INTERVJU – Nemanja Maksimović: Najteže je bilo što narod nije verovao u nas, Piksi nam je skinuo pritisak i tenziju

Manje od mesec dana je ostalo do premijere Srbije na Mundijalu u Kataru protiv Brazila. Poslednji put je naša reprezentacija, tada pod imenom Kraljevina Jugoslavija, pobedila Brazilce u fudbalu pre 88 godina kada su igrali Moša i Tirke. Beše 8:4 na stadionu BSK-a.

Iako se danas ne zna ni spisak igrača na koje selektor Dragan Stojković računa za meč na otvaranju Mundijala protiv Brazila, a kamoli ko će istrčati na teren, ima tu igrača koji znaju šta je slast pobede nad Brazilom. Osetili su je. I to u finalu Svetskog prvenstva! Čovek koji je (zasad) Srbiji doneo najveći trofej u fudbalu bi trebalo da se nađe na Piksijevom spisku, možda i da zaigra protiv Brazila.

Nemanja Maksimović je poslednji gol u dresu Srbije dao baš Brazilu. Posle onog čuvenog trka u 118. minutu finala Mundijalita na Novom Zelandu pre sedam i po godina. Jeste to bio „dečji fudbal“ ali ko kaže da nije skakao do plafona od sreće kao da je u pitanju „fudbal za odrasle“, nećemo mu poverovati...

Popularni Maksa je zlatno dete srpskog fudbala. Jedan od petorice (Sergej Milinković Savić, Miloš Veljković, Predrag Rajković i Mijat Gaćinović su preostala četvorica) koji su sa srpskim orlom na srcu pokorili Evropu i svet.

Maksimović je dobri duh naše reprezentacije. Od njega se može očekivati samo nešto dobro. Da postigne gol kao tada za svetsku titulu ili da onako svoje nenametljivo i diskretno izroni na gol-liniji i spase mrežu Srbije kao što je to bilo u Lisabonu, Oslu ili Volfzburgu. On to uvek sve radi tiho i lako. Kao najprostiju stvar na svetu. Tako i igra. Jednostavno. Ne diže driblinzima tribinu na noge, ne centrira rabonama, ne tuče slobodnjake, ali ga treneri obožavaju i uvek je tu. Nikada ne napravi nikakvu štetu već samo korist. Zato ga i vole. Zato mu je i Piksi (makar po minut) ukazao poverenje da zaigra na sedam od osam kvalifikacionih mečeva za Mundijal.

Zato je valjda i prirodno da ga očekujemo u Kataru. Iako to on neće reći direktno već onako svoje nenametljivo i jednostavno... Dok sedimo sa njim na terenu Hetafeovog stadiona. Jednog skromnog ali nadasve sjajno organizovanog kluba koji je 17 od 18 poslednjih sezona proveo u španskoj Primeri. A pre toga nijednu jer je mlad klub iz komšiluka, osnovan pre samo četiri decenije. Ali je primer kako „mali klubovi“ treba da rade i posluju.

„Pa eto, nadam se... Mundijal je sa san svakog igrača kad počne da igra fudbal. Igrao sam velika takmičenja u mlađim kategorijama ali to ne može da se poredi sa seniorskim fudbalom i svetskim prvenstvom. Ne mogu da dočekam Mundijal u Kataru“, sa optimističnim sjajem u očima nam kaže Nemanja Maksimović.

Skromno nam je odgovorio i na pitanje kako se osećao posle nepravde koje mu je priredio Mladen Krstajić pre četiri godine kada je nezasluženo njega i Mijata Gaćinovića skinuo sa spiska putnika za Rusiju.

„Mislim da je u tom trenutku više mogao da žali Mijat nego ja. Pogotovo što je standardno igrao u klubu i u kvalifikacijama. Ja u Valensiji nisam igrao toliko i negde sam očekivao da bi moglo da se desi da otpadnem pred kraj. Iako sam i ja prošao skoro cele kvalifikacije. Naravno da je svakom igraču teško kad ispadne sa spiska, pa je i meni bilo“.  

Ipak, sve dođe na svoje mesto. Svako je tu gde zaslužuje da bude. Maksimović je danas mnogo bitniji selektoru Stojkoviću nego što je to bio slučaj sa prethodnim selektorima. Što je u neku ruku i normalno jer je reč o momku koji je sa Srbijom osvojio titulu prvaka Evrope i sveta i bio je predodređen da postane A reprezentativac.

