Kuka, crkva, pesnica otpora, 4R, gomila para i superheroj iz stripa za kraj 50 godina traume

Mnogi koji su bili svedoci te prve titule 1971. nisu više među živima. Prošlo je 50 godina, a titulu su čekali njihovi sinovi, unuci, ma i praunuci...

I preksinoć je napokon došla. Atletiko Mineiro je neverovatnim preokretom u Baiji sa tri gola za pet minuta postao prvak Brazila posle pola veka i prvog izdanja nacionalnog šampionata u kojem je učestvovalo 20 klubova. Nije slučajno što je baš tako došao do titule...

Uoči meča u Baiji, trener gostiju Kuka je po običaju posetio lokalnu crkvu, pomolio se i na meč izašao u majici sa likom Bogorodice i porukom: „Marijina tajna. Slušaj i moli se. Ne moraš biti u pravu. Ćuti“. Obećao je da će posle sezone doći na hodočašće.

Kada je Atletiko Mineiro osvojio prvu i do preksinoć jedinu titulu prvaka države, trener Tele Santana je uoči odlučujućeg meča u poslednjem kolu obećao da će krenuti bos na hodočašće iz Belo Orizontea do crkve udaljene 78 kilometara u mestu Pires. Ako njegov tim osvoji trofej. 

Dva dana uoči tog meča Santana je igrao stoni tenis sa prvim napadačem ekipe Dadom Maraviljom i golgeter je tom prilikom povredio leđa. Nekoliko sati pred meč odluke! Santana je verovao da mu samo Bog može pomoći i obećao je hodočašće... Dada je ipak zaigrao pod bolovima u finalu i pred 100.000 ljudi postigao jedini gol na meču. Gol vredan titule! Devet sati kasnije, potpuno bos Santana je krenuo na hodočašće. Prešao je 45 kilometara i stao pošto su mu tabani bili u ranama. Ostatak je prešao u kolima policijske patrole. Niko nije mogao ni da zamisli da će crno-beli 50 godina čekati na novu titulu.

Atletiko Mineiro pripada grupi „12 velikana“ brazilskog fudbala i jedan je od dva velika kluba iz Belo Orizontea, savezna država Minas Žerais. Ali je uz Botafogo i najčešći predmet podsmeha navijača rivalskih klubova. Niko od „12 velikana“ nije toliko dugo čekao titulu prvaka Brazila kao Atletiko Mineiro. Punih 50 godina! Niko nije imao manje titula državnog šampiona od Atletiko Mineira – samo ta jedna titula iz 1971.

Pošteno govoreći, svako od 11 velikih rivala ima veću tradiciju i bogatiju istoriju od Atletiko Mineira. Niko od najvećih brazilskih fudbalera svih vremena (Pele, Garinča, Ziko, Romario, Ronaldo, Ronaldinjo, Rivelino, Sokrates, Žairzinjo...) ne spada među ikone Atletiko Miniera. Istina je da je veliki Ronaldinjo igrao za ovaj klub i da mu je doneo jedinu titulu prvaka Južne Amerike, ali zbog samo dve sezone u klubu se ipak ne smatra klupskom zastavom kao što su Pele u Santosu, Garinča u Botafogu, Ziko u Flamengu, Sokrates u Korintijansu, Falkao u Interu...

Atletiko Mineiro čak nije najveći ni u svom gradu. Kruzeiro ima duplo više navijača, duplo više titula prvaka Brazila, duplo više titula u Kopa Libertadores, šest puta više trofeja u Kupu Brazila, njegove legenda je Tostao, on je u svet fudbala lansirao velikog Ronalda... 

Jedino u čemu je Atletiko Mineiro bio bolji od Kruzeira su titule u regionalnom šampionatu savezne države Minas Žerais gde je trijumfovao čak 46 puta, a Kruzeiro 38. Ali s obzirom da je to tek treće po kvalitetu regionalno prvenstvo i da je uvek bilo u senci klubova iz Rio de Žaneira, Sao Paula i Porto Alegrea, to i nije baš neki podvig. Uostalom, Atletiko Mineiro i Kruzeiro zajedno imaju 84 regionalne titule, a svi ostali klubovi ukupno 25. Što dovoljno govori o kvalitetu prvenstva. Slaba uteha za oko 4.500.000 navijača Atletiko Mineira koliko ih ima u Brazilu.

