INTERVJU – Muhamed Bešić: Nisam igrao male utakmice, mene su slali da čuvam Mesija, Azara, Bejla…

Beše početak maja 2014. godine. Bosna i Hercegovina s nestrpljenjem je iščekivala da čuje koja 24 fudbalera će je predstavljati na Mundijalu u Brazilu, prvom i zasad jedinom velikom turniru na kojem je učestvovala. I mada su na spisku našla imena poput Edina Džeka, Miralema Pjanića, Vedada Ibiševića, Senada Lulića, tadašnji selektor Safet Sušić podvukao je ime svetskoj javnosti ne preterano poznatog Muhameda Bešića.
“Kad je on u pitanju nikakvu dilemu nisam imao. Ja znam jedno mesec dana da ću ja njega da pozovem. I ja ga nisam pozvao da konkuriše za mesto štopera. On je jedini igrač od ova 24 igrača koji, ako bude trebalo da, na primer, zaustavimo Mesija, može da odgovori na te moje zahteve.”

Tako i bi. Mesec i po dana nakon pomenute konferencije Muhamed Bešić više nije bio ‘talentovani, još nedokazani fudbaler Ferencvaroša’, postao je planetarno poznat kao momak koji je ‘uhapsio Lionela Mesija’. Ta utakmica protiv Argentine kupiće mu kartu za Premijer ligu i okrenuti karijeru naglavačke, s tim da će ona krenuti nizbrdo pre i nego što će se valjano razviti. Ni upola onako kako se isprva činilo kada je blesnuo u Brazilu i kasnije se prvi put pojavio na Ostrvu.
“...da se nisam povređivao samo bog zna gde bih završio posle“, sa setom u glasu priča vezista subotičkog Spartaka dok se u intervjuu za Mozzart Sport priseća iskustava iz Premijer lige, pomenutog duela sa Mesijem i mnogih drugih sa najboljim fudbalerima najbolje lige na svetu, pa i razloga zbog kojeg je posle tako bogate karijere završio na severu Srbije.

Mada je razlog samo jedan i do njega dolazimo na koju god stranu da krenemo i u koji god period njegove karijere da zađemo, jer ako izuzmemo sam početak, svaki od njih povezuje ista stvar – povrede.
“To je baš, baš, duga priča. Imao sam dosta povreda u karijeri, četiri-pet godina fudbala sam izgubio. Sad imam 32 godine, pa eto, izračunajte. Sad bih suštinski imao 27 godina ako tako računamo. Međutim, dosta povreda sam imao, dva puta sam ukrstio ligament kolena, četiri puta povređivao ložu. Zato sam i došao u Suboticu”, otvoreno će Bešić.

Pre Subotice pola godine bio je bez kluba, sve kao posledica još jedne teške povrede, najteže u fudbalu. Povrede posle koje, kako kaže, ljudi više ne gledaju isto na igrače. Pa iako je delio svlačionicu sa Geretom Berijem, rekorderom po broju nastupa u Premijer ligi, Romeluom Lukakuom, jednim od najboljih strelaca iste, na Ostrvu i izvan njega cenjenim defanzivcima poput Lejtona Bejnsa i Fila Džagelke, nije imao problem s tim da po odlasku iz Ferencvaroša ode na probu u Šamrok pokušavši da dokaže da još ima šta da ponudi.
“To je jedini klub u koji sam želeo da idem jer su me poštovali posle druge teške povrede i nisu je ni pomenuli nijednom. Nažalost, nismo se dogovorili oko para i ugovora“.

