INTERVJU - Nemanja Radonjić: Kako me je Grujin otac doveo u Zvezdu, zbog čega ne podnosim alkohol, zašto je Vujadin hteo da me bije...

Kada konglomerat najuticajnijih srpskih menadžera, zatim bivše igračke legende poput Sava Miloševića i na kraju saigrači za vas kažu da ste bogom dani da budete posebni, onda to znači samo jedno: da vam je za konačan uspeh potrebno samo da budete svesni sebe.

Ova filozofska retorika s početka teksta nikako ne ide u ravan vatrometnim fudbalskim i životnim karakterom Zvezinog krila Nemanje Radonjića, ali... Neko ko je uvek živeo na granici buntovništva, pozitivnog ludila i ekspresnog zaborava konačno je pronašao sebe. Da je bilo lako - nije. Da je trebalo pobediti sebe (što je u sportu najteže) - jeste.

Da je ova priča imala drugačiji epilog, bila bi to velika nepravda prema fudbalu i lepoti igre.

Golovi protiv Krasnodara i BATE Borisova, koji su doprineli evropskoj Zvezdinoj afirmaciji, ništavni su u odnosu u trenutak kada se zagledate u Nemanjine oči. One su definitivno ogledalo njegove meraklijske, niške duše...

Zvezdin poslednji poziv za fudbalsko sazvežđe: Nemanja, ukrcaj se!

Sijaju kao pogled šiparice koja vide tinejdžersku ljubav kada ga podsetite na poslednja ostvarenja. Spuštaju se na pomen prošlih dana, mladalačkih bubica i rana iz detinjstva koje očigledno nisu zarasle... Ali tokom opširnog razgovora za MOZZART Sport Radonjić se trudio da istraje samo u jednom - da pokaže da je svestan i sebe i svog talenta i velikog broja mana. Spreman je dočekao pitanje o velikom povratku.

„Kako da ne budem zadovoljan posle svega što mi se desilo? Pre šest meseci sam bio praktično na ivici, bilo je pitanje hoću li uopšte nastaviti da igram fudbal. Hteo sam da batalim sve... Međutim, onda sam počeo da sarađujem s agencijom International Sports Office koju vodi Dejan Grgić. Oni su mi mnogo pomogli u celoj toj priči. Bilo je tu teških trenutaka, ali sada sve izgleda drugačije. Jedan čovek koji mi je mnogo pomogao tokom karijere po dolasku u Zvezdu mi je doslovce rekao - Radonja, ovo je tvoja poslednja zlatna kočija, druge biti neće. Shvatio sam to“, počinje priču za MOZZART Sport Nemanja Radonjić.

„BOG MI JE DAO TALENAT, GLUPO JE DA TO NE ISKORISTIM“

Ovo je njegova jesen, ali, veruju navijači Crvene zvezde i mnogi drugi fudbalski faktori, ne i jesen njegove karijere. Koliko juče bio je u sportskoj apstinenciji. Bez kluba, bez volje za igrom. Imao je samo višak kilograma, dok ga nije pomilovala ruka Nenada Lalatovića.
„Fudbal me praktično nije zanimao. To je bio vrlo težak period. Čukarički me je prvo otpisao, pa su me vratili. Imao sam individualne treninge u Košutnjaku. Tako sam se dovodio u red, jer sam imao 89 kilograma. Jeo sam samo sva puta dnevno. Koliko moram. Stroga dijeta i dva treninga dnevno. Velika razlika jer sam pre toga samo izlazio. Neredovno sam spavao i normalno je što sam se ugojio, što nisam ličio na profesionalnog fudbalera. Međutim, za šest meseci sam skinuo 12 kilograma. Sada sam na idealnoj kilaži.“

Koliko je teško skinuti kilažu, još je teže dokazati ljudima da ga ne progone grehovi mladosti. Hvale ga, ali ima i onih koji imaju ogradu s obzirom na onu narodno o vuku i njegovoj ćudi.