Ali baš zato je retko koja titula u Brazilu bila slatka kao ova poslednja Mineirova. Crno-beli iz Belo Orizontea su se decenijama traumirali, čekali, navikli na poraze i bolje od ostalih će umeti da uživaju u ukusu pobede i momentima slave. Pogotovo što se ljuti rival Kruzeiro istovremeno batrga i pati u drugoj ligi.

Prokletstvo Atletiko Mineira se možda i najbolje oslikava kroz najveću klupsku legendu Reinalda. Za 12 godina u klubu je dao 255 golova na 475 mečeva, šest puta bio regionalni šampion, ali nikada državni. U njemu je sažeta cela mantra Mineirovih navijača.

Nepravda.

Niko nije toliko kukao i ne smatra se oštećenim kao navijači Atletiko Mineira.

„Sportska nepravda je konačno ispravljena. Pravda je zadovoljena“, rekao je posle titule danas 64-godišnji Reinaldo i visoko podigao čuvenu pesnicu.

Koliko je samo puta Atletiko Mineiro sa Reinaldom, pa kasnije i bez njega zakucao na vrata titule... Kakve su to traume bile. Polufinale 1976, gol koji je falio za titulu 1977, pa 1983. (treće mesto), 1985. (treće mesto), 1986. (treće mesto), 1991. (treće mesto), 1994. (četvrto mesto), 1996. (treće mesto), 2001. (četvrto mesto), 2013. (drugo mesto), 2020. (treće mesto)...

Te 1977. godine Atletiko Mineiro je završio kao vicešampion bez poraza u sezoni?! Reinaldo je dao 28 golova na 18 utakmica, niko nikad nije imao takav prosek, a Mineiro je igrao finale za titulu protiv Sao Paula na svom terenu pred 102.000 ljudi!

„Izmislili su mi suspenziju zbog crvenog kartona koji se desio tri meseca ranije. Iza svega je stajala vojna diktatura. Nismo smeli da budemo prvaci. Sile zla iz Sao Paula i Rio de Žaneira su upravljale fudbalom, a mi iz Belo Orizontea nismo postojali za medije. Opljačkani smo“, kaže Reinaldo.

Od tada je Mineiro bio „Kalimero“ brazilskog fudbala i tema podsmeha među navijačima većih i uspešnijih klubova. Reinaldo je od tada svaki svoj gol proslavljao visoko podignutom pesnicom kao simbolom otpora režimu. 

Decenije je Atletiko Mineiro provodio u senci ostalih 11 velikana među kojima je i Kruzeiro. Ispadao je iz lige i vraćao se. Čak i kada je napravio najveći uspeh u klupskoj istoriji predvođen „magičnim kvartetom“ (Ronaldinjo – Žo – Bernard – Tardeli) osvojio Kopa Libertadores, Kruzeiro mu nije dao da maksimalno uživa u šepurenju gradom i regijom jer je baš tada osvojio dve vezane titule prvaka Brazila (2013. i 2014.) koje su u Belo Orizonteu burnije proslavljene nego Mineirov Libertadores.

Ogorčenost, bes, inat, frustracije... Svega se nataložilo među crno-belom populacijom u Belo Orizonteu. Klupski dug se povećavao iz godine u godinu, a tim je 2019. godinu završio na razočaravjućem 13. mestu na tabeli. Predsednik Sete Kamara je pokušvao da smanji dugovanja ne ulažući mnogo u tim.

Pre dve godine, klub je doživeo velike promene. Kamara je dao ostavku jer više nije bio podoban novoj političkoj opciji koja je došla na vlast u regionu. Na njegovo mesto je došao biznismen Seržo Koeljo, ali ključ svega su ljudi koji su isturili Koelja i stali iza njega.

