Kad počinje sledeća sezona?

U ovo doba prošle godine Željko Obradović je na novinarsku opasku da će ostatak sezone u Evorligi Partizan odigrati rekreativno uvratio: „Ajde baš da vidimo, dali ste mi ekstra motivaciju“. Samo što se nije završilo kako je najtrofejniji trener Evrope zamislio. Nije da jednima držimo stranu i(li) druge napadamo, samo konstatujemo da i predstavnici medija znaju ponešto.

Kao što su svesni pažljvi hroničari dešavanja u fudbalskom klubu Partizan da je sezona 2025/26 okončana porazom od Mačve i eliminacijom iz Kupa Srbije, ranije i ispadanjem iz Evrope. To što će neko na Topčiderskom brdu računati da se prvenstvo završava u maju i kao argument ponuditi trenutno stanje na tabeli Mozzart Bet Superlige (večiti poravnati, s tim da Crvena zvezda ima meč manje) je zavaravanje i skretanje pažnje sa suštine problema, oličenog u utisku da crno-beli za godinu dana nisu napedovali dovoljno kako bi predstavljali izazivača najvećem rivalu. Makar u masovnijem takmičenju. U prvenstvu ioanko još nemaju snagu da se nose,  a kamoli uzdrmaju imperiju kakvu je na svim nivoima izgradila Crvena zvezda. I ko zna kad će imati.

Zato je ovaj ciklus Partizana okončan i do narednog leta će suštinski igrati utakmice revijalnog karaktera. Uglavnom da promoviše talente i pokuša da ih unovči kako bi smanjio dug. Izuzetak će biti dva večita derbija u kojima će makar probati da izgleda pristojno, ali kako god bude ishod na njima i ljudi u Humskoj 1 i svi van nje znaju već sad da neće prvi proći kroz cilj.

Kao što svi znamo ono što je jasno i Srđanu Blagojeviću, da uživa samo prividnu podršku rukovodstva i da bi ga čelnici odavno pomerili sa funkcije šefa stručnog štaba samo da imaju drugo – ne obavezno i bolje – rešenje. Nemaju. Bar ne u ovom trenutku. Zato je Blagojević i dalje na klupi, ali je indikativno da je jedini rekao da je odgovoran, dok se drugi ne oglašavaju. Možda i bolje, jer deluje da nemaju šta da ponude. Ne kao izgovor, nego kao rešenje.

Za blamažu u Šapcu svi krivi. Ne postoji nijedan argument koji bi bilo ko mogao da potegne ili se iza njega sakrije, a da bude valjan. Čelnici nisu formirali tim dostojan renomea crno-belih; trener nije napravio ekipu dovoljno uverljivu da se nosi sa pritiskom čak i na terenu niželigaša; igrači su potcenili Mačvu i to se videlo još na zagrevanju, jer su ga odradili labavo. I sve je otišlo dođavola.

Tako se Partizan vratio na početku tačku. Tamo gde su ga zatekli aktuelni rukovodioci prošle godine, otprilike u ovo doba, kad su preuzeli klub. Registrovani su pomaci na polju finansija, infrastrukture i ambijenta, ali Grobare ne interesuje ni stanje u kasu, ni krečenje svlačionica, ni dizajn dresova, ako su rezultati loši. Kad bi bili bolji, pogled ka fasadi bi bio bistriji. Sve što je dobro urađeno na drugim poljima gubi na vrednosti i malo koga intersuje, jer će proći sedam godina otkako je osvojen poslednji pehar, četiri otkako se prethodni put igrala Evropa tokom jeseni. Ovo nije klub koji trpi prosek.

Može da se priča i o tome kako je ovo godina stabilizacije, da će naredna biti bolja (da li baš?), da će se stvoriti uslovi za uzlet i ko zna kakva još obećanja. Sve je donekle tačno, međutim, samo donekle. Niko nije očekivao da Parni valjak osvoji prvenstvo kao u dahu, kao poslednji put kad je to učinio pod komandom Marka Nikolića, niti se zavaravao da će svi problemi biti sanirani za nekoliko meseci, ali su se svi bliski klubu nadali formiranju ekipe sposobne da makar zapreti u Kupu Srbije. Ako pogledate pažljivo, Partizan u 2025, nije kao pobednik izašao ni iz jedne bitne utakmice, osim iz dvomeča sa Oleksandrijom. Poražen je u dva večita derbija i jedan je odigrao nerešeno, ispao je iz četvrtfinala minulog ciklusa kupa, a sad već na početnoj stanici, u Evropi mu nije pomoglo što je dobio četiri od šest utakmica, kad nije stigao ni do Lige Evrope, ni do Lige konferencije.

Još nešto: koliko puta se provlačio, postizao golove u poslednjim trenucima ili imao naklonosti Fortune? S tim može da se živi neko vreme, nikako da se na tome gaji strategija.

Srđan Blagojević je kriv što nije bolje, ali je isto tako jasno da ne može biti jedini kriv. Rasim Ljajić, Predrag Mijatović i Danko Lazović su krivi što nisu doveli bolje igrače ili što možda nisu bile veće diplomate kad se pregovaralo sa pojedincima poput Matije Popovića. Za njih i za sve ostale bi bilo dobro da čuju dobronarne glasove, a ne da se okruže klimoglavcima kao što su radili Milorad Vučelić i Miloš Vazura. Da neku od sugestija uvaže, jer ne postoji čovek na planeti koji funkcioniše savršeno, ali postoje mudri koji su spremni da saslušaju druge.

Oni koji su na pozicijama moraju nešto da menaju, što bi bio prvi korak ka pravom ozdravljenju kluba. Počevši od sebe. I to važi za sve, bez izuzetka: od predsednika, trenera, tandema direktora do igrača. Moraju da menjaju navike koje su ih dovele u situaciju da im sezona isklizne iz ruku. Ovako ne ide. Valjda vide da ne ide. Ili je potrebno da se desi još nešto da bi to svima postalo jasno, kao što je postalo jasno Željku Obradoviću kad je ostao bez šansi da se domogne plej-ofa.

Da, da, znamo da je Žoc osvojio ABA i Superligu Srbije, kao utešna takmičenja u poređenju sa Evorligom. FK Partizan nema ekvivalent kojim bi to mogao da izjednači. Osim titule. No, da zađete sad od Subotice do Surdulice nećete naći nikog ko veruje da je to moguće. Zato je promena navika, pa i strategije poželjna, da se ne bi reprizirala sramota kakva je pretrpljena u Šapcu.