„Setite se mojih reči kada sam došao u Zvezdu. Rekao sam da je ovo novi Nemanja Radonjić, da onaj stari više ne postoji. Nema ga - ne postoji. I tačka. Mnogo sam se promenio u poslednje vreme. Shvatio sam da moram da podnosim žrtvu, da se odričem nekih sitnih zadovoljstava ako želim da nešto postignem u životu. Prelomio sam, rekao sebi - Nemanja, Bog ti je dao talenat. Ajde gazi, ajde iskoristi to.“

O njegovom fudbalskom stažiranju mnogo toga se zna. Školovanje u Partizanu, zatim Rumunija, pa svetla Rome, pa Empoli. Povratak u Čukarički i onda dugo čekani transfer u Crvenu zvezdu. Kada se podvuče crta, postigao je šest seniorskih golova. Dva će se dugo pamtiti.

„Još nisam pokazao koliko mogu i koliko znam. Ali ovo mi je dalo na samopouzdanju. Trebalo je da dobijemo BATE Borisov. Ništa ja još nisam postigao. Ali definitivno mi se lepe stvari dešavaju. Evo kada pričamo o svemu moram da kažem oko gola Krasnodaru.... Da sam udario volej, otišla bi preko, hteo sam samo da pogodim zemlju i da tako pokušam. Ušla je od prečku. Vratilo mi se za onaj promašaj protiv Sparte.“

„KAKO JE VUJADIN HTEO DA ME BIJE“

Njegova prošlost jeste zanimljiva, ali aktuelnost ga topi. Tada jedino pokazuje znake dečaštva, kao u onom trenutku kada je skinuo dres i trčao počasni krug. Dovoljno za jeftin žuti karton.

„Nisam hteo da istrčim do Severa. Međutim, obećao sam mojim drugarima s tribine da ću doći.... Znam da me Vujadin Savić odmah kritikovao, rekao mi je nešto u fazonu - pa da li si lud, sada ćeš dobiti crveni karton, sad ću te pribiti. Odgovorio sam mu da bude opušten. Nisam tip igrača koji se svađa sa sudijom i lako dobija kartone. Sve se lepo završilo.“

Nikada on neće biti fudbalski Spartanac, neće se isticati krvavim radom, ali... Još jedan utisak je vrlo jasan. Kako zna da je sklonio najveću, ali samo jednu prepreku s puta ka konačnoj sreći. Ima tu još šta da se doda kako bi Radonjić bio ubitačan koktel. Zamislite kada bi se na brzinu nakalemila mirnoća u završinici. Ili kada ne bi šutirao iz svih pozicija kao protiv BATE-a.

„Eto, posle utakmice u Ivanjici su govorili da uopšte ne šutiram... A igram krilo. Po definiciji trebalo bi najviše da šutiram. Posle Javora sam sam sebi rekao da ću uvek šutirati kad mogu. Žao mi je što onaj poslednjih šut u prvom poluvremenu protiv Belorusa nije ušao. Bio je odličan. Međutim, provocirao sam sreću, tražio sam je...“

Prisetio se i onog trenutka kada je kao uragan prošao po levoj strani i možda mogao da asistira Boaćiju.

„Pričao sam posle s Boaćijem, toliko sam se zaleteo u toj situaciji da nisam mogao da stignem. Golman mi je izašao u susret, tako da ništa nisam mogao da vidim. Želeo sam samo da je ćušnem. Da sam imao malu mogućnost, sigurno bi mu dodao loptu. Više volim da asistiram, nego da dajem golove.“

Malo mu je bilo potrebno da se rehabilituje, ali... Tu je i dijagnoza.
„Možda se baš u toj situaciji najbolje videlo da mi nedostaje kontinuitet. Ipak, znate i sami da ja nisam igrao fudbal skoro dve godine. Ja u životu nikada nisam odigrao toliko utakmica kao u Zvezdi. Sad na svaka tri dana peglam.“

„LALATOVIĆ ME VRATIO U ŽIVOT“

Zvezdi i Nemanji Radonjiću su se konačno ukrstile staze. Prethodna dva puta nije im se dalo. Mada je ugovor već bio otkucan.
„Bio sam na pola koraka od Zvezde 2015. godine. Čak sam bio i na Marakani sa roditeljima, video sam se s direktorom Terzićem. Sve je bilo bukvalno gotovo, ali Roma nije htela me pusti. Možda i bolje što se završilo tako, što sam otišao prvo u Čukarički. Mnogo su mi pomogli. Trener Lalatović me je vratio u život. Kao i ostali ljudi u klubu. Tu sam se počeo ozbiljno da igram. Ovo je sad nivo više.“

