Izveli su ples duhovi, slomili Brazil i oterali žudnju očajnika, Venecuela ostala večito prokleta

Bilo je to u ovo vreme pre godinu dana. Bolivija je prvi put u 21. veku kao najslabija reprezentacija na kontinentu vezala dve pobede u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo i tada smo pisali da se u pomenutoj državi, jedinoj u kojoj većinu čine autohtoni južnoamerički narodi (takozvani Indijanci), tradicionalnim plesom duhova počevši od druge polovine 19. veka izražava očajnička žudnja za povratkom bolje prošlosti, života bez gladi, mučnih ratova, zaraznih bolesti i totalne potčinjenosti Indijanaca prema svojim istrebljivačima.

Kao da su jedan takav ples ove noći izveli fudbaleri reprezentacije na koju se već nekoliko decenija gleda kao na pastorka, kao na nedonošče Zelenog kontinenta, a pritom zaboravljajući da više od 60 odsto stanovništva Bolivije i dalje čine autohtoni južnoamerički narodi, više nego u bilo kojo drugoj zemlji, dostojno najsnažnijeg kulturno-istorijskog bastiona svega što je dominiralo tim podnebljem do 1492. godine. Bolivija je ove noći savladala Brazil na domaćem terenu 1:0 (1:0) golom Migelita iz penala u nadoknadi prvog poluvremena i sačekala pomoć samo na papiru nezainteresovane Kolumbije, koja je uprkos sumnjama pošteno odradila svoj posao, odigrala maksimalno angažovano i razbila Venecuelu u gostima 6:3 (2:2) uz čak četiri gola Luisa Suareza, Đekerešove zamene u lisabonskom Sportingu. Gol sa utakmice Bolivija - Brazil pogledajte OVDE, a golove sa utakmice Venecuela - Kolumbija pogledajte OVDE.

Bolivija je završila kao sedma na tabeli sa 20 bodova i igraće u martu sledeće godine Interkontinentalni baraž, dok je Venecuela sa 18 bodova ostala na osmom mestu večito prokleta, kao jedina reprezentacija iz Južne Amerike koja nikada nije igrala na Svetskom prvenstvu. Izašao je tim Karla Anćelotija sa kombinovanim timom, ali i dalje odličnim fudbalerima poput Alisona, Lukasa Pakete, Bruna Gimaraesa, Luiza Enrikea, Samuela Lina, sa klupe su ušli Rafinja, Estevao, Markinjos, Žoao Pedro... Ali to nije vredelo, duhovi domoradačkih plemena želeli su da Bolivija večeras pobedi i nastavi san o učešću na Mundijalu.

Kakve su samo emocije ophrvale Bolivijce, kada je sudija odsvirao kraj utakmice odigrane ove noći protiv Brazila i označio da će ekonomski gledano najsiromašnija zemlja Južne Amerike imati šansu veka, šansu da se narednog proleća kvalifikuje za Svetsko prvenstvi tek četvrti put u istoriji, a prvi put posle 32 godine i turnira u SAD-u kada se poraženi od Nemačke na otvaranju golom u 90. minutu. Pali su na travu igrači tržišne vrednosti manje od prosečnih iz primera radi Superlige Srbije, ali srca velikog kao Andi, iskazali sapatništvo sa sunarodnicima i prvi put od pomenute utakmice otvaranja Svetskog prvenstva 1994. protiv Nemačke učinili da zbog fudbala ustrepere ta silna pluća koja naviknuta na ekstemno visoku nadmorsku visinu La Alture.

Bolivija je zemlja bogata prirodnim resursima poput litijuma, gasa, srebra i cinka, ali uprkos tome život za veliki deo stanovništva je težak. Više od 40 odsto ljudi živi ispod granice siromaštva, a jaz između bogatih urbanih slojeva i siromašnih ruralnih zajednica je ogroman. Posebno su pogođeni starosedelački narodi, Ajmara i Kečua, koji su često marginalizovani i imaju slabiji pristup obrazovanju, zdravstvu i zaposlenju.

Život otežava i činjenica da je Bolivija država bez izlaza na more, pa su trgovina i transport znatno skuplji. Infrastruktura je nerazvijena, putevi i železnica često zapušteni, a mnoga sela su praktično odsečena od gradova. To znači da je pristup bolnicama, lekarima i školama ograničen, naročito u planinskim predelima Anda gde je život na velikim nadmorskim visinama sam po sebi izazov.

