Jovan Damjanović: Trenerski posao u Srbiji je preživljavanje, Lugano moja lična karta

Da bi se promenila krvna slika srpskog fudbala, neophodno je promeniti kompletan krvotok, ubrzati cirkulaciju i naviknuti kompletan sistem da funkcioniše na potpuno nov način. To nije lagan, a posebno ne brz posao, ali Jovan Damjanović spada među predvodnike mlađe trenerske garde koja nastoji da najvažniju sporednu stvar na svetu u našoj zemlji učini atraktivnijom za gledanje.

Da bi svi treneri krenuli istim putem neophodno je i razumevanje od strane kompletne organizacije, a posebno funkcionera klubova, koji moraju da pokažu da su u stanju da istrpe loše momente svojih timova, da pokažu veru u viziju trenera, stanu iza njega i sačekaju da ona počne da daje rezultate. To najčešće nije slučaj, pa veliki broj klubova Mozzart Bet Superlige tokom samo jedne sezone promeni nekoliko trenera, a prema mišljenju aktuelnog šefa struke OFK Beograda, u takvim okolnostima nije moguće da dođe do razvijanja ni trenera, niti igrača.

Nekoliko dana nakon velike pobede u Novom Pazaru, šef struke Romantičara je bio gost u Mozzartovom podkastu „2x45“, gde se dotakao brojnih tema vezanih za lično viđenje fudbalske igre, razvoj mladih igrača sa kojima sarađuje tokom čitave trenerske karijere i komplikacijama sa kojima se suočavaju oni koji se odluče na trenerski poziv u našoj zemlji.
“Moj stalni utisak je da je kod nas tenzija konstantna. Bez obzira na to ko se na kojoj poziciji nalazi, stalno smo u nekom modu polupreživljavanja – od danas do sutra, od utakmice do utakmice. Ne znam tačno odakle taj osećaj potiče. Pitanje je da li ljudi koji vode klubove taj pritisak prenose na trenere, a oni dalje na igrače. Mislim da nam to otežava razvoj i struke i samih igrača, jer se ne bavimo suštinom igre. Postoje izolovani slučajevi i periodi kada se radi drugačije, ali većina se jednostavno adaptira na tu vrstu blagog, konstantnog pritiska. U takvom okruženju je izuzetno teško razvijati mlade igrače i trenere. Naravno, borba je neprestana i razvoja ima, ali opšti utisak ostaje isti”, rekao je Damjanović u podkastu “2x45”.

Možda bi se mogao postići konsenzus na nivou Saveza ili upravnog tela, kako bi svi postali malo strpljiviji. Sigurno bi bilo lakše kada bi postojao mir i jasan plan za klubove, poput OFK Beograda ili TSC-a, na period od barem dve godine.
“Tu nema garancija. Ako stvari ne idu dobro, mora postojati širi doživljaj situacije – šta su nam ciljevi i kuda idemo sistemski, kako u klubovima, tako i u celoj državi. Mi smo razvojna liga, a pogledajte, na primer, drugu ligu – tamo vlada potpuni haos sa ispadanjem i brojem klubova. Imamo mnogo mladih igrača koji bi u tom rangu trebalo da se razvijaju, a to je u ovim uslovima nemoguće. Često gledam utakmice i pitam se kako uopšte možemo da ocenimo rad nekog trenera. On vodi ekipu sedam ili osam utakmica pod ogromnim stresom, dok je pola lige u problemu, i odmah kreću promene. Ako hoćemo da budemo liga koja stvara trenere i igrače, ne sme stalno biti "smak sveta". Moramo biti realniji u komunikaciji. Ako većina klubova promeni po pet trenera u sezoni, ne možemo ceniti rad ni onog prethodnog, ni ovog što je tek došao. Ne znam kako je ko radio jer se ljudi prebrzo smenjuju. Isto važi i za igrače – kako jedan igrač može da napreduje ako za četiri meseca promeni četiri trenera?”, pita se Damjanović.

