Jeo sam jednom dnevno, hteo na građevinu kad mi je žena zatrudnela

Ektor Migel Erera Lopez. Meksikanac. Fudbaler Atletiko Madrida.

Mogao je lako da bude - radnik na izgradnji kuća u SAD. Ili nešto treće. Samo ga je sreća, ali i upornost, dovela do ovde. I sada se priseća svega.

Rođen u Tihuani, formirao se u Pačuki, odakle je stigao u Porto gde je ostavio veliki trag i bio kapiten. Naravno, sa uspehom u današnjem fudbalu ide i ogroman novac, ali barem Erera nije neko ko će to uzalud da proćerda. Jer, znao je za mnogo teža vremena. Mnogo, mnogo teža.

O svemu tome fudbaler Atletiko Madrida pričao je u intervjuu za Marku. Govorio je o malom vremenu koje provodi na terenu, privikavanju na život i rad u Atletiku, a kada je novinar postavio pitanje kako se nosi sa svim tim problemima, Erera se prisetio početaka.
"Napustio sam dom kada sam imao 15 godina. Morao sam da odem u Meksiko Siti zbog avanture. Da budem profesionalni fudbaler. Morao sam da prođem period učenja, zovem to tako. Danas se smejem svemu što sam prošao, ali tada je bilo komplikovanih stvari. Morao sam malo da patim da bih kasnije uživao. I to mi sada pomaže. Pomislim - zašto da budem ljut kada sam na primer jeo jednom dnevno i danas, hvala Bogu, danas mogu da jedem i da ponudim najbolje svojoj porodici", rekao je Erera za Marku.

Mora da je taj period bio mnogo težak i zbog toga što nisi bio sa svojima.
"Da, sada se smejem, ali bilo je teško. Živeo sam zajedno sa drugim igračima i to je bilo teško proći. Ali, uživali smo, družili smo se i pričali ´možda ćemo sutra bolje jesti´ ili tako nešto. Kada je moja majka saznala želela je odmah da me vrati kući, ali ja sam rekao ´ne´ i nastavio da se trudim".

Pre nego što je otišao u Pačuku, razmišljao je Erera i da batali fudbal. Okolnosti su bile preteške...
"U jednom momentu me je Pačuka pozajmila u drugu diviziju, igrao sam za klub koji nas nije plaćao, nismo ništa imali a već sam živeo sa mojom sadašnjom suprugom. Ona je zatrudnela i u toj situaciji sam razmišljao da batalim fudbal i da odem da radim jer sam imao obaveze i dužnosti. Razmišljao sam o tome jer moj otac radi u SAD, pa sam mislio da radim sa njim. Ali kada sam se vratio u Pačuku da vidim šta se dešava ostao sam da treniram".

Šta bi se dogodilo sa Ererom da je otišao da radi sa svojim ocem?
"Moj otac se bavi izgradnjom kuća. Išao bih da radim šta god može da se radi, nisam imao fiksiranu profesiju".

Mogao je da radi na građevini...
"Otac mi je rekao ´ne´. Da moram da sačekam. Da će prilika doći i da moram da je iskoristim. Sačekao sam malo duže i srećom prilika se ukazala".

FOTO: Reuters