Ono što je manje poznato jeste činjenica da je Nemanja od 12. godine jakim emotivnim lancima vezan za porodicu Grujić. Zahvaljući Goranu, ocu veziste Liverpula, Radonjić je prvi put osetio travu Marakane. Nije mu se posrećilo.
„Tačno je da me je Zvezdi preporučio Grujin otac Goran. Video me je na nekoj selektivnoj utakmici. Zahvaljućući njemu, došao sam na probu, bio deset dana u Beogradu, odigrao odlično sve prijateljske utakmice pod vođstvom trenera Konstantina Đurića. Međutim, postavili su mi uslov da treniram u Nišu, a da vikendom dolazim na utakmice. Nisam mogao to da izvedem. Posle godinu dana su došli ljudi iz Partizana.“

Od crno-belih dobio je poziv koji se ne odbija. Možda je progutao emotivnu knedlu, ali nikada nije krio na koju stranu ga vuče srce.
„Nikada nisam krio u Partizanu da sam navijač Zvezde. To i ne treba da se krije. Ali kada sam igrao utakmice u crno-belom dresu radio sam to profesionalno. Nije se videlo da navijam za Zvezdu. Nikada nisam vređao crno-bele, uvek sam poštovao taj klub. Kao što to i danas radim. Ali i tome se priča svašta. Kao, da sam dolazio na treninge Partizana u dresu Zvezde. To stvarno nije tačno. Svašta se priča o meni. Ima tu i istine, ali i laži.“

„ON DOLAZI SA FRISTAJLERA I POBIĆE VAS SVE“

Slike na brojnim društvenim mrežama govore da je u ranoj mladosti bio redovan gost prestižnih noćnih klubova. Ali i tu je imao svašta da doda. Te hiperbole o opijatima ga ubijaju koliko i onaj period bez fudbala.
„Ljudi mnogo greše kada misle da sam ja bio u diskotekama i samo se opijao. Ja skoro nikada ne pijem. Pitajte ljude koji su izlazili sa mnom. Uvek sam naručivao vodu. Desilo se da nazdravim samo kada mi je roditeljima rođendan ili najboljem drugu. Ja jesam izlazio, ponekad previše, ali nisam se opijao i alkoholisao. Ja čak i prezirem alkohol, a imam i dobar razlog - i jedan i drugi deda su mi bili fudbaleri, i obojica su imala probleme s alkoholom. Rano su umrli. I otac mi je bio fudbaler, ozbiljno je plesao mali fudbal. On je čak imao poziv Partizana, ali nije želeo da ode iz Niša. Ali kada se podvuče crta najviše sam povukao talenta na majčinog oca. Baš je bio opak igrač.“

Brzina kojom probija rivale kao da je izbačen iz katapulta samo je jedan od sinonima za Nemanju Radonjića. Prati redovno društvene mreže, smeje se šalama na njegov račun.

„Ona fora, ona prepevana pesma o Vidiću, samo što za mene stoji da dolazim s Fristajelera, mi je baš simpatična. Glupo je da kažem da na tom splavu nisam provodio vreme kad jesam. Kada ti od malena stave, ili sam sebi staviš, etiketu 'ludi Radonja', teško je to skinuti. Mora da prođe malo vremena. Ako nastavim ovako, svi će to zaboraviti.“

Velika očekivanja i isto takvo opterećenje. Još dve stvari koje se lepe uz Nemanju Radonjića. Najdalje je otišao njegov bivši trener Lalatović rečima da je on igrač za Mančester Junajted.

„Teško je nositi opterećenje koje imam. Eto, bivši šef Lalatović je rekao da sam igrač za Junajted. To je tenzija, to je pritisak. Ljudi misle da možeš sve da rešiš. Kada to ne uradiš, reći će da nisi taj nivo. Ali navikao sam na to jer se o meni priča u superlativima od kada sam prešao u Partizan. Na meni je da se dokažem.“

Spontano je nastavio priču na ovu temu.

