Ludilo Junajteda kojem se ne nazire kraj

Haotičan, divlji, histeričan, lud, neobazriv, pa posle toga ide red genijalnosti, majstorstva i nepredvidivosti. Glazura često zna da pokvari ukus, bude bljutava, gorka i pokvari ono dobro što je urađeno. Sve to i mnogo više od toga je Mančester junajted pod Rubenom Amorimom. Utakmice Crvenih đavola od kad je portugalski stručnjak došao postale su epicentar fudbalskog ludila, da ti srce stane. Poslednja epizoda viđena je sinoć na Old Trafordu protiv Bornmuta – 4:4. Jedna od najboljih utakmica u 2025. godini, ne samo u Premijer ligi, nego u svim takmičenjima. Junajted je u prvom poluvremenu, bio magičan, stvarao šanse i po svemu viđenom trebalo da vodi sa tri gola razlike.

Naravno da nije nastavio tako u drugom poluvremenu, nego je usledio popularni „black out“, tako svojstven Crvenim đavolima i na kraju su morali da slave Senea Lamensa koji je u finišu odbranio dva zicera i sprečio potop domaćina.
„Ovo je najbolje što sam video od Mančester Junajteda. Tokom većeg dela utakmice bili su apsolutno fantastični. Prvi put pod Amorimom i prvi put posle dugo vremena, osećao sam se kao da gledam Junajted onakav kakav treba da bude. Napadi u talasima, ali nemogućnost da se odbrane im je po ko zna koji put naštetila“, rekao je Džejmi Karager u studiju Skaj sportsa posle utakmice.

Upravo je šuplja odbrana glavni razlog zašto su utakmice Junajteda postale poslastica za svakog neutralnog ljubitelja fudbala, ali u isto vreme razlog zbog kojeg navijači posle utakmice moraju da piju lekove za smirenje i mere krvni pritisak. Ovoliku dozu ludila spakovanu u jednu ekipu verovatno nikad nisu imali prilike da vide. Verovatno je sve posledica toga što još uvek traže identitet, fale im glava i rep, zato i izgledaju ovako.

Zato od dolaska Amorima na klupu gledamo goleade, mečeve sa nenormalnim završecima, kao što je bio onaj kad su Kobi Mejnu i Hari Megvajer u završnici postigli golove protiv Liona i obezbedili plasman u polufinale Lige Evrope (5:4), ili kad je Bruno Fernandeš golom iz penala u sedmom minutu nadoknade protiv Barnlija ove sezone doneo pobedu uz brojne brljotine poslednje linije (3:2). Bila je tu i utakmica protiv Brentforda prošle sezone kad su Alehandro Garnačo i Amad Dijalo režirali preokret golovima u poslednjih deset minuta (4:3).

Ponekad je bilo paradoksalnih situacija koje se uklapaju u čitavu priču o ludilu Junajteda. Na primer Megvajer je znao da bude korisniji pred protivničkim golom nego pred svojim. Stameni Englez je postizao golove za pobedu protiv Ipsvića, Liverpula, Liona, Lestera u Liga Kupu. Većina ovih golova je dolazila u završnici utakmice, ali je isto tako umeo da ispadne smešan kad ga, na primer, Igor Tijago iz Brentforda doslovce napravi na petlića u nekim situacijama i spakuje mu dva gola za deset minuta, da loše izbije loptu, loše se postavi i sve tako u krug u ludilu Junajteda kojem se ne nazire kraj.

Naravno, ima i do igre protivnika, a Bornmut je silno inspirisan čim kroči na travnjak Old Traforda. Popularne Trešnjice su u poslednja tri susreta svaki put postizali minimum tri gola protiv Junajteda na njegovom bunjištu. Malo kome je to uspelo za rukom. Činjenica je da tim Andonija Iraole ima vrlo specifičan stil igre, ali ima i do nakaradno složene poslednje linije Crvenih đavola koja se često menja.

U formaciji 3-4-2-1, Amorim je sinoć počeo sa Lenijem Jorom, Ejdenom Hevenom i Lukom Šoom, nedelju ranije štoperi su bili Šo, Heven i Mazraui, dok su protiv Kristal Palasa igrali Šo, De Liht i Joro. Nemogućnost Amorima da ,usled čestih povreda De Lihta i Megvajera (ne igra od meča sa Liverpulom), formira standardnu trojku u odbrani, ogleda se u broju primljenih golova, a Junajted ih ima 26. U čitavoj ligi samo su Vulverhempton, Barnli, Vest Hem, Lids i upravo Bornmut primili više.

Da je samo do napada, ovo ludilo Junajteda bi imalo još veći šmek, zato što ne postoji tim u Premijer ligi koji je stvorio više priliak za gol od Crvenih Đavola. Na sinoćnjoj utakmici imali su 25 šuteva ka golu, protiv Vulvsa 27, a nešto manje protiv Vest Hema (17), kad bi gledali eks-dži, Junajted bi se nalazio na trećem mestu na tabeli. Jednostavno, napadačka igra je tu, Mateuš Kunja i Brajan Embeumo su se pokazali kao dobre akivizicije, ali su defanzivne brljotine jednako izražene i zato je Junajted ovoliko haotičan, a u isto vreme zanimljiv za gledanje, jer nema šanse da se neće ništa dešavati. Sa velikanom sa Old Traforda, provod je zagarantovan i ludila neće faliti.