Ko može uvek da vas pogleda u oči?

Kad je teško – zna se. Godinama unazad. Hajde Dušane, hajde Mitre. Uz svo poštovanje svima ostalima koji nose crveni dres.

Mitrogol je omiljeni srpski fudbalski superheroj, rekorder po broju golova svih vremena i ovaj očekivani plasman na Evropsko prvenstvo u Nemačkoj ponovo je naslonjen na njegovo prezime. Rame uz rame sa njim stoji Dušan Tadić. Iako se ponekad čini da je pomalo u senci, onako tih, nenametljiv van terena. Ipak su rasni golgeteri uvek i svuda najveći miljenici navijača.

Asistencija u pravom trenutku za vođstvo od 2:1, a onda i gol za potvrdu pobede protiv Crne Gore – 3:1. Ponovo su ključevi plasmana na veliko takmičenje završili u rukama najkreativnijeg, rekli bismo i najpouzdanijeg srpskog reprezentativca. On baš retko zataji. Zato posle 102 odigrane utakmice u dresu najdražih boja – a uskoro će postati rekorder – može sve da bez problema pogleda u oči. To što je do njega, Dušan je i ovog puta isporučio.

Tadić je do sada u ovim kvalifikacijama upisao dva gola i tri asistenije. Čak je i to manje od uobičajenog od njega. Ali, kada je u utorak veče sve stalo u 90 minuta fudbala na Marakani, kapiten je preuzeo odgovornost, istupio i pokazao od čega je satkan. Dobro, on je to malo drugačije formulisao, da je ekipa pokazala da ima “onu stvar”.

Kapiten je svoju kvotu ispunio i u Kataru: bio je asistent za golove i protiv Kameruna i protiv Švajcarske. A, u prethodnim kvalifikacijama, baš za taj Mundijal, postigao je gol i bio asistent u poslednjoj, istorijskoj utakmici protiv Portugalije. Sve kada se sabralo, Tadić je minuli ciklus završio sa dva gola i šest asistencija.

Borba za Evropsko prvenstvo pre toga, za 2020. godinu, završila se na samom početku, slomom u Ukrajini (0:5) kada se sve raspalo. A, opet, Tadić, tada još nije bio kapiten, u tom ciklusu je stigao do dva gola i pet asistencija, iako dve utakmice nije ni igrao.

Idemo još malo unazad: opšti rusvaj je vladao u taboru reprezentacije Srbije neposredno pre i tokom Mundijala u Rusiji. Da ne podsećamo na afere oko smene selektora, skidanja trake kapitenu Ivanoviću... Tamo su Orlovi imali jednu pobedu, a Dušan Tadić na debitantskom nastupu na Svetskom prvenstvu je asistirao Mitroviću (naravno, kome drugom) za gol protiv Švajcarske.

Kod Slavoljuba Muslina dobio je Dušan Tadić u ruke ključeve igre reprezentacije Srbije. I bio je najbolji igrač tokom kvalifikacija, što potvrđuju i brojke: četiri gola i čak sedam asistencija! Na Mundijal je Orlove faktički odveo Aleksandar Prijović golom protiv Gruzije (1:0), ali je celu trasu obeležio Tadić, uz tada najbolju verziju Filipa Kostića ikada u reprezentaciji Srbije.

Sve kada se sabere, a teško da je slučajnost, od četiri velika takmičenja od perioda kada je Dušan Tadić postao prvi kreator igre reprezentacije Srbije, Orlovi su propustili jedno. Taj treći nastup biće, bože zdravlja, u Nemačkoj.

Tadić nije samo lider na terenu. Nije od onih kapitena koji samo nose traku. Nije to bio ni u Ajaksu. On je od onih koji se nikad ne kriju, nikada ne plaču zbog kritika, a gazili su ga dobrano u Holandiji prošle sezone, našta je lakonski, vazda uz osmeh, odgovarao da je sve to normalno, jer je – kapiten Ajaksa. Nikada nije bežao od novinara kada je teško, kao neki uvek namršteni pre njega, niti kiptio od nervoze dok odgovara na pitanja. I uvek je korektan i konkretan: “Nije valjalo to, to i to, moramo da popravimo”. Hvala lepo.

Daleko od toga da ga teramo u reprezentativnu penziju, ali sasvim je moguće da će nastup na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj biti oproštajni za Tadića u srpskom dresu. Jednom je pričao da je u svlačionici Sautemptona voleo da pušta pesmu “Ponesi divlje mirise” od Nina Rešića, a sinoć se žalio što na Marakani “Pukni zoro” nije išla jače sa razglasa. Ipak, onog dana kada bude rekao zbogom reprezentaciji čuće se makar u mislima navijača ona: “Jednoga dana žaliće mnogi što me više (na terenu) nema…”