„Posle toga sam dobio novu šansu u reprezentaciji i odigrao sam dosta utakmica pa mi se na neki način vratilo što tada nisam išao na Svetsko prvenstvo. Sada imma šansu da odem na Mundijal u Katar. Sa nestrepljenjem očekujem da budem deo te ekipe i da napravimo što bolji rezultat“.

U Kataru bi trebalo da bude i sedmorica, osmorica njegovih drugara sa kojima je osvajao EP i SP za omladince. Što je ozbiljna brojka i dokaz da su zaista posebna generacija...

„Možda su ljudi u početku imali prevelika očekivanja od nas. Kada smo osvojili tu svetsku titulu, bili smo mladi i još neformirani igrači. Bio nam je potreban period da nađemo sebe, da sazremo... Veliki broj nas je menjao klubove i tražio se. Sada smo u najboljim godinama, igramo u klubovima gde imamo bitne uloge i možemo da damo mnogo reprezentaciji“.

Ima li u našoj današnoj reprezentaciji i do toga da je vaša generacija donela pobednički mentalitet?

„Ima, naravno. Najbitnije za svaku ekipu je da se poznaje, da je dugo na okupu i da znaju kako funkcioniše. Mi smo maltene već desetak godina zajedno, provodimo vreme zajedno i znamo kako ko funkcioniše i kako prema kome treba da se postaviš. To je najbitnije za ekipu. Mnogo su važni taj zajednički duh i pobednički mentalitet. To se poslednjih godina dokazuje. Ekipa je na pravom putu i nadam se da će se tako nastaviti.

Normalno je i da se posle toliko vremena dobro razumete na terenu i da znate kako ko diše na terenu.

"Sa Sergejem, Veljkovićem i još nekim momcima sam igrao dugo. Više vremena smo proveli zajedno nego u svojim kućama i možemo da igramo zajedno vezanih očiju. Znamo kad jedan ima problem, da je drugi tu da mu priskoči i pomogne. Nije kao ranije kada se menjalo dosta igrača i selektora i kada nam je bilo potrebno mnogo vremena za upoznavanje. U fudbalu, a pogotovo u reprezentativnom, nemaš puno vremena za upoznavanje. Okupimo se desetak dana u dva-tri meseca. Zato je bitno da što bolje poznaješ te ljude i da imaš poverenja u njih da bi se napravio neki rezultat“.

Da li ti je nekad bilo lepše u reprezentaciji nego sada?

„Iskreno, nije. Posle mlađih kategorija. Ali omladinski i seniorski fudbal su drugačiji. Sada je stvarno sjajna atmosfera. Od prvog dana kada je Dragan Stojković došao na mesto selektora. Poklopili su se i rezultati tako da je sada zaista uživanje. Svi sa nestrpljenjem jedva čekamo pozive i okupljanja u reprezentaciji“.

Kakav je osećaj kako se bliži Mundijal. Da li si na iglama?

„Naravno. Pogotovo sada kada se Mundijal igra u toku sezone. Razmišljaš sve više i sve je veće nestrpljenje. Neverovatan osećaj. Nisam igrao Mundijal pa ne mogu da budem svestan šta me sve očekuje tamo i šta će se dešavati. Svi koji su bili na svetskim prvenstvima su mi pričali da je to neverovatno iskustvo“.

A to što se ovoga puta SP igra usred sezone?

„Za mene to nije loša stvar. Jedini problem je što svaka mala povreda može da te izbaci. Ali dobro je što igrači idu na Mundijal u punoj formi. Nisi umoran, nisi na kraju sezone već u najboljem momentu i ne možeš da ispadneš iz ritma. Od poslednjeg kola lige do početka Mundijala ima sedam-osam dana. Za selektore je verovatno teško jer nemaju mnogo vremena da uigravaju sve što žele, ali mi smo već proveli dosta vremena zajedno u poslednje vreme. Selektori svakako znaju šta žele, rade dugo sa igračima i znaju šta da očekuju jedni od drugih. Od prvog dana kada se okupimo, mi ćemo to znati“.

Većina su vas profesionalci iz liga petice kojima nisu potrebne ko zna kakve osnove za uigravanje već dolazite spremni.

„Reprezentativni fudbal je specifičan jer selektori imaju malo vremena u tih sedam do deset dana kada se ekipa okupi i odigra po dve ili tri utakmice. Nema tu puno vremena da se radi na taktici ili fizici“.

Dakle, bitniji je taj psihološki nego taktički pristup selektora?