Politička nestabilnost i korupcija dodatno usporavaju razvoj. Česte smene vlasti, sukobi između vlade i opozicije, kao i raširena korupcija na svim nivoima vlasti odbijaju strane investicije i blokiraju modernizaciju. Ekonomija zavisi gotovo isključivo od izvoza gasa i ruda, pa kada cene tih sirovina padnu na svetskom tržištu, cela zemlja tone u krizu jer nema dovoljno razvijene industrije, poljoprivrede i drugih grana koje bi ublažile udar.

Zdravstveni i obrazovni sistemi su slabi. U mnogim delovima zemlje nedostaju lekari i osnovna medicinska oprema, a siromaštvo onemogućava stanovnike da kupe lekove ili plate tretmane. Iako je u obrazovanju ostvaren napredak poslednjih decenija, i dalje mnogo dece, posebno iz starosedelačkih porodica, prerano napušta školu. Uz to, klimatske promene dodatno pogoršavaju situaciju – česte poplave i suše najviše pogađaju one koji već žive na ivici egzistencije.

Sve ove okolnosti stvaraju začarani krug: zemlja sa ogromnim bogatstvom i potencijalom ostaje zarobljena u siromaštvu, političkim sukobima i društvenim nejednakostima, zbog čega se za običnog čoveka u Boliviji i dalje teško živi.

Ako se na život u Boliviji gleda kroz prizmu fudbala, odmah postaje jasnije zašto ova zemlja ne može da parira Brazilu, Argentini, Urugvaju, Kolumbiji.... Bolivija ima litijum i gas, ali nema razvijenu infrastrukturu, nema stabilan sistem, a ni dovoljno ulaganja u sport. Kao što se u svakodnevici ljudi muče sa siromaštvom, slabo povezanim putevima, nedostatkom bolnica i škola, tako se i fudbalisti muče sa lošim terenima, slabim uslovima za trening i nedostatkom ozbiljne omladinske baze.

Dok u Buenos Ajresu ili Riju klinci od malih nogu igraju na terenima gde skauti gledaju svakog vikenda, u Boliviji su čitava sela odsečena od grada i mnogi talenti nikada ne dođu do profesionalnog fudbala. Kao što zemlja zavisi od cene rude i gasa, tako i klubovi zavise od sitnih lokalnih budžeta, bez ozbiljnog sistema i ulaganja. Korupcija i politička nestabilnost koje koče državu isto tako koče i saveze, često se više energije troši na svađe i izbore nego na planiranje razvoja fudbala.

Tu su i geografski i klimatski izazovi. Igrati na 3.600 metara u La Pazu jeste prednost za domaće, ali to nije teren na kojem može da se gradi kontinuitet, jer u gostima Bolivija redovno pada. Nije lako stvarati fudbalsku filozofiju kad ni svakodnevni život nije stabilan, kad porodice brinu o poslu, vodi, hrani i lekovima, fudbal često ostaje luksuz, a ne prioritet.

Zato i nema čuda da Bolivija nema rezultate poput ostatka kontinenta. Ipak, baš zbog tih uslova, njihov ulazak u interkontinentalni baraž za Svetsko prvenstvo 2026. godine deluje još veći podvig. To je poruka da i zemlja koja se bori sa siromaštvom, izolacijom i nejednakošću može da pronađe snagu u sportu i da makar na kratko oseti da pripada velikima, a kao zemlja u kojoj je i dalje 60 odsto stanovništva domorodačkog porekla, Bolivija zaista jeste nešto posebno, autohtono, originalno, svoje.

Godinama se govori iznova o prednosti koju Bolivijci imaju na domaćem terenu zbog prednosti nadmorske visine, ali je u širem smislu sagledavano to velika mana (a šta ćemo s otečenim nogama kad odu na gostovanja?). Geografski uslovi minirali su bilo kakve šanse za progres fudbala. Baš zbog činjenice da je izrazito planinska zemlja (ali drastičnije nego ostale tog tipa u regionu), Bolivija trpi u infrastruktornom smislu. Izuzetno je nepristupačna za bilo kakvu dopremu bilo čega, što znači smanjenu dostupnost svega što ne se svrstava u osnovne životne potrepštine za stanovništvo.

Bolivija je dugo bila meta evropskih i američkih naftnih i gasnih kompanija koje ne žele ništa drugo nego da ugrabe resurse zemlje za sebe. Mnoge od tih kompanija često su povezane i sa tamošnjim najvećim fudbalskim klubovima, ali su na jako lošem glasu među domaćim stanovništvom, koje baš i ne želi da ide u SAD. Jednostavno rečeno - postoji ukorenjeni osećaj u odrastanju authtononih južnoameričkih naroda, da ništa dobro neće proisteći iz saradnje sa Amerikancima, a kamoli da njihove članove porodice puste da odu u SAD, odakle i nije da nema ponuda.