Da li te je sve to navelo da pomisliš kako je možda vreme za penziju?
“Tada sam rekao da neću da igram više. I kako sam to rekao, Spartak me je zvao i probudio mi osećaj da treba da dođem ovde. Imao sam dosta prijatelja koji su prestali i posle se kajali. Nisam hteo da budem taj koji će se kajati posle. Prihvatio sam ovu ponudu, ne razmišljam o tome da sam igrao u Evertonu i pokušavam da dam celog sebe. Motivisan sam uvek jer volim fudbal. Znate već da je fudbal takav, postao je biznis, i kada ljudi čuju da si dva puta imao povredu ligamenta kolena sve se menja. Zaboravljaju šta si pre radio, gde si igrao tako da je baš teško bilo, ali su me u Spartaku motivisali da se vratim i sad mi je dobro ovde. Pre Spartaka nisam igrao dve i po godine, čak sam i prestao da igram, ali su me onda zvali predsednik kluba Nikola Simović i direktor Žarko Marković i ubedili da dođem i nastavim da igram fudbal“.

I kako ti se, posle svega što si prošao i video, čine Subotica i Mozzart Bet Superliga?
“Lepo je, ali se opet vraćamo na te povrede. Moja prva utakmica, deseti minut protiv Pančeva i opet povreda. I opet tri meseca pauze, takva mi je cela karijera bila…“.

Kakva bi bez njih bila možemo samo da se zapitamo, ali ne možemo da sporimo da je krenula baš obećavajuće. I mada si u manje kvalitetnim fudbalskim ligama skretao pažnju na sebe nastupima u mađarskoj ligi noseći dres Ferencvaroša, činjenica je da te je ‘prodala‘ pomenuta utakmica sa Argentinom na Mundijalu i ti dueli sa Mesijem u kojima je bio besprekoran.
“Bilo je i pre toga nekih ponuda, ali bili su to manji klubovi, holandski, švajcarski, ali me je to Svetsko prvenstvo ‘prodalo‘ u Englesku. Imao sam tada agenta koji je sve radio za mene. Od svih klubova bila su dva u koja sam ja hteo da idem – Valensija i Everton. Kasnije smo se odlučili za Everton, ali nisam o tim klubovima previše razmišljao, tada su sve završavali agenti. Sećam se da je Roberto Martinez radio kao stručni konsultant za BBC i on me je na toj utakmici video i odmah zvao agente, ako se dobro sećam već na poluvremenu“.

Način na koji si parirao Mesiju te večeri nikome nije promakao. Uvek na pravom mestu, dovoljno spretan da mu iščeprkaš loptu. I ne samo njemu, dugo se prepričavao i onaj detalj sa utakmice protiv Velsa nekoliko meseci kasnije kada si u punom sprintu isparirao Geretu Bejlu, u tom trenutku verovatno najbržem fudbaleru na svetu.
“Tu sam takođe odigrao dobro, leteo sam! Bio sam mlad, brz, bez povreda, što je najbitnije u karijeri“.

Svakako najbitnije, ali sigurno se na neki načim pripremaš za takve utakmice, kada znaš koga imaš za protivnika. Makar pogledaš neki video klip sa prethodnog meča...
“Nikakvu pripremu nisam imao, bio sam prespreman, i dan-danas sam spreman posle svih tih povreda, uglavnom pretrčim najviše na utakmici i pored tih pet godina povreda. Takav sam rođen“.

Možda i zbog toga vrlo brzo si se navikao na Premijer ligu i još brže se ustalio u startnu postavu uprkos ogromnoj razlici u kvalitetu mađarskog i engleskog prvenstva.
“Svi su mi govorili da će biti teško, ali ja sam to baš brzo prihvatio i prvu sezonu sam dobro odigrao. I nakon prve sezone čak su mi opet produžili ugovor jer sam imao neke ponude tad. Pričali smo sa Totenhemom, ali je Martinez rekao da ne smem da idem i onda smo produžili ugovor. Prilagodio sam se vrlo dobro, mislio sam da će biti teže, ali tad sam leteo na terenu“.

Nije pak početak bio idealan. Sam debi je, štaviše, bio košmaran. Ulaziš s klupe protiv Čelsija, prvi kontakt s loptom i kardinalna greška koja je tim koštala primljenog gola.
“Ha-ha-ha, sećam se, tu smo izgubili 6:3. Video sam Džagelku iza sebe, hteo sam petom da mu odigram, ali to me nije poremetilo i niko mi ništa nije rekao. Ubrzo sam zaigrao i u startnoj postavi, prva utakmica koju sam počeo bila je baš protiv Liverpula. Tad sam čuvao Džerarda, odigrali smo 1:1, drugu 0:0, ali mi je bilo lakše da čuvam njega jer nema veliku brzinu“.