„To je najbitnije. Atmosfera. Da selektor od prvog dana postavi autoritet, da svi znamo šta želimo, da bude opušteno, da nije prevelika tenzija... Svi dolazimo iz vrhunskih klubova i znamo šta treba da radimo. Bitno je da saslušamo šta selektor želi i da bude opuštena atmosfera, da se što bolje oporavimo i pripremimo za utakmice“.

Osećate li vi igrači sada koliko vam se promenio imidž u javnosti i koliko ste omiljeniji u narodu i među navijačima?

„Naravno. To je najbolja stvar. Već sam dugo u reprezentaciji, promenio sam petoricu selektora i znam da je svakom igraču u reprezentaciji bilo baš teško jer nam narod nije verovao. Nisu bili uz nas. U poslednje dve godine se jako mnogo stvari promenilo i osećamo da ljudi veruju u nas i da misle da možemo da napravimo nešto. Na nama je da pre svega zalaganjem, a onda i rezultatima, vratimo ljude na stadion. Srbija je zemlja koja voli fudbal i jako dugo čeka na neki rezultat reprezentacije. Nadam se da možemo to da uradimo“.

Vole vas i zato što nam reprezentacija posle dugo vremena igra dobar i lep fudbal za oko. Da li je to najbitnije ili samo pozitivan rezultat?

„Svi vole i lep fudbal i rezultat. Ali kada bismo ponudili da igramo lepo i ispadnemo u grupi i da igramo manje lepo i napravimo rezultat, verujem da bi većina izabrala ovo drugo. Mi sa sadašnjim selektorom imamo taj balans da igramo odličan fudbal i da pravimo dobre rezultate. To svakako može da raduje. Trenutno smo među ekipama koji igraju najbolji fudbal u Evropi i mislim da sa tim stilom možemo da napravimo velike rezultate“.

Ne odustajete od te ideje ni u utakmicama najvećeg rizika poput gostovanja Portugalcima ili Norvežanima kada su pobede bile imperativ.

„To je do selektora. Od prvog dana je verovao u nas i tražio je da igramo lep fudbal. Bitno je i njemu kao i svakom selektoru da pobedi, ali ne pravi veliki pritisak na nas zbog toga. Pred svaku bitnu utakmicu traži nam da izađemo na teren i da igramo dobar fudbal, a rezultat će sam doći. Ako ne dođe danas, a mi igramo dobro, onda nema veze. Doći će sledeći put. Onda igrači igraju rastrećenije i ne boje se greške. Veruju u selektora, kao i on u njih. Njemu je najbitnije da igramo dobro i da ljudi koji dođu na stadion da uživaju u onome što ponudimo. Ako ta igra danas ne donese rezultat, on zna da će ga doneti sutra i u opšte nas ne opterećuje. To mnogo znači ekipi jer treba i sutra da nastaviš da veruješ u tu ideju i da igraš isto“.

Čini li ti se da na otvaranju Mundijala protiv Brazila nemate šta da izgubite sa takvim pristupom?

„Naravno. Rekoh da je san svakog dečaka koji počinje da trenira fudbal, da jednog dana igra na svetskom prvenstvu za svoju zemlju. Pa još protiv Brazila. Ne može lepše. Kao što kažete, nemamo šta da izgubimo. Treba da igramo svoju igru i mislim da možemo napraviti dobar rezultat. I ostale ekipe u grupi su kvalitetne. I protiv njih ćemo morati da pokažemo kvalitet, a ne samo protiv Brazila. Da pokažemo svima da smo sazreli za velika dela“.

Kako se bliži taj Brazil, da li se češće prisećaš „onog Brazila“ na Novom Zelandu?

„Naravno. Sve više vraćam film... A to su nam i tada pričali. Da nismo svesni šta smo uradili i da ćemo tek kasnije to videti. Kako prolazi vreme, sve sam svesniji rezultata koji smo napravili. Dati gol Brazilu u finalu Svetskog prvenstva u poslednjem minutu... Neverovatno!“

Kako si tada ostao onako ’mrtav hladan’ u onoj šansi?

„Treba da se vratimo na sam početak tog turnira... Bili smo daleko. Na Novom Zelandu. Nismo bili svesni pritiska i euforije u Srbiji. Kad smo mi bili budni, vi ste spavali i obrnuto. Igrali smo turnir rastrećenije i rasli iz utakmice u utakmicu. Zato sam i bio opušten kada sam izašao jedan na jedan sa golmanom. Samo sam pomislio da treba da se smirim i to je to. Na moju sreću, dao sam gol“.

