INTERVJU – Miloš Veljković: Sanjaću pred Katar da ponovo sa Srbijom postanem prvak sveta

Bio je Zlatni orlić koji je pokorio Evropu 2013. godine, pa onda i deo generacije koja je osvojila svet na Novom Zelandu dve godine kasnije. Zaigrao je Miloš Veljković na Mundijalu u Rusiji 2018, a godinu koju smo tek ispratili pamtiće i po tome što je bio deo tima koji je ostvario istorijsku pobedu nad Portugalijom u Lisabonu i izborio put na Svetsko prvenstvo u Katar.

Obrni-okreni, Miloš Veljković je bio uvek tu kada su ostvarivani najveći uspesi srpskog reprezentativnog fudbala u poslednjih deset godina. Momak rođen u Bazelu je kao dobri duh državnog tima, uvek van terena nasmejan, delom povučen od reflektora medija, a na terenu pouzdan, stabilan, u minulim kvalifikacijama upisao je i zlata vrednu asistenciju Dušanu Vlahoviću za pobedu u Luksemburgu (1:0).

U razgovoru za Mozzart Sport štoper Verdera iz Bremena osvrnuo se još jednom na magičnu noć na Da Lužu, govorio o tome kako je Piksi Stojković od Srbije stvorio “mašinu”, ali i kako je jedan dečak rođen i odrastao u Bazelu pomirio u sebi švajcarski i srpski mentalitet i stvorio idealni miks koji ga vodi kroz karijeru.

Da krenemo od poslednjeg, ali definitivno fudbalskog utiska godine: pobede nad Portugalijom u Lisabonu i plasmana na SP. Kako vam sve izgleda sada, mesec i po kasnije, kada se vratite u mislima na utakmicu?

"Ulazak u meč je bio baš težak, odmah smo primili gol, ali smo na to dobro reagovali. Mister nam je rekao pre meča da ako i primimo gol u prvih deset minuta, ima još mnogo posle toga da se igra. Da je važno da budemo mudri, da je bitno kako ćemo da odigramo, jer ako damo sve od sebe, ako budemo igrali kako umemo, onda sam rezultat na kraju neće biti toliko važan. To smo imali u glavama kada smo primili gol, rekli smo 'nema veze, moramo da igramo kako znamo'. Videlo se da su to bile prave Misterove reči. Na stadionu je bila fenomenalna atmosfera, najbolja koju sam doživeo protiv nas do sada, ali nam je istovremeno bila i dodatna motivacija". 

Jeste li gubili veru u pobedu kako se meč bližio kraju, a lopta nikako da završi u golu Portugalije?

"Znao sam da igramo vrhunski, pogotovo sam video u drugom poluvremenu, negde od 55. minuta, kada su Portugalci počeli da igraju na vreme. Uopšte nisu išli po drugi gol, nego su gledali da sačuvaju bod. To nam je jasno govorilo da i oni vide da smo mnogo bolji. A, sva ta slika mi je bila još očiglednija kada sam izašao iz igre i sve gledao sa strane. Bilo je pitanje vremena kada ćemo da postignemo gol. I onda, naravno, Mitar... Čovek koji nije bio u ritmu tokom cele nedelje, borio se sa povredom da može uopšte i minut da zaigra. Ali, kod njega znamo, vrhunski je majstor u šesnaestercu. Sve što se desilo na kraju je došlo zasluženo". 

Direktan plasman na SP, pobeda nad velikim favoritom i to u gostima, posle 30 godina trijumf nad ekipom iz prvog šešira u kvalifikacijama... Sve je to stalo u igru Orlova i na kraju gol Mitrovića.

"Nisam znao sve te statističke podatke, ali pred utakmicu sa Portugalijom morao si da čuješ sve i ako nisi želeo. Cela Srbija je bila u euforiji, čekala je samo tu utakmicu. Nismo bili favoriti na papiru, međutim, selektor nas je „ubedio“ da smo mi u predosti, da oni nisu bolji od nas. I to se videlo na terenu". 

