Kris Rea, Boksing Dej i put za pakao

A nije bilo teško voleti Krisa Reu. Možda jer nam je bio sličan. Rođen je u radničkoj porodici, u Midlsbrou. Otac mu je imao italijanske korene i italijanske talente – zajedno su, mali Kris kao šegrt, godinama držali prodavnicu sladoleda i slatkiša. Možda je zato kasno naučio gitaru. Totalno samouk. Možda je zato svaki slide koji je odsvirao bio tako gladak i od tuge više mirisao samo na krem od pistaća i straćatele.

Snimio je "Driving Home for Christmas" i čekao osam godina, čekao čitavo jedno reizdanje kasnije, da tu pesmu u leksikone upišemo uz omiljeni božićni sadržaj, pored "Umri muški". Snimio je  "Road to Hell" i nije morao da čeka ništa. Nekad nam život dopusti da pogodimo.

Ta je pesma postala metafora, nepretenciozna, pričajući priču o gužvi na auto-putu, o najzagađenijem gradu u Ujedinjenom Kraljevstvu, o reci koja ne teče nego ključa od nasilja i mraka, o tome kako unutrašnji glas čoveka uvek ima glas majke i kako je upozoravajuć i zabrinut i tužan. Jer put kojim smo se uputili – nije dobar.

Sredinom devedesetih kada je "put u pakao" delovao kao autobiografska pesma za baš svaki život na ovom tlu, Kris Rea je mogao biti srećan. Makar nakratko. Makar na trenutak. Jer je Kris, po mestu rođenja i po navijačkom opredeljenju bio "Teesside icon". A Midlsbro se u to vreme dokopao Premijer lige, otvorio novi stadion i odlučio da odreši kesu.

Brajan Robson i Fabricio Ravaneli (©Reuters)

Reći ćete, ovi su rumeni od kuvanog vina i karanfilića, pijani od praznične nostalgije, ali Brajana Robsona su tih godina engleski novinari i kolumno-klepci zaista nazivali najperspektivnijim ostrvskim trenerom i trebalo je – smatrali su vlasnici kluba – njegovom potencijalu podariti talentovane igrače.

Redom su na stadion Riverside stizali Žuninjo, kao prototip brazilskog majstor nove ere, pa Emerson, kokoravo odstupanje od brazilskog klišea, buldog u veznom redu, pa "Belo pero" Fabricio Ravaneli, koji je iz Torina došao u Midlsbro i na debiju spakovao het-trik Liverpulu. Bilo je to doba velikih nadanja i navijači su povišenog pulsa gledali šta bi sledeće dobro moglo da im se dogodi.

Ne i Kris Rea. On je u pesmi koja je uzjahala top-liste i radio-stanice i čitav jedan moreuz i par hiljada kilometara daleko od autoputa M-25, objasnio da to gde smo se uputili nije dobro. Bile su to velike godine nadanja, decenija progresa (makar negde tamo, gde su umesto u redu za benzin stajali u redu za Ravanelijev dres), iz koje su se, kao iz provrele reke koja seče njegov rodni grad, pomaljale oči surove budućnosti.

Ali nije samo to. Nekad nam život ne dopusti da se radujemo što smo pogodili, nego pogodi on nas.

Sredinom devedsetih počinje novi život i za Krisa Reu. Pankreas je prvo otkazao, a onda su mu ćelije mutirale, taman tako da mora da bude hirurški odstranjen, kao optimizam iz Krisovih akorda, slatkih taman tako da amortizuju stvarnost. Izvađeni su mu i pankreas i žuč i dobar deo tankog creva. Postoperativni proces doneo mu je težak šlog, otkazivanje ruke i život u novoj stvarnosti  - u kojoj mora ponovo da uči da svira. Akord po akord.

Tako je bilo i sa njegovim voljenim klubom. Kako se putem pakla zakotrljao uspon Premijer lige, tako su klubovi iz radničkih gradova, koji su poverovali da im budućnost ipak pripada - a naročito oni koji su i sami bili perjanice novog kapitala - dobili podsetnik da sreća ne pripada svima. Čak ni za praznike.

Pa od onog finala Kupa UEFA 2006. u Ajndhovenu, ponovo uče kako se igra i živi. Sezonu po sezonu.