Vas će u Kataru biti nekoliko iz te generacije, a kod Brazilaca možda samo Gabrijel Žezus. Bolje ste karijere napravili od njih. Da li si ih pratio u klupskom fudbalu posle toga?

„Sa Andreasom Pereirom sam igrao u Valensiji, a on je sada sa Mitrom u Fulamu. Sa Danilom koji je bio kapiten Brazila sam bio saigrač u Valensiji. Posle je bio u Bragi i dalje ne znam... Prvih par godina posle Mundijalita sam pratio gde ko igra i kako im idu karijere, a sada već malo manje. Eventualno ako se sretnem sa nekim na terenu. Eto, u Hetafeu igram godinama sa Urugvajcem Maurom Arambarijem. Bio je sa nama i njegov zemljak Erik Kabako. Obojica su igrali na Mundijalitu i njihov Urugvaj je jedina ekipa koja nas je pobedila na tom turniru. Sa njima dvojicom sam se često prisećao te utakmice i turnira“.

Kad pominješ Hetafe, ove sezone si igrao manje nego prethodnih kada su igrao skoro svaku prvenstvenu utakmicu.

„Iskreno, ova sezona nije počela kako sam želeo. Celo leto je bila klackalica da li ću ići ili ostati. Na kraju sam ostao. Kad sam krenuo da se igram, povredio sam se i odsustvovao sa terena mesec dana. Srećom, oporavio sam se i evo vezao tri utakmice. Povreda je iza, spreman sam i nadam se da će ekipa što pre početi sa pobedama kako bismo Mundijal dočekali u sredini tabele“.

Nekako te i dalje gledamo kao mladog igrača koji tek treba da ostvari pun potencijal, a ti si u Hetafeu i dalje najskuplji igrač u istoriji kluba i ’senator’ sa preko 150 mečeva u nogama.

„Već peta sezona. Igram ovde dugo. Sa 27 godina imam šest sezona iskustva igranja u Španiji. Mislim da sam u karijeri imao sreće što sam vukao prave poteze. Ako je nekome bilo čudno kada sam odlazio u Astanu, meni nije. Igrao sam tamo, a to je za mladog igrača najbitnije. Kao što sam iz Valensije poželeo da odem u Hetafe jer tamo nisam igrao puno. Ovde sam standardan. Samo igranjem i minutima može da se napreduje“.

Sam kažeš da si vukao prave poteze, a uvek su delovali kao korak nazad. Iz Zvezde u Italiju gde nisi zaigrao u prvom timu. Iz Italije u slovenački Domžale. Posle zlata na EP, odeš u Kazahstan. Iz Valensije odeš u Hetafe...

„Iako su mnogi mislili da ti potezi nisu bili dobri, ispostavile su da jesu. Svi ti koraci su mi pomogli. Kada sam otišao u Astanu svi su mislili da je to kraj ozbiljne kariijere sa 20 godina jer sam otišao na istok. A ja sam znao da ću igrati i imao sam dobar ugovor. A dobio sam i više nego što sam očekivao jer smo igrali Ligu šampiona i Ligu Evrope. Nije baš svakidašnji potez preći iz Astane u Valensiju. Ta godina na Mestalji mi je bila teška, imao sam 22 godine, nova liga, novi jezik... Odigrao sam dvadesetak utakmica što nije malo u takvoj konkurenciji i naučio sam mnogo. Ali ja sam želeo da igram više i zato sam se odlučio da odem u Hetafe“.

Deluje da ovde uživaš i da si spokojan?

„Mirno je, dobar i porodičan klub, dobar grad za život... Navikli smo se i lepo nam je. Kad je Mitar došao, bilo mu je olakšavajuće što sam tu jer lepo je imati nekog našeg i da govorite isti jezik. Porodice nam se druže“.  

Da li te je strah da ti Hetafe ne ubije ambiciju za sledeći korak napred u karijeri?

„Mač sa dve oštrice. Ponekad kad dođe prelazni rok, koliko god želiš da napraviš korak napred, sa druge strane pomisliš na sve što imaš ovde... Onda nisam toliko siguran da li želim da menjam. Ali sa druge strane je problem ako uđeš u zonu komfora i ne napreduješ koliko bi trebalo. Zasad je najbitnije da igram. Imam još godinu i po dana ugovor i svakako da u bliskoj budućnosti planiram da promenim klub i da potražim neke nove izazove“.

A zemlju?

„Iskreno, voleo bih da promenim i zemlju. Da doživim neko novo iskustvo“.