Famozni 4R. 

Četvorica lokalnih bogataša Rubens Menin, Rikardo Gimarais, Rafael Menin i Renato Salvador su stali iza kluba. I automatski mu ubrizgali finansijsku inkjekciju vrednu 400.000.000 reala svojih para. U prevodu: Klubu su beskamatno na neodređen vremenski rok pozajmili 62.000.000 evra. Rubens Menin na lokalu poznat po nadimku „Tata“ je pride Atletiku poklonio zemljište vredno 8.000.000 evra. Sve to u trenutku kada je klupski dug premašio 200.000.000 evra! Ali uz objašnjenje da ukupna klupska vrednost (svojina, potraživanja, investicije, nekretnine...) iznosi 227.000.000 evra, a da njen najveći deo otpada na igrački kadar koji vredi 136.000.000 evra.

Takva finansijska injekcija je značila totalni desant na tron brazilskog fudbala!

Doveden je argentinski trener Horhe Sampaoli za platu od neverovatnih 4.500.000 evra godišnje. Iz Argentine je na njegovu komandu stigao tada najveći talenat tamošnjeg fudbala. Brzonogi dribler Matijas Saračo je kupljen od Rasinga 5.100.000 evra i godišnju platu od 840.000 evra. Stigao je i čileanski reprezentativac Eduardo Vargas za platu od 1.700.000 evra po sezoni.

A početkom godine je odjeknula i najveća bomba. Na Mineirao je sleteo bivši reprezentativac Hulk za 2.500.000 evra godišnje! Usledio je novi transfer koji je uzdrmao Južnu Ameriku. Opet po želji Sampaolija. Kupljen je najbolji igrač River Plejta, fenomenalni vezista Načo Fernandez za 5.000.000 evra. Uz godišnju platu od 2.000.000 evra.

Osvojeno je treće mesto i onda je Sampoli rešio da ode i dao je otkaz?! Nije mogao da odoli pozivu Marselja...

Atletiko Mineiro nije imao mnogo izbora i pozvao je u pomoć jednog od najvećih legendi brazilskog fudbala. Vratio se Kuka. Trener koji je u karijeri vodio 10 od 12 najvećih brazilskih klubova! Između ostalih i Atletiko Mineiro baš u sezoni kada je osvojen Kopa Libertadores. A samo dve godine ranije ga je spasao ispadanje iz lige. Bilo je to tačno 40 godina posle Santaninog čuvenog hodočašća.

Mineiro je u veoma delikatnom momentu gostovao Atletiko Gojanenseu.

„Kuka je veoma, veoma religiozan čovek. Na svakom gostovanju na koje dođe, prvo traži crkvu i odlazi da se pomoli. U Gojani smo našli dvadesetak kilometara udaljenu crkvu i otišli smo tamo. Kada smo se pomolili, Kuka je rekao bismo na kraju sezone, nevezano da li izborili opstanak ili ne, trebalo da se vratimo na ovo mesto peške. Više je to ličilo na zavet veri nego na obećanje da ćemo uspeti. Uspeo je da izbori opstanak“, ispričao je tadašnji potpredsednik Lazaro de Kunja.

Kuka je održao obećanje. I pride naterao predsednika i potpredsednika da idu sa njim i da pređu 23 kilometra pešice. Hodali su nešto više od četiri sati, došli u crku, pomili se i ostavili potpisan dres svih igrača Atletiko Mineira. Deset godina kasnije, dres i dalje stoji među crkvenim relikvijama...

Kuka je u februaru prošle godine izgubio finale Kopa Libertadores od Palmeirasa i napustio je klub zbog „mentalne iscrpljenosti“... Tri nedelje posle toga je prihvatio ponudu da se vrati u Atletiko Mineiro i povede ga ka tituli.

Početak je bio nešto sporiji, trku su u prvih 15-ak kola vodili Palmeiras, Bragantino, a onda je usledio dodatni „buster“ klupske uprave i nova transfer bomba posle koje više niko nije mogao da zaustavi Mineiro. Klub je u avgustu doveo čuvenog Dijega Kostu i napravio ako ne najmoćniji, a onda definitivno fizički najsnažniji napadački tandem sveta. Atletiko je u avgustu zaseo na prvo mesto i više ga nije ispuštao.