Kao selektor u kadetskoj selekciji reprezentacije Srbije bio je u prilici da predvodi najtalentovanije igrače u generacijama 2007. i 2008, među kojima su Vasilije Kostov, Veljko Milosavljević, Nikola Simić, Andrija Maksimović, Adem Avdić... Neke mečeve sa tom generacijom, kao i pojedine u istorijskoj evropskoj sezoni sa TSC-om, vidi kao pečat svoje dosadašnje karijere.
"Izdvojio bih utakmicu protiv Lugana. Vera u rad i ono što svakodnevno vidim na treninzima vodili su nas ka uverenju da nagrada mora doći. U prvenstvu smo imali dobrih izdanja koja su nam davala zamah; pobeda protiv Pazara visokim rezultatom i utakmica protiv Čukaričkog bili su jasni pokazatelji našeg potencijala. Čak i kada rezultati nisu bili idealni, nismo gubili pravac niti osećali potrebu za drastičnim promenama, jer su nam sami treninzi slali poruku da smo na dobrom putu. Zatim je došao Lugano. U tom prvom poluvremenu igrali smo ozbiljan fudbal, sa dvanaest udaraca ka golu i potpunom kontrolom. Na kraju smo u Topoli postigli četiri gola ekipi koja je u tom trenutku bila lider švajcarskog prvenstva. Lugano je tim koji godinama ima kontinuitet i sjajnog trenera, igraju možda i najbolji fudbal u svojoj zemlji, i zato me, pored same pobede, posebno raduje način na koji smo je ostvarili. Te velike utakmice su prirodno promovisale naše momke. Taj kvalitet je njihov, oni ga nose u sebi, a ja i moj stručni štab smo samo tu da ih podržimo i usmerimo njihov talenat kako bi mogli da nastave da napreduju".

Ipak, mečevi sa kadetskom reprezentacijom zauzimaju posebno mesto u Damjanovićevom trenerskom opusu.
"To je jedan potpuno drugi nivo fudbala. Rad sa tako talentovanim igračima je specifičan – često se kaže da oni dobro slušaju, ali ja zapravo i ne očekujem samo puko izvršavanje zadataka. Njima je dovoljno ponuditi jasnu osnovu, a oni od toga naprave nešto mnogo bolje. Kada radim sa igračem kao što je Kostov, instrukcije moraju biti jednostavne, jasne i konkretne. On je igrač koji može da pokrije sve pozicije jer fudbal razume na pravi način. Kod mene je igrao „šesticu“ i bio je primer kako se ta uloga odgovorno obavlja, dok su ispred njega igrali Vasilić i mali Maksimović. Iako su to praktično tri „desetke“, oni su u reprezentaciji sjajno funkcionisali zajedno”.

Potom je usledio i odgovor na pitanje šta razlikuje elitne talente od običnih nadarenih igrača.
“Elitni talenti vide stvari na terenu koje mi, treneri, nekada ne vidimo. Naš posao je samo da im pomognemo da taj potencijal iskažu. Privilegija je raditi u nacionalnoj selekciji sa momcima kao što su Veljko Milosavljević i Nikola Simić. Oni su veliki prijatelji koji vuku jedan drugog napred. Iako smo Simića dugo čekali zbog povrede i jedva ga osposobili za Evropsko prvenstvo, takvi igrači vas čine boljim trenerom. Šta god im ponudite, oni to ne samo da sprovedu, već dodatno unaprede svojim kvalitetom”, poručio je između ostalog Damjanović.

Ostatak opširnije priče sa Jovanom Damjanovićem možete pogledati na YouTube-u Mozzart TV-a i saznati kako je sa svojim igračima doživeo ovacije u Novom Pazaru, kako su čak desetorica igrača iz njegove generacije TSC-a napravila milionske transfere, šta je poručio Petru Staniću u prvom razgovoru neposredno po dolasku u Bačku Topolu, šta kaže o Vasiliju Kostovu, Andriji Maksimoviću, sinu Aleksi, kako je svojevremeno doživeo ulazak u prvi tim Crvene zvezde i spoznao koliko se omladinska karijera razlikuje od seniorske, kao i gde sebe vidi kao trenera kroz tri godine.