Sledeće godine negde u ovo vreme ćemo sumirati učinak sa Mundijala. Pa, kada razmišljate o Kataru, koji je to minimalni rezultat koji bi vas zadovoljio?

"Moj mentalitet je takav da želim da dobijemo sve utakmice i da osvojimo zlato! Jasno je da će biti teško, da moramo prvo da prođemo grupu, a to ćemo moći ako budemo igrali kao do sada i išli utakmicu po utakmicu. Ali, ako ću da sanjam pred Katar, onda ću da sanjam da ponovo sa Srbijom budem prvak sveta". 

Dugo ste u reprezentaciji, promenili dosta selektora, pa šta se to promenilo iznutra pa je tim odigrao ove kvalifikacija toliko dobro, hrabro i na kraju – uspešno? Sve potpuno drugačije od svega do sada. 

"Mentalitet se promenio. Mister nam pred svaku utakmicu daje osećaj da smo mi favoriti i da ako mi igramo svoju igru, ne moramo ni da gledamo semafor, ne moramo da se bavimo “matematikom”, nego samo da igramo i rezultat će doći. Ništa na račun prethodnih selektora i ekipa, ali nekako smo se našli sada i kao igrači, sazrela je moja generacija, igramo svi u svojim klubovima, u ritmu smo i mislim da se to vidi".

A, kako je Piksi uspeo da vas ubedi da prihvatite taj “ludački” optimizam što je sejao od prvog dana? Lako je reći “pobedićemo Portugaliju i idemo na SP”, ali nije lako ubediti nekog da sto odsto veruje u te reči.

"Jeste on tako pričao od početka, ali je bilo potrebno vremena da se uverimo u to. A, mi smo od utakmice do utakmice videli da sve što on priča - jeste tako. Sve to ide i kroz treninge, rad, organizaciju, taktiku. Ima više elemenata koji moraju da se spoje. Na utakmicama smo sticali pobednički mentalitet. Nismo uvek igrali kao protiv Portugalije i Irske, što je normalno, ali uvek smo imali stav da idemo na teren sa svešću da ćemo da dobijemo, da ćemo biti bolji od protivnika”.

KRIVI SMO I MI IGRAČI, NISU SAMO SELEKTORI 

Šta je nedostajalo prethodnim selektorima da vas “ubede” i naprave igru i rezultat kao Piksi?

"Nedostajao je taj mentalitet, nisu uspeli to da nam usade. Ali i nije samo do njih, nego je i do nas igrača. Moramo da prihvatimo kritiku da je bilo loše. Možda ni mi u tom periodu nismo bili kako treba, nismo igrali kao u klubovima, nismo našli timski duh. Ima više stvari, ne mogu da kažem samo jednu stvar koja nije bila kako treba. Sada se našla kombinacija mlađih i starijih igrača, imamo dobar miks. Uz to, neki momci su na top nivou sada, igraju Ligu šampiona svake nedelje".

Posle pobede u Lisabonu pevali ste u svlačionici da želite Brazil za rivala u Kataru. Ostajete li pri tom stavu? Protiv koga biste voleli da igrate?

"Još je daleko, pa nisam mnogo o tome razmišljao, ali bez dileme voleo bih da igramo protiv najboljih na svetu. Protiv Mesija, protiv Brazila… Na prošlom Mundijalu sam igrao protiv Nejmara, ali tada je bilo sve drugačije, još mi je i bio prvi nastup na Svetskim prvenstvima, prve dve utakmice sam bio na klupi. Sada imamo skroz drugačiji mentalitet, sada više ne razmišljamo kako želimo da protiv nekog igramo, nego da sve – pobedimo".

Srbi zapalili Tursku: Fener hoće Pešića, a Trabzon Veljkovića

Kad pogledate da će u baražu igrati Portugalija i Italija, još je bolji utisak što smo tu “čašu” izbegli.

"Kao što nam je selektor rekao onog dana pre utakmice: što možete danas, ne ostavljajte za sutra! I bolje je što smo to uradili. Samo, i da moramo na teren protiv Italije, mi bismo igrali isto kao u Portugaliji". 