„Videli ste kad imam prostor. Marakana ustaje na noge, čujem ja huk... Ljudi valjda znaju da od mene mogu da očekuju ili beg ili potez. Lepo je to.“

„SVI SU VEROVALI U MENE SEM - MENE“

Svedoci kažu da je Savo Milošević provodio sate i sate kako bi uticao na usijanu nišku glavu. Radili su to i drugi iz njegovog okruženja, čekali ga da se probudi. Verovali su i u trenucima Radonjićeve najveće krize da srpski fudbal može mnogo da dobije.
„Uh, Savo Milošević me baš voli. Stalno je pričao sa mnom, mnogo mi je u jednom trenutku pomogao. Tu je bio i Mrkela. Jeste, svi su jednom momentu verovali više od mene u mene samog. Morao sam da premotam u glavi i kažem - dao ti Bog, iskoristi to. Sećam se kao danas kada me je Miha (Siniša Mihajlović, prim. aut.) pozvao u reprezentaciju. Trebalo je da igramo protiv Iraka. Bio je to san. Međutim, u poslednjem kolu protiv Rada sam se povredio. Kasnije je meč s Irakom odložen, ali ja svakako ne bih igrao. Ne žalim, imam tek 21 godinu. Ako nastavim da igram dobro reprezentacija mi neće pobeći.“

Poslednji koji je sebe ugradio u Radonjićevu renesansu je aktuelni trener Zvezde Vladan Milojević. Gledajući dosadašnji deo sezone, iskusni stručnjak je kao poručen da nadogradi Nemanju.
„On je za mene kao neki italijanski trener. Mnogo radimo na taktici. Ja nikad u životu nisam imao ovoliko obaveza u igri. Stalno se vraćam nazad. Oduševljen sam kako to izgleda s Milojevićem i ne kažem to zbog toga što mi je sad on trener. Posle Krasnodara su me svi hvalili, a on me dočekao rečima - 'šta je Radonja izašao si u 70. minutu da požuriš na River, ko te naučio da se fudbal igra 70 minuta', a-ha-ha... Zbog takve atmosfere smo se i plasirali u Ligu Evrope. Šef je znao da kaže kako zna da ćemo sigurno proći do grupe, i prošli smo...“

Troši već 21. godinu i ne sme da gleda unapred. Nema ni razloga, iako su njegovi klasići na evropskom nivou afirmisaniji.

„Ne smem mnogo da gledam unapred. Iskreno, mislim da mogu da igram ozbiljan evropski fudbal. Kada bih mogao da biram, voleo bih da odem u Milan ili Fjorentinu. Mnogo volim Rosonere, to je za mene najbolji klub. Ne kasnim nigde. Tu sam gde i moja generacija. Na vreme sam se opametio. Moram samo još jače da radim.“

Ko je gledao na Jutjubu njegove najbolje poteze, video je sigurno kako je kao omladinac urnisao Hrvate u Staroj Pazovi. I to vrlo ozbiljnu selekciju, s Josipom Brekalom i Antom Ćorićem kao glavnim polugama.

„Lako je njima da naprave transfere kad imaju Mamića. On prosečnog igrača uvali za deset miliona, a-ha-ha... Na toj utakmici smo blistali Luka Jović i ja. Odmah posle tog meča sam zvao Halilovića (Alena, bivšeg igrača Barselone koji je sada u Las Palmasu, prim. aut.) s kojim sam super drugar. Kažem mu ja - 'gde si, brate, mi vas ubismo'? On je odgovorio da je to zbog toga što nije on igrao. Stvarno sam dobar s Alenom. I danas se čujemo. Upoznali smo se na nekom turniru u Mađarskoj kada smo sa njima igrali nerešeno.“

„SARI POPUŠI ČETIRI PAKLE NA SASTANKU, MISLIŠ DA GORI STADION“

Posle Partizana otišao je u Rumuniju, bila je to stanica ka Romi i Večnom gradu. Sve što ste pročitali ukazuje da nije bio spreman za takvu šansu. Uostalom, šansu nije ni dobio.
„U Italiji teško možeš da igraš pre 20. godine. Nema veze kakav si talenat. Mnogo su iskusni. Tu su bili Borijelo, Strotman, De Rosi, naravno Toti. Ljajić mi je mnogo pomogao. Kada sam došao, trenirao sam s prvim timom, ali sam igrao za Primaveru. Trenirao me je De Rosijev otac. Nisam znao ni reč italijanskog. Onda Ljajić priča s De Rosijem, pa ovaj prenese ocu. Imao sam samo 17 godina, a po tamošnjim zakonima ako nisi punoletan, ne mogu da ti daju stan. Spavao sam u kampu, praktično nisam izlazio iz centra. Samo sam mogao da izađem kada Ljajić dođe po mene i izvede me.“

