Jamal: Kada digneš publiku na noge – najbolji osećaj na svetu

Sišli su već sa velike scene Lionel Mesi i Kristijano Ronaldo i svet fudbala je panično tražio neke nove idole koji bi popunili te kratere koji su ostali iza neverovatnih Argentinca i Portugalca.

U fudbalsku stratosferu izleteo je klinac iz Barsine škole, tinejdžer, koji je momentalno zaludeo svet – Lamin Jamal. I ponovo se tim iz Katalonije, a sa njim i reprezentacija Španije gledaju sa ushićenjem. Stalno se očekuje da se neka magija desi kada Jamal ima loptu među kopačkama.

Mlada zvezda španskog fudbala tim povodom dala je interesantan intervju za kanal CBS, pitanja su umela da budu neobična, van šablona. Možda danas tako i mora sa tinejdžerima da ni njima ne bi bilo dosadno... Zato ćemo i mi preneti priču u obliku intervjua kako je vođen.

Lamin, ti si tinejdžer, nekada su momci protiv kojih igraš stariji deset-petnaest godina od tebe, imaju decu kod kuće, a ti ih i pored toga sramotiš na terenu.

„Da sam ja bek, ne bi mi se sviđalo da me igrač koji je mnogo bolji od mene stalno prolazi. Zamolio bih ga da uspori malo. Inače bi moji prijatelji stalno pravili 'mimove' od mene na internetu“.

Šta misliš da je tvoja fudbalska supermoć?

„Mislim da mogu ljudima da ulepšam dan. Na primer, ako je neko tužan i dođe na utakmicu, gleda me kako igram i oseti se bolje, pa ode kući srećniji nego što je bio“.

Da li si ikada pričao sa fudbalskom loptom?

„Ne, nisam baš toliko lud. Ali, moglo bi da se desi u budućnosti“.

Šta bi mogao da kažeš lopti?

„Verovatno bih je pitao da se uda za mene i da imamo mnogo dece“.

Pitam se, šta je stresnije: igrati za Barselonu ili biti mali dečak koji se igra u Rokafondi protiv druge dece?

„Oko toga uopšte nemam dilemu. Kada sam živeo u Rokafondi, bio je to kraj u kojem niko nije znao šta će mu život sutra doneti. Istina je da niko nije znao da li će postati fudbaler, arhitekta, slikar ili da li će uopšte imati neki posao. Vidiš svoje roditelje kako rade svakog dana, ne mogu da budu uz tebe sve vreme i zbog toga osetiš, ne nervozu, nego nesigurnost šta će biti s tobom“.

Broj 304 koji pokazuješ prstima (posle golova, prim.aut.), šta on simbolizuje?

„To je poštanski broj našeg kraja. Jer, Barselonin poštanski broj počinje sa 08, a broj našeg kraja je 08304“.

Ono što upada u oči kada igraš je da voliš kada je tesno i neizvesno, da učiniš nešto, da izvedeš magiju. Odakle to dolazi?

„Kada sam igrao fudbal u mom kraju... Bili su oko terena zidići na kojima su ljudi sedeli i gledali. I nije bilo boljeg osećaja nego kada ljude koji tu sede digneš na noge, da se smeju protivniku. Mislim da je to najbolji osećaj na svetu i često me na to podsete trenuci kada sam na terenu i kada navijači ustanu da aplaudiraju od iznenađenja zbog nekog poteza koji sam napravio“.

Imam utisak da ti ne smeta što si zvezda.

„Ne, iskreno, ne smeta mi. Štaviše, sviđa mi se“.

Da li ti se ikada desilo da odeš ovoliko daleko u intervjuu, a da ne dobiješ pitanje oko Mesija?

„Iskreno, iznenađen sam. Jer, bilo je trenutaka kada ste mogli da ga pomenete, ali niste. Znao sam da će to pitanje doći, ali ovog puta je došlo kasnije nego što sam očekivao“.

Da li si čuo izraz „igra poštuje igru“?

„Poštujem Mesija. Zbog onog što je bio, zbog onog što predstavlja za fudbal i ako se nekad sretnemo na fudbalskom terenu, postojaće obostrano poštovanje. On je najbolji u istoriji. Ali, obojica znamo da ja ne želim da budem novi Mesi. Znam to ja, zna to i on. Želim da gradim svoj put i to je to“.

Da li veruješ u fudbalske bogove?

„Ne, ali čini mi se da pomalo počinjem da verujem“.

Postoji sve više galame oko toga da današnjim klincima život dolazi prebrzo, da im se sve dešava prebrzo. Ima li neko oko tebe da ti kaže da usporiš?

„Evo na primer, imate posao i neko vas pita da li želite da postane šef. Šta biste odgovorili? Da ili ne? Da li je to prebrzo? To je moj odgovor“.

Sportisti često imaju oko sebe timove ljudi, krug prijatelja u kojima ima neko ko može da im kaže „ne“, da ih odgovori od nekih ludosti. Ko je to za tebe?

„Istina je da mi svi oko mene govore 'ne'. Za sve živo. Ako želim da izađem napolje – 'ne'. Ako želim da izađem na večeru – 'ne'. Pravo pitanje je, u stvari, koga slušam od njih, a odgovor je – majku“.

Možeš li ponekad da budeš normalan 18-godišnjak?

„Hm, to je teško pitanje, jer 18-godišnjaci idu u školu i iz nje pravo kući. A, ja kad krenem na trening, ispred kuće me čekaju četvorica paparaca i postavljaju mi pitanja oko mog života. Upalim TV – ja sam na TV. Kad izađem na ulicu, vidim dečaka koji nosi dres sa mojim imenom. Ako poželim da izađem na piće, ne mogu, jer će me ljudi zaustavljati sve vreme. Uvek pokušavam da radim najjednostavnije stvari: da igram video igrice ili da provodim vreme sa bratom. Ali, iskreno, da, verujem da nikada neću biti normalni 18-ogodišnjak, jer me ljudi ne vide takvim i zato neću moći tako ni da se ponašam“.

Neki sportisti imaju čuvene tetovaže. Laminov znak raspoznavanja su – proteze za zube. Da li ćete ih skinuti pre ili posle Svetskog prvenstva?

„Voleo bih da je to do mene, ali ne znam. Moraću da pitam mog zubara da li da li ih skinem za Mundijal. Ali, mislim da mi fino stoje. Dobro izgledam sa protezama, zar ne? Ostaviću ih onda“.