub tada nije bio finansijski stabilan kao sada, uslovi i plate su bili na znatno nižem nivou, ali su igrači više osećali klub, jer su mahom bili iz Novog Sada i okoline, koji su prošli mlađe selekcije Vojvodine. Emocija i pristup svakom meču su bili na neverovatnom nivou. Ti momci su bili gladni, pobeda, uspeha, pa i željni novca naravno, iskoraka u karijeri. Na svakoj utakmici, pobedili ili izgubili, videla se strast kod igrača, to navijači cene i zbog toga su dolazili na utakmice. Danas, klub dovede dobre igrače za velikI novac, neki od njih dokažu svoju vrednost, dok neki samo dođu da uzmu novac.“

Dakle, većim zalaganjem igrača publika bi se vratila na „Karađorđe“?

„Pričam sa navijačima i svestan sam da je situacija kompleksna, da na imidž kluba utiču i neki spoljni faktori, kao što je politika. Ono što sigurno mogu da tvrdim jeste da politička situacija u vrhu kluba ne može da utiče na igrače na terenu. Pitao bih navijače ovo: „Kako to da imamo jedan superligaški klub u Novom Sadu i da na dan utakmice stadion bude poluprazan“? Donekle razumem da priče koje kruže u i oko kluba našim pristalicama ne ulivaju potpuno poverenje u ovaj tim, ali oni dolaze na stadion da podrže igrače valjda, a ne ljude u vrhu kluba? Posao uprave je da pronađe igrače i plate ih da igraju fudbal, naše je da pokažemo šta znamo na terenu. Mi to ne možemo bez navijača, oni nas motivišu. Trebalo bi da budu tu i kada nam ne ide dobro. Pogledajte samo navijače Crvene zvezde, oni navijaju za svoj tim i kada loše igra. Znam i da u Novom Sadu živi dosta navijača Zvezde, koji čak odu u Beograd na utakmicu. I onda mi kažete da naši navijači ne mogu da odu na stadion udaljen nekoliko minuta od kuće ili stana? To je sramno.“

Dosta oštro, ne plašiš se da bi Novosašani mogli ovu izjavu loše da protumače?

„Nije me briga, govorim to zato što volim naše navijače i znam da oni vole nas, ali moraju da dođu na stadion. Kada navijaš za klub, navijaš za te igrače, grb, istoriju koju predstavljaju, ne za ljude koji upravljaju klubom. Mnogi navijači danas sede kod kuće, gledaju preko TV-a naše utakmice i kažu: „Ovde ništa ne valja. Ovi igrači su loši..“ OK, loši smo, ali gde ste vi na stadionu da urlate na nas kada ne igramo dobro? Više bi voleo da kada odigramo slabo, navijači dođu i kažu nam: „Ponovite ovo i dobićete batine“.

Zaista? Da nije to malo ekstremno?

„Ne, nimalo! Šta mislite šta se dešava kada u Milanu ili Napoliju igrate loše? Navijači reaguju. Fudbaleri su razmaženi, postoje ljudi koji rade osam sati dnevno, čak i više, a nikad ne zarade ni blizu kao mi fudbaleri. Kada završim sa igračkom karijerom, želim da budem sportski direktor u nekom klubu. Kad budemo dovodio igrače, prvo moram da ih vidim na terenu, kako igraju za moj klub. Prijateljska utakmica, nebitno, ali moraš da mi pokažeš da si vredan novca koji te plaćam. Ovo je moj apel navijačima – dođite, podržite nas. Tako smo blizu titule, a sa vama znam da možemo to da izguramo.“

Veruješ li, zaista, da je moguće da Vojvodina ugorzi Partizan kao lidera i Crvenu zvezdu kao osmostrukog uzastopnog prvaka?

„Naravno, želim da ispišem istoriju sa Vojvodinom, jer ako gledaš moju karijeru unazad, svuda sam pisao istoriju. S nekim klubovima sam izborio plasman u viši rang prvi put, sa nekima, poput Novog Pazara Evropu, sa Vojvodinom želim titulu. Pitajte Zbiljića da vam potvrdi, kada smo pričali o napadu na trofej rekao je: „Veoma je teško“. Zašto je teško? Šta me briga ko je na čelu Crvene zvezde, ne borimo se protiv njih, nego protiv fudbalera na terenu, tamo smo 11 na 11. Moraju svi u klubu da veruju, neće biti lako, ali ako se usresredimo – uspećemo. Podsećam, Novi Pazar je bio osmi na tabeli kada sam došao prošle sezone, a završili smo u kvalifikacijama za Ligu konferencije, i sad hoćete da mi kažete da je to realnije nego da Vojvodina osvoji Mozzart Bet Superligu Srbije? Kada budemo prvi na kraju prvenstva, prvo ću otrčati do Zbiljića i upitati ga: „A, šta sam ti rekao?“, završio je Džon Meri intervju za Mozzart Sport.

Stvarno, čita se u dahu.