Onda se u Empoliju upoznao s taktičkim perfekcionistom kakav je Mauricio Sari, sadašnji trener Napolija.
„Trebalo je da igram u Empoliju. Ali onda su nastali problemi na relaciji Roma - Empoli i sklonili su sve igrače koji su bili na pozajmici. Ali korisno je to iskustvo. Tamo me je trenirao Sari, perfekcionista i čudak. Dok je sastanak sa timom, popuši četiri pakle cigareta. Cela svlačionica bude u dimu, pomislio bi neko da gori stadion.“

Tako nepripremljen između neigranja u Italiji i pogrešnih pogleda na fudbal propustio je Mundijalito na Novom Zelandu. Tamo mu je po talentu bilo mesto, o čemu govore anegdote te generacije iz vremena kada su je trenirali Milan Lešnjak i Ivan Tomić. Jedna od njih kaže da je po centrali znao da pređe kompletan tim na treningu. Dakle, igrače koji su malo kasnije postali svetski šampioni.
„Da, to je tačno. Znao sam po sredini da prođem ceo tim na treningu. To je bilo kod Lešnjaka ili Tomića, ne sećam se... I onda, kad to uradim, našalim se i kažem - šefe, ja odoh, odradio sam svoje.“

„DRAGO MI JE ZBOG PANTIĆA, VOLEO BIH DA IGRAJ S GRUJOM I RILETOM“

Put ga je ponovo spojio s vršnjacima Danilom Pantićem i Andrijom Živkovićem. Taj Partizanov trio je bio projekat od najmanje 20.000.000 evra.
„Što ne znači da nećemo vredeti toliko jer nigde ne kasnimo. Drago mi je zbog Dače, što igra u Partizanu, s njim sam odličan. Zaslužio je sve što mu se dešava. On je super momak i veliki potencijal.“

U isti koš idu i Zvezdina deca, nesuđeni saigrači.
„S Grujićem se čujem stalno. Pa spavao sam mu u kući kada sam prvi put došao u Beograd. Oni svi znaju koliki sam navijač Zvezde... Prva utakmica mi je bila protiv Dinama iz Tbilisija, bio sam na 'severu' sa ekipom iz Niša. Žao mi je što nisu tu, uvek sam imao želju da u Zvezdi igram zajedno s Grujom i Riletom (Mihajlom Ristižem, prim. aut.). Možda ćemo se u budućnosti ponovo sresti.“

Za kraj pričali smo o njegovim najvećim vrlinama i manama. Zna se da je brzina njegov zaštitni znak. Toliko da se navijači šale da bi smeo Boltu da izađe na crtu.
„Teško da sam brži od Bolta, ali bilo bi dobro da me trenira. Pa da bude još brži, a-ha-ha... Nikad nisam trenirao da budem brz, to ti je ono što ti da Bog. Malo mi je pomogao jedan pomoćni trener u Partizanu, bivši atletičar, da usavršim tehniku trčanja.“

Najviše mu zameraju što ga kao krilnog igrača nema mnogo u skoku. A fizičke predispozicije su tu.
„Imam ozbiljno dobar odraz. Međutim, kada sam bio klinac dešavalo se da preskočim rivala, ali bukvalno i onda nespretno padnem. Dva puta sam lomio prst. Od tada sam malo oprezniji. Mnogo toga mogu da unapredim. Stalno treba da budem na drugoj stativi, sigurno je da mogu i bolje da se krećem. Uvek može bolje!“, zaključio je Nemanja Radonjić, stavljajući do znanja da se ne zadovoljava aktuelnom situacijom i dokazujući još jednom i sebi i navijačima da „starog Nemanje“ više nema.

(Foto: STAR SPORT; Branko Starčević)