Bila je potom i ona situacija sa Lambordžinijem…
“Tek što sam došao u Everton, dobro sam igrao, a meni je uvek bio san kad sam bio mali da kupim sebi Lambordžini. To se treneru nije dopalo, imao sam tek 22-23 godine, nastala je mala frka u klubu pa me je Martinez ‘sklonio‘ dva meseca. Tamo postoje neki zakoni za mlade igrače za koje sam ja tek kasnije saznao. Dok si mlad, trebalo bi da voziš neka ‘normalna‘ kola u smislu da se ne kupuje Lambordžini i slični automobili. Mlada glava… To sam shvatio pa nisam više nikad došao na trening kolima ha-ha-ha“.

Kad smo kod treninga, ko te na njima najviše impresionirao. Tadašnji Everton bio je poprilično jak, sezonu pre nego što si došao završili su na petom mestu, imao si od koga i šta da vidiš, naučiš...
“Najbolji mi je bio Džon Stons, dobro smo se razumeli na terenu. Igrao sam sa dosta dobrih igrača: Romelu Lukaku, Ros Barkli, Deulofeu, čak je i Eto jednu sezonu proveo tamo. Ali najbolji utisak mi je ostavio Stons, dobro smo se razumeli. Bili smo slični igrači, ja kao zadnji vezni i on kao štoper, najbolju smo saradnju imali“.

Gereta Berija si zaboravio? Najveći broj nastupa u Premijer ligi, pre Evertona titula sa Mančester Sitijem…
“Kad je Ronald Kuman došao on je ostao u klubu još jednu sezonu samo da bi oborio taj rekord ha-ha-ha. Dosta sam od njega naučio o postavljanju na terenu i nekim tehničkim stvarima“.

Džerard te, dakle, nije impresionirao, a sam Mersisajd derbi?
“Enfild je za mene najbolji stadion, najteže je igrati tamo, ali kad smo igrali derbi očekivao sam više. Jer jedan iz porodice je navijač Liverpula, drugi navija za Everton i onda je nekako sve drugarski, ne ‘puca‘ toliko na tribinama. Jače sam osetio atmosferu na Enfildu kad sam igrao za Šefild kad dođemo da igramo protiv Liverpula. Na derbiju je bila nekako porodična atmosfera.“

©Reuters

Ako ti nije bio veliki problem da sačuvaš Džerarda, koga onda jeste?
“Dvojica najtežih protivnika su mi definitivno Azar i Mesi. Tu utakmicu protiv Argentine sam dobro odigrao, ali svaki put osetiš jačinu kad krene na tebe driblingom. Moraš da budeš na 100 odsto u svakom segmentu i trenutku utakmice. On je tad kao odigrao loše, a imao je gol i asistenciju ha-ha-ha. Šta da kažemo? Igrao sam i sa Kristijanom Ronaldom, ali za mene je Mesi najbolji. Svakako najveći talenat.“

Azara fudbaleri iz Premijer lige mahom pominju kao jednog od najtežih ako ne i najtežeg za čuvanje. Šta je to što ga čini nezaustavljivim?
“Da izvinete – postavi guzicu i teško mu je uzeti loptu. Sećam se utakmice na Stamford Bridžu kad smo igrali, Martinez me stavi na njega, u prvom poluvremenu sam dobio žuti karton i on me ‘izvadi‘ iz igre jer ga drugačije ne možeš zaustaviti. I kad smo sa Bosnom igrali protiv Belgije morao sam da ga čuvam tako da sam igrao protiv njega pet-šest puta u karijeri.“