Kako vam zvuči: Miloš Veljković – zlatni dečko srpskog fudbala! Bili ste prvak Evrope u Litvaniji, prvak sveta na Novom Zelandu, igrali ste na Mundijalu u Rusiji, sada akter pobede u Lisabonu koji čeka drugi put na Svetski šampionat. U svim najvećim reprezentativnim uspesima poslednjih godina bili ste tu.

"Iskreno, nisam ni pomišljao na to, ali sad kada čovek razmisli bolje, to je stvarno uspešan put. U mlađim kategorijama je sve bilo kako se poželeti može, sad želimo da sve to ponovimo u A timu i mislim da smo na dobrom putu. Ja sam igrao za Švajcarsku do 16 godina, da bi me onda pozvao Igor Gačić da počnem da nastupam za Srbiju, što mi je oduvek bila želja. I sada kada se osvrnem, nije sve samo u dobrim rezultatima, nego sam stekao za sve ove godina mnogo dobrih prijatelja među igračima koji su i dalje tu, ali i onima koji nisu. Recimo, sa Nemanjom Maksimovićem sam od 16. godine bio cimer. Zahvalan sam svim bivšim trenerima, koji su mi usadili drugačiji mentalitet, jer sigurno ne bih bio isti da sam ostao u Švajcarskoj. Ovako sam stvorio perfektan miks".

OSVOJILI SMO TITULU JER NAM SE NIJE PUTOVALO 30 SATI KUĆI 

Litvanija i Novi Zeland, teme kojima se svi uvek rado vraćamo. Pa, da se prisetimo još jednom ta dva velika uspeha...

"Kvalifikacije za oba takmičenja su bile mnogo teške, nismo uvek bili prvi favoriti, ali nekako smo gurali. Pogotovo na Novom Zelandu, gde je selektor Paunović bio fenomenalan. Bio nam je i trener, psiholog, učitelj, sve u jednom. Prva utakmica je bila protiv Urugvaja. Cele kvalifikacije smo igrali u formaciji 4-2-3-1, a za taj meč smo promenili u 3-5-2, jer smo Babić, Jovanović i ja bili u dobroj formi. Ali, nije funkcionisalo. I sad mogu da kažem “hvala bogu što smo izgubili”, jer smo se vratili na stari sistem i igrali vrhunski do kraja. Sećam se utakmice sa Mađarskom u osmini finala, bila nam je najteža na turniru. Gubili smo 1:0, oni jaki pozadi… U poslednjih deset minuta mislio sam o putu nazad kući od 24 sata. Rekoh sebi, zar smo zbog ovog došli, putovali preko celog sveta, došli “mrtvi” na Novi Zeland i sad da ispadnemo od Mađarske!? Poštovanje njima, dobri su bili, ali mi smo zaslužili više. I onda sam dodao još veći gas, verujem i svi momci. Imali smo i malo sreće, ali bili smo pravi tim i na terenu i van njega. Sve je to izgledalo kao jedna velika avantura na Novom Zelandu".

Znači, vi ste svetsku titulu osvojili zato što vam se nije putovalo 30 sati kući?

"Meni je tako stvarno bilo (hahaha)". 

Osim toga što vas je Piksi ubedio da mu verujete, mnogi misle da je i taj pobednički DNK Zlatnih orlića, koji su najzad preuzeli konce igre u reprezentaciji, isplivali u lisabonskoj večeri u svom najlepšem sjaju.

"Sto odsto! Svesni smo mi da je A selekcija neka druga priča, ali kada postaneš evropski, pa svetski prvak... Uvek sam imao stav da moram prvo u klubu da budem najbolji, a onda da tako igram i u reprezentaciji. Takav mentalitet te čini pobednikom. Zato je i za moju generaciju najbitnije što sada svi igramo u svojim klubovima i sve to prenosimo u državni tim. A, imamo uz to i vrhunsku atmosferu van terena. Ja se uvek osećam sjajno kada treba da dođem u reprezentaciju". 