Dobar deo naslednika onih koje danas nazivamo Indijancima ne žele da pogaze principe, tradiciju, moralna načela... Prosto rečeno, bolivijske fudbalere, ako žele da rade na farmi svojih predaka (na primer) i nastave tradiciju, morate to poštovati i pustiti ih da to urade, nećete ih ubediti u neku drugu zemlju gde su hlebovi topliji i veći. Naravno, svemu nevedenom kumuje i skučeni manevar u raspolaganju finasijama. On nije dovoljan da probije tu skoro pa hermetički zatvorenu sredinu, koja se zapravo guši u svom višku kiseonika.

Kada se pogleda sastav reprezentacije Bolivije, odmah postaje jasno zašto ova selekcija decenijama teško parira ostatku Južne Amerike. Ukupna tržišna vrednost celog tima je tek 13.400.000 evra – manje nego što jedan prosečan igrač Kolumbije na primer vredi sam. I pored toga, “La Verde” je stigla do interkontinentalnog baraža i još jednom pokazala da se srce i borbenost ponekad mogu nositi i sa siromaštvom i limitima.

Na golu su trojica veterana i solidnih čuvara mreže: Giljermo Viskara (375.000 evra, Alijansa Lima), Rodrigo Banegas (350.000, Strongest) i legendarni Karlos Lampe (50.000, Bolivar). Iskustva ne manjka, ali tržišna vrednost jasno pokazuje koliko su daleko od svetskog vrha.

Najvredniji defanzivac je Roberto Fernandes (1.200.000, Akron Toljati), a obećavajući su i mladi Jomar Roča (800.000, Bolivar) i Dijego Arojo (500.000, Šahtjor Donjeck). Ipak, većina ostatka odbrane (Hakin, Sagredo, Morales, Zabala) vredna je između 150.000 i 300.000, što je daleko ispod kontinentalnog standarda.

U veznom redu kriju se najveće nade: Migelito (1.400.000, Amerika Mineiro), trenutno najskuplji bolivijski igrač, te Gabrijel Viljamil iz LDU Kita. Tu su i igrači vredni između pola miliona i 700.000 poput Viljaroela, Robsona Mateusa i Melgara. Pojavljuju se i tinejdžeri u Španiji poput Oskara Lopesa (Majorka B), ali za sada samo kao projekti za budućnost.

Najveći potencijal u napadu je Moises Panijagva iz Olvejz Redija, tek 18-godišnjak koji obećava. Ostali su Karmelo Algaranjas (300.000, Kalamata), Henri Vaka (250.000, Oriente Petrolero) i Enco Monteiro (200.000, Auda) – daleko od kalibra napadača koje imaju ostali timovi kontinenta.

Bolivija je tim koji nema ni jednog fudbalera vrednog makar 2.000.000 evra i jasno je da bi u slučaju plasmana na Mundijal 99,99 odsto bili najjefitinija ekipa na turniru. Najskuplji Migelito vredi 1.400.000, što je manje nego što neki plate rezervnog beka iz Bundeslige. A ipak, ova reprezentacija je stigla do interkontinentalnog baraža. To dovoljno govori da u fudbalu ne odlučuju samo tržišne cifre, već i disciplina, visinska prednost La Paza i možda najvažnije, organizacija ozbiljnog čoveka kakav je selektor Oskar Viljegas, o kom će tek biti priči ako Bolivija ode na Mundijal.

Interkontinentalni baraž igraće se u martu sledeće godine na neutralnom terenu u Meksiku. Šest reprezentacija igrače dva mini turnira (po principu polufinale i finale, gde će jedan tim direktno u finale, a preostala dva moraće da igraju polufinale međusobno) i pobednici oba mini-turnira će na Mundijal. Kada bude izašla FIFA lista u novembru znaćemo koje dve će direktno u finale baraža, a koje četiri će morati da igraju polufinale. Za sada znamo dva učesnika baraža, Boliviju i Novu Kaledoniju, a dobićemo još jednu iz Afrike, jednu iz Azije i dve iz KONKAKAF-a.

KVALIFIKACIJE ZA SVETSKO PRVENSTVO - JUŽNA AMERIKA (18. KOLO)

Sreda

Ekvador - Argentina 1:0 (1:0)
/Valensija pen 45+13/

Venecuela - Kolumbija 3:6 (2:2)
/Segovija 3, Martines 12, Rondon 76 - Mina 10, Suares 42, 50, 59, 67, Kordoba 78/

Bolivija - Brazil 1:0 (1:0)
/Migelito 14 pen/

Čile - Urugvaj 0:0

Peru - Paragvaj 0:1 (0:0)
/Galarsa 78/