(©Reuters)

Kapitalizam i život i Premijer liga, oni nastavljaju dalje, ne čekajući bilo koga. Kris je, kada je ponovo savladao sopstvene osećaje za tonove, odlučio da svira samo bluz. I da odlazi na Riversajd stadion i gleda u stvarnost široko otvorenih kapaka. Bez "Belog pera" i Brazilaca koji (ne) prkose klišeu. Kažu da mimo kapija tog stadiona fudbal više nije gledao. Postala je, govorio je kada otpuhne dug dim cigarete kojoj je otvorio filter, to igra nekih drugih ljudi.

Shvatili su to i navijači klubova koji nisu prošli kao njegov, ali su nastavili strpljivo da stoje u onoj koloni, zanemarujući unutrašnji glas, koji uvek liči na glas majke. Bila je to godinama igra radnika, tipova poput Reinog oca, koji šest dana u nedelji stoje za pultom, smeškaju se kiselo i čekaju sedmi dan, odmor Gospodu Bogu tvome, fudbalu.

Tako je uostalom, nastala i tradicija da se fudbal igra na Boksing dej. Dan posle Božića bio je jedini slobodan za teške radnike, koji su u fabričkim postrojenjima, na farmama i u rudnicima tih dana morali da jure norme za kraj godine i karnete besnih poslovođa. A onda bi tog dana došli na stadion, podelili ćureći batak i pivo i gledali neke druge momke - jedne od njih - kako jure za loptom.

I tako je bilo od 19. veka sve do ove godine. Ovoga puta je vreme za promenu rutine. I nije u pitanju "technological breakdown", iako objašnjenje borda Premijer lige sadrži reči poput TV slotova i infrastrukture, nije do toga, lepo nam je rekao Rea. U pitanju je put u pakao.

(©Reuters)

Kada se ovog jutra nakon Božića na Ostrvu raskupusaju mašne, otvore se dve smrznute flaše čep o čep, neće biti najlepšeg poklona. Gospodari fudbala, goniči kapitalističkih robova i arhitekte naše sudbine i sreće, odlučili su da na Boksing dej bude odigrana samo jedna utakmica.

I ako do sada nije, sada je konačno došlo vreme da shvatimo da više ništa nije kako je bilo. Kris Rea je zauvek ugasio i poslednji opušak, a njegovi stihovi su dobili još jednom fudbalsko otelotvorenje. Zaglavljeni smo, a nije M-25.

Srećom, niži razredi, fudbalska radnička klasa će tog dana moći na teren. Midlzbro će dočekati Blekburn i biće dovoljno svečarski i biće dovoljno depresivno i biće užasno nostalgično i setićemo se kako je bilo lepo sanjati tokom najprogresivnije decenije. Dok su nas iz reke koja ključa od mraka, gledale oči budućnosti.

U prodavnici stadiona Riversajd, na obali reke Tiz, nema muzike i ljudi u tišini čekaju u redu da im kasirka uvije dres Hejdena Heknija u crveno-beli papir. Na autoputu M-25 kola na čijim zadnjim sedištima se guraju smrznuta ćurka i u jeftin ukrasni papir umotani pokloni, u mimohodu prolaze ćuteći. Više nema ko da spusti prozor i zapeva iz sveg glasa "I'm driving home for Christmas".

🤯🤯🤯🤯🤯

Džekpot na uživo klađenju je dobio ubrzanje! 10.000 rsd je spremno da padne na svakih 10 minuta!

🤯🤯🤯🤯🤯

ČEMPIONŠIP – 23. KOLO

Petak

13.30: (1.90) Birmingem (3,45) Derbi Kaunti (4,20)

14.00: (3,60) Milvol (3,35) Ipsvič (2,10)

16.00: (3,80) Šefild Venzdej (3,50) Hal (2,00)

16.00: (2,15) Stouk (3,35) Preston (3,45)

16.00: (2,05) VBA (3,45) Bristol Siti (3,60)

16.00: (1,80) Koventri (3,45) Svonsi (4,20)

16.00: (2,30) Lester (3,40) Votford (3,10)

16.00: (2,00) Norič (3,45) Čarlton (3,80)

16.00: (2,00) Portsmut (3,45) KPR (3,80)

16.00: (1,78) Midlzbro (3,60) Blekbern (4,70)

16.00: (4,40) Oksford (3,60) Sautempton (1,82)

18.30: (3,25) Reksam (3,35) Šefild Junajted (2,25)

***kvote su podložne promenama