Vi ste Srbin koji je rođen i odrastao u Švajcarskoj. Kako se to miri u vama, srpska i švajcarska kultura, koje nisu baš slične? Kakav ste miks u sebi napravili? 

"Prvi put sam došao u reprezentaciju Srbije kada sam imao 16 godina. Do tada sam bio u Švajcarskoj, a tamo je uvek bilo u 10 sati u krevet, pa sastanci, samo priča o taktici i to je sve. A, kada sam došao ovde sve je bilo opuštenije, morao si sam za sebe da nađeš disciplinu. Prvi sastanak je doneo drugačiji način komunikacije od onog na koji sam navikao i kod trenera i kod igrača. Bila je i ponekad psovka, pa sam se zapitao gde sam to došao (hahah). Ali, sve je bilo potpuno direktno i tako se najbolje uči. Nema veze i ako ti neko kaže nešto bezveze. Odmah mi je bilo jasno gde sam došao i da moram da dam gas od početka. Kasnije kod Drulovića je organizacija postignuta do najvišeg nivoa, a kada imaš to, uz naš mentalitet, onda možeš da napraviš velike uspehe. Mislim da baš takav miks imam u sebi. Uz to, sad kad gledam, igrači iz reprezentacije Srbije rade individualno na sebi mnogo više nego momci u bilo kojem drugom klubu ili državnom timu!”

MITROVIĆ NAM JE PRED LISABON DAO OGROMAN MOTIV 

Znači i oni su pronašli nekog Švajcarca u sebi? 

"Ne, stvarno, poznajem mnogo fudbalera po reprezentacijama Švajcarske, Italije, ima ih i u mom klubu. Ti momci posle treninga se istuširaju i idu kući. Kod Srba se mentalitet mnogo promenio. Ja kada dođem ovde vidim pre ili posle treninga 80 odsto naših reprezentativaca kako odlaze da dodatno rade u teretani. I tamo ostanu još četiri-pet sati. Zbog svega toga sam naučio da naše momke još više poštujem. Uzmimo primer Mitrovića, koji je pred Portugaliju bio “mrtav”, mišić ga je boleo. Kod takvih povreda u drugoj reprezentaciji bi mu rekli da ide kući. A, on je radio 24 časa na sebi do utakmice! Išao je u teretanu, bio u fizio sobi do jedan-dva sata ujutru. Sve to što je on radio je bio ogroman dodatni motiv za sve nas. Pa, kada tako radiš, onda ti i bog vrati".

Vi ste se sjajno snašli u reprezentaciji, iako niste rođeni u Srbiji. Ali, nije svima uspelo, nije to ni tako lako. Recimo, Neven Subotić nikako, do poslednjeg dana, nije “kliknuo” sa ostalima.

“Sećam se kada sam prvi put dolazio u A tim dogovorio sam se sa Nemanjom Maksimovićem da se nađemo na aerodromu u Frankfurtu pa da zajedno dođemo, da bi meni bilo lakše. Ušli smo u avion i tamo sreli Antonija Rukavinu, o kojem sam čuo samo sve najbolje stvari. I pomislio sam, sad će i on da mi dodatno olakša upoznavanje. A, on mi je rekao “au, večeras ćeš morati da pevaš, pazi se ovih ostalih igrača”. I ja sam od tog momenta razmišljao samo o tome kako ću i šta ću da pevam, a ne kako ću da treniram (smeh). Odmah sam video kakav je mentalitet igrača, da vole da se zezaju i da to moraš da prihvatiš. Ali, svi su me sjajno dočekali, pomagali mi, pogotovo momci iz moje generacije. Moj srpski nije vrhunski, nekada se i sam sebi smejem kad kažem nešto, pa još i Mister krene da se zeza zbog toga. Sve opušteno, svako mora da zna da se šali".

Srbija u Ligi nacija kreće iz Beograda, prvi gost – Erling Haland

A, da li pratite klupski srpski fudbal? Znamo da ste navijač Zvezde, pa da li možete sebe da zamislite kako igrate u Superligi? 

