Korać pričao Luksemburžanima: Žal za finalom protiv Zvezde; Vidić inspiracija, lige petice cilj

Velike su šanse da Seid Korać broji svoje poslednje dane u Vojvodini. Jedan je od glavnih “pikova” Novosađana za milionsku prodaju ovog leta, ponuda izgleda ima iz Italije i Belgije, a dok traje ta neizvesnost gde će borbeni defanzivac nastaviti karijeru, reprezentativac Luksemburga pričao je za medije iz svoje zemlje. Tačnije, za Mental.lu. O sebi, Vojvodini, srpskom fudbalu, ali i nacionalnom timu Luskemburga za koji tvrdi da će se u narednoj deceniji plasirati na neko veliko takmičenje...

I više od mesec dana nakon završetka prethodne sezone, žal zbog propuštenog plasmana u Evropu sa Novosađanima ne jenjava:

“Uvek je teško suditi o sebi ako tim nije ostvario uspeh koji ste želeli. Šteta je, jer ono što smo sebi postavili kao ciljeve na početku sezone bilo je veoma blizu ostvarenja. Imali smo sudbinu u svojim rukama u poslednje dve utakmice, ali između poraza u finalu kupa i onog u poslednjem kolu lige prošlo je svega par dana, završilo se loše i za dlaku smo propustili Evropu. Lično, i dalje sam završio u timu sezone i mislim da sam se mnogo poboljšao, na mnogo višem nivou nego što sam bio na početku sezone. Lepo je videti da se sav rad koji svakodnevno ulažemo isplati.”

Luksemburžane je zanimalo da li je Crvena zvezda zaista toliko kvalitetom iznad ostatka lige:

“Iskreno, rekao bih da jeste. Oni su tim navikao da igra u Evropi, pobedili su Štutgart i Jang Bojs. Tesno su izgubili od Benfike, tako da su očigledno veoma dobar tim. U fudbalu je ponekad potrebno i malo sreće, i mislim da je u finalu kupa postojala šansa da preokrenemo meč u našu korist. Ali brojni prekidi zbog upotrebe dimnih bombi malo su poremetili ritam, i posle toga smo bili smrvljeni na kraju meča.”

Strast prema fudbalu u Srbiji, čak i u ne baš idealnim okolnostima u kojima se nalazi ovaj sport, na mnogo je višem nivou nego u Luksemburgu:

“Ako igrate dobro, u redu je, jer vas svi vole (smeh). Ako igrate loše, obrnuto je. Ljudi ovde su toliko strastveni da kao igrač zauzimate važno mesto u njihovim srcima. Ponekad odete u kafić i ljudi plate vašu kafu, isto važi i za frizera gde neki ljudi mogu da plate za vas. Veoma je lepo to videti i, u mom slučaju, ide dobro.”

Svestan je, kaže, posebne veze koju ostvaruje sa navijačima:

“Samo pokušavam da dam sve od sebe, na svakom treningu, na svakoj utakmici. U svakom klubu u kojem sam bio, navijači su me mnogo voleli, a to je slučaj i u Vojvodini gde pevaju moje ime. To je nešto što dolazi sa vašim ponašanjem na terenu. Takođe volim da gledam fudbal, a kada gledam utakmice kluba koji takođe podržavam, Novog Pazara, ima igrača koje čak ni ne poznajem, ali mi se sviđaju, zahvaljujući njihovom stavu. Dakle, očigledno je veoma zadovoljavajuće videti da usrećujemo navijače zahvaljujući onome što radimo na terenu.”

Da li su srpski geni uzrok sklonosti ka snažnim duelima i fizičkom intenzitetu?

“Očigledno, mislim da postoji veza. Znamo da se srpski fudbal uvek igra sa puno emocija, baš kao što to radi i njihova reprezentacija. To može delimično da objasni način na koji ja igram.”

Ipak, Seid Korać u privatnom životu je daleko mirniji od Seida Koraća koga vidimo na terenu:

“Naravno. U stvarnom životu je gotovo nemoguće naljutiti me van terena. Ali, na terenu se trudim da budem što čvršći. Očigledno, inspirisali su me defanzivci koje sam gledao na televiziji kada sam bio mali, poput Nemanje Vidića ili Serhija Ramosa, jer su to bili defanzivci sa kojima niko nije želeo da se suoči. Vidić me je posebno podstakao da postanem defanzivac, jer sam voleo njegov mentalitet i ličnost na terenu. Stavljao bi glavu tamo gde većina ne bi smela nogu. Kada ste ga gledali kako igra, već ste znali da tim za koji je igrao ima dobru prednost da pobedi.”

(@MNPress)

Još uvek je mlad igrač, ali je već nastupao u šest zemalja i probao isto toliko različitih vrsta fudbala: koji stil mu je najviše prijao?

“Definitivno je bila Švedska, jer tamo igraju sa velikim intenzitetom. Ali, mesto gde sam se najviše poboljšao sa lične tačke gledišta bio je Kipar. Imao sam dobrog trenera, Davida Badiju. Španca koji mi je mnogo pomogao, jer je bio baš centralni defanzivac koji je igrao sa puno emocija i naučio me je kako da se kanališem, kao i kako da poboljšam igru sa loptom. Tokom tih nekoliko meseci tamo, mnogo sam napredovao.”

Može li se reći da je Luksemburg pronašao svog centralnog defanzivca za narednih 10 godina?

“Naravno, čak i za narednih 15 godina (smeh)!”

Za nacionalni tim ima svega 12 nastupa, ali je već postigao dva gola, a posebno se pamti onaj za pobedu protiv Švedske u prijateljskom meču marta ove godine, kada je nadigrao jednog Aleksandera Isaka...

“Kada sam postigao taj gol protiv Švedske, jasno je da sam bio srećan u tom trenutku i posle utakmice, ali sledećeg dana sam već krenuo dalje i vratio se na posao. Celog života sam vredno radio da bih stigao do mesta gde sam danas, napredujući malo po malo. Ako pogledate moju karijeru, proveo sam nekoliko sezona u Nemačkoj, zatim u Danskoj u drugoj diviziji, šest meseci na Kipru, godinu dana u Švedskoj, a zatim u Srbiji... Znao sam da ću mnogo igrati u Vojvodini i znao sam da ću moći da napredujem ovde, jer znam koliko naporno radim. Samopouzdanje dolazi iz rada, napornog rada. Sve je dobro urađeno sa moje strane i to mi omogućava da igram sa puno samopouzdanja.”

Raduje se duelima sa Nemačkom u kvalifikacijama za naredono Svetsko prvenstvo, očekuje plasman Luksemburga na jedno veliko takmičenje u narednih deset godina, ali kakve su mu lične ambicije?

“Uveren sam da mogu da stignem do najboljih evropskih liga. Smešno je što mi postavljate to pitanje, jer sam baš razmišljao o tome jutros kada sam ustao: „Koliko daleko mogu da idem?“ A danas mislim da sam na 30 odsto svog potencijala. Klubovi koji igraju u ligama petice ostaju moj cilj i mesto gde želim da idem. Siguran sam da ću dostići taj cilj, ali još ne znam kada. Možda će i dalje biti nekoliko međukoraka do tamo” – zaključio je 23-godišnji defanzivac Vojvodine.