Reklo bi se iz svega priloženog da si trenerima oduvek bio čovek od zadatka?
“Kad sam igrao za reprezentaciju, Safet Sušić me uvek stavljao na jednog, određenog igrača, da kažemo – najboljeg. Da ja budem oko njega i da ga čuvam. U Evertonu je bilo isto, manje utakmice kao što je Svonsi na primer nisam ni igrao. Uvek sam igrao velike mečeve i čuvao jednog igrača. Sećam se protiv Liverpula sam dva puta Džerarda čuvao, igrali smo 1:1 i 0:0, njega sam baš dobro zatvorio, što mi je i bio posao. Čelsi – Azar, u Mančester Sitiju sam čuvao Turea.“

Taj Mančester Siti bio je nešto posebno.
“Od njih sam najviše da tako kažem i naučio, kada je Pep Gvardiola došao u Mančester Siti, to kako taktički igraju… To mi je bila poslednja sezona u Premijer ligi, igrao sam dva puta protiv njih i tu sam najviše naučio. Nisam bio u svlačionici Sitija da mogu da pričam o taktici detaljnije, ali ovako sa strane, dok gledaš, igramo iste utakmice na svaka tri dana i oni opet izgledaju spremnije. Sve to ima veze i sa postavkom na terenu, ti se pitaš kako, ne vidiš loptu 90 minuta“.

No, i pored toga, ti si tog Turea čuvao i – sačuvao. Jedna od najboljih utakmica u dresu Evertona bila ti je baš protiv Mančester Sitija u polufinalu Liga kupa početkom 2016. godine. U veznom redu Mančester Sitija David Silva, Kevin de Brujne, Fernandinjo i povrh svega pomenuti Ture, desetak centimetara viši i fizički verovatno najdominantniji fudbaler Premijer lige u tom trenutku. I ti opet pronađeš način da mu pariraš – kako?
“Kažem, možda je to taj bosanski inat ha-ha-ha. Bio sam spreman, dobar i da se nisam povređivao samo Bog zna gde bih završio posle…“.

©Reuters

Da li se i sam zapitaš povremeno šta bi bilo?
“Normalno, kao fudbaler uvek razmišljaš o tome. Ali sad, kad stekneš neko iskustvo i stariji si mnogo manje, ali kao mlađi sam dosta o tome razmišljao. Nekad ti bude malo teže, nekad lakše, ali mi je vera pomogla da shvatim da se sve to dešava sa razlogom. Prvi put je teže bilo, posle sam se vratio veri i to sve sada tako teče. To je deo mene, nije mi ni teško više kad se povredim, takoreći deo života, pomirim se s tim. Ako se ne pomiriš onda je bolje da prestaneš da igraš“.

No, ti uprkos svemu i dalje pronalaziš razlog da nastaviš iako bi mnogi verovatno odavno odustali.
“Trebalo mi je malo vremena jer me je ta povreda malo zeznula, ali baš uživam ovde, u svakom treningu. Kažem svima da ne znaju kako je kad se igrač toliko puta u karijeri povredi tako da treba uživati, bilo da igraš u Spartaku ili u Engleskoj. Jer kad si bio mali, da ti kažu da ćeš da igraš u prvoj ligi – svi bismo potpisali. Zato se uvek valja vratiti na period kad si bio mali i da razmišljaš samo pozitivno“.

Da li se posle tolikih povreda sa strahom da se ne dogodi nova ulaziš u svaku narednu utakmicu?
“Posle svih tih povreda i operacija telo ti nije isto. Zato i na treningu kad nešto osetim, nije da se bojim, ali moram da se pazim. Danas sam, na primer, malo odmarao. Imali smo utakmicu, ekipa je trenirala, ali ja nisam. Rekao sam i treneru i predsedniku da moram da se pazim jer može svašta da se desi.“

A opet, uzbuđenje kad kročiš na teren i dalje je prisutno, kao prvog dana.
“Radujem se, na svakoj utakmici imam taj osećaj. Kad ga ne budem imao neću više ni da igram. Baš sam i prekjuče na pripremnoj utakmici (protiv Sutjeske, prim.aut.) bio srećan što sam igrao, a dok imam taj osećaj znam da treba da nastavim“, zaključio je Bešić.