Galo (u prevodu Petao) kako glasi nadimak kluba je od početka jula do sada zabeležio čak 22 pobede u prvenstvu, pet remija i samo dva poraza. Hulk je opravdao svaki uloženi evro i poput istog onog superjunaka iz stripova je bacao protivnike na kolena kada je bilo najvažnije. Zabeležio je 18 golova i upisao sedam asistencija što je sjajan bilans za ligu kao što je brazilska Serija A.

Saračo je dao šest, Fernandez pet, Dijego Kosta četiri gola... Sva četiri velika pojačanja su opravdala očekivanja. Na golu je blistao Everson i najzaslužniji je što je odbrana najbolja u ligi po broju primljenih golova. Nekadašnji Hertin vezista Alan je „jeo kilometre“ kao zadnji vezni, Seviljin i Atalantin promašaj Giljerme Arana je toliko oživeo karijeru da je opet pozvan u reprezentaciju Brazila kao alternativa Daniju Alvesu i Danilu... Venecuelansko krilo Džeferson Savarino je bio pravo iznenađenje, odličan utisak je ostavio i nekadašnji Romin i Interov levi bek Dodo, a odbranom je maestralno komandovao veteran i nekadašnji reprezentaztivac Rever uz kojeg je stasao i talentovani štoper Natan Silva.

Atletiko Mineiro je pregazio konkurenciju na putu do titule. Ima drugi najefikasniji napad u ligi, najbolju odbranu, najboljeg strelca lige Hulka i sa 81 osvojenim bodom je drugi najuspešniji u istoriji Serije A. Samo je uspešniji bio Žezusov Flamengo pre dve godine sa 90 bodova. Od premija za pobede u prvenstvu, kupu i Libertadoresu, Atletiko Mineiro je u ovoj sezoni zaradio 17.000.000 evra i skoro pokrio budžet za plate koji na godišnjem nivou iznosi 22.000.000 evra. Ako osvoji Kup Brazila u finalu protiv Atletiko Paranaensea, pokriće ga potpuno jer trofej donosi dodatnih 5.000.000 evra.

I ono što posebno treba istaći jer: Atletiko Mineiro je najgledaniji klub u ligi sa prosekom od 37.000 ljudi po utakmici. Bio bi to i jači prosek da nije bilo COVID mera...

Deseti put u poslednje 44 godine je Galo najgledaniji tim u brazilskom šampionatu. Iako po ukupnom broju navijača (oko 4.200.000) zauzima tek deseto mesto među „12 velikana“ brazilskog fudbala (samo Fluminense i Botafogo imaju manje), Atletikova publika je ludački odana!

Otkako se meri prosek publike po sezonama, samo je Flamengo sa navijačkom bazom od 42.000.000 ljudi bio najgledaniji u više sezona - čak 14. Drugi najpopularniji klub Korintijans (30.000.000 navijača) je isto kao i Atletiko Mineiro u ukupno 10 sezona imao najveći prosek gledanosti. Iako Gremio, Vasko i gradski rival Kruzeiro imaju duplo, Sao Paulo četiri, a Palmeiras tri puta veću navijačku bazu, njihovi navijači nisu tako odani kao Mineirovi.

I zato su taj klub i ti navijači definitivno zaslužili sve ovo što im se dešava. Previše dugo je trajalo, ali možda ta ljubav crno-belih „torsedersa“ ne bi ni bila tako luda i slepa da nije prošla preko toliko prepreka, razočaranja, nepravdi...

Svi neuspesi i traume su je ojačali pa će buka u Belo Orizonteu trajati danima, a komšije iz Kruzeira će morati da spuste roletne i začepe uši. Generacije su čekale da dožive osećaj o kojem su im pričali dedovi i očevi koji se sećaju 1971, Marakane, Dade i titule...