"Da, zašto da ne. Samo možda malo kasnije u karijeri, ali voleo bih da igram za Zvezdu. Pre nego što sam došao u Verder bilo je kontakata sa oba naša najveća kluba. Pratim povremeno domaću ligu, najviše volim da pogledam derbije i evropske utakmice. I u košarci, ne samo u fudbalu". 

Pre Verdera bili ste u Totenhemu, otišli sa 16 godina, pa kakva iskustva nosite sa Ostrva? Koliko je igrača uspelo iz grupe sa kojom ste trenirali tih godina?

"Za mene je bila sjajna stvar što sam rano otišao u Totenhem. Zvali su me da dođem da odigram jednu utakmicu nakon što su me videli na meču reprezentacije Švajcarske. Sve se to dogodilo tačno na prelazu, kada je trebalo da zaigram za Bazelov tim do 18 godina. Međutim, dobro sam se pokazao u Totenhemu, ostao sam tamo i odmah su me gurnuli da igram za drugi tim. Umesto da u Bazelu igram sa mojim vršnjacima, ja sam bio u drugom timu u Engleskoj. A, tamo su bili Hari Kejn, Taunzend, Pričard, bilo je dosta momaka koji su kasnije igrali po engleskim ligama, dok se dešavalo da nam dođu i prvotimci kojima je bilo potrebno da uhvate ritam. Meni je mnogo pomoglo što sam bio u Totenhemu, jer kada treniraš i igraš sa takvim asovima brzo shvatiš šta ti fali, šta još treba da radiš na sebi. To sam brzo shvatio i stekao veliko samopouzdanje". 

LEVA JE GOSPODIN, HALAND IMA MOĆ 

Igrali ste protiv Kejna, Halanda, Levandovskog, Ronalda, pa naših Mitrovića, Jovića, Vlahovića na treninzima. Ko vam je bio najteži za čuvanje?

"Da krenem od naših: sva trojica su vrhunski, Mitar, Luka i Dušan. I različiti su, jedan je jači, jedan brži, jedan bolji u skoku, jedan se mnogo dobro kreće... I to je super, jer od prvog dana kada dođeš u reprezentaciju moraš da budeš „prisutan“. Što se tiče drugih, više mi prija da igram protiv Levandovskog nego protiv Halanda. Norvežanin je fizički još moćniji od Leve, brži, skočniji, ima moć i volju da ide na svaku loptu. Dok je Poljak više – gospodin. Igra opušteno, nekad ga i ne vidiš, a pogledaš semafor, tamo stoji da je dao tri gola". 

A, Kristijano? Nije se naigrao protiv Srbije u Lisabonu.

"Pred svaku utakmicu gledamo protivničke igrače individualno, kako ko igra, kreće se... Pred Portugaliju Mister nam je rekao da znamo protiv koga igramo, da nema potrebe da ih dodatno skeniramo, nego smo svi gledali samo na sebe. Za Ronalda mi je uvek bilo u glavi da nije važno kako igra, da mu je dovoljan trenutak da bi postigao gol. Drugačije je s njim nego protiv, recimo, Halanda. Napadač Dortmunda mnogo više radi za tim, čak i defanzivno. Kada imaš loptu stalno moraš da gledaš gde je, jer je uvek tu negde, ide na svaku loptu, želi u svakom napadu da postigne gol. Sa Levom i Kristijanom nemaš taj osećaj, oni se kreću inteligentnije. Verovatno je to do godina, do iskustva". 

Mesi ili Ronaldo? 

"Nadam se da neće zvučati kao neka arogancija, ali kada bih mogao da biram protiv koga da igram, bio bi to Ronaldo. Zato što iako nisam do sada igrao protiv Mesija, čuo sam od saigrača iz reprezentacije da mu je strašno teško uzeti loptu, da može lako petoricu igrača da prođe. Kod Ronalda više nije tako, a Mesi je i dalje isti. Za mene je on najveći". 

KOMUNIKACIJA KLJUČ ODBRANE 

Malo skačemo s teme, ali kad pominjemo Ronalda... Uvreženo je mišljenje da je u Srbiji odbrana slabiji deo reprezentacije. A, opet, Ronaldo i neki od najvećih asova na svetu nisu vam ni šansu napravili na Da Lužu. Kolika je to satisfakcija za vas?

"Meni kao odbrambenom igraču – ogromna! Nekada protiv takvih timova uradiš sve što treba, a oni ti opet daju gol. Ne slušam mnogo šta ljudi pričaju, nego je bitno da mi iz utakmice u utakmicu budemo sve bolji. Naš stil igre je takav da dominiramo, jer što je lopta duže kod nas, rival ima manje šansi da nas ugrozi. Pored toga, sada komuniciramo u odbrani mnogo više nego ranije. Između Rajka, Blekija, Strahinje i mene je u Lisabonu je tokom cele utakmice interakcija bila – top. Mi smo u situacijama kada je Kostić bio na centaršutu već pričali između sebe „ti ideš tamo, ti tamo, ja pozadi“... Dok akcija traje, ti se spremaš da reaguješ ako nešto krene loše. Mora da se priča sve vreme, da ponoviš isto pet puta ako se ne čujete od publike, da se postavlja tim od pozadi, jer ti tu sve vidiš. Moraš da pričaš i da bi stalno bio u igri, ostao fokusiran. Tako je sada, što je sjajno a, ranije nije bilo tako". 

Da se vratimo u klupske vode: Kako se desilo da gigant kakav je Verder završi u drugoj ligi Nemačke? I to zajedno sa Šalkeom. Malo je liga u svetu u kojima bi to moglo da se dogodi. 

"Nekoliko godina nije bilo kako treba. Jednom smo bili sedmi, jednom u sredini. Šest godina sam tamo i stalno je borba za opstanak. Godinu ranije smo igrali baraž protiv Hajdenhajma i jedva ostali, ali nismo naučili lekciju. Na kraju krajeva, imali smo šansu, u poslednjih deset utakmica nam je bila potrebna jedna pobeda da bismo opstali, a osvojili smo - bod! Nije nam niko kriv drugi, nego mi sami sebi. Bundesliga je takva, moraš da daš sebe „150 odsto“ da bi dobio utakmicu. Ali, nisu tu neke stvari bile kako treba, ne samo igrači, ceo klub nije bio na nivou. Zasluženo smo ispali. Verder je veliki, sa velikom tradicijom i borimo se da se odmah vratimo. Teško je, ali ulazimo u ritam, novi je trener, novi impulsi, mislim da će sve biti kako treba. Dugujemo celom gradu i klubu da uđemo u prvu ligu. Ljudi tamo žive za taj klub i zato je bilo još teže što smo ispali". 

Letos je bilo ponuda da odete u Francusku, sad iz Verdera poručuju da će vam ponuditi novi ugovor... 

"Bilo je ponuda, direktno u klub, ali su tražili više novca, što je bilo teško u ovom periodu korone, pa sam odlučio da još ostanem tu. Na leto mi ističe ugovor, videćemo kako ćemo dalje. Pričali smo i pričaćemo o nastavku saradnje, međutim, videćemo do kraja sezone šta će da se desi. Meni je cilj da igram prvu ligu. Da bih ostao u ritmu, da bih ostao u reprezentaciji moram da igram na top nivou. Meni je dobro u Bundesligi, ali sam otvoren i za druge zemlje. Znam da mogu brzo da se adaptiram, nemam taj problem, samo je pitanje kakav je klub, kakav ima projekat, viziju, kakva bi tu bila moja uloga. Iskreno, voleo bih da probam nešto drugo". 

Do kada će da traje Bajernova vladavina? Nema naznaka da će da padne u skorije vreme.

"To je stvarno teška priča (smeh). Klub je top organizovan, ima vrhuske igrače, mentalitet vrhunski. Tamo pobede 3:0 i opet nisu zadovoljni. To je ono što nedostaje Dortmundu, koji se zadovoljava stvarima koje su u Bajernu normalne. Teško da će neko u skorije vreme da skine Bavarce".