Marko Dmitrović – Kako je shvatio da nije za levog beka, o sazrevanju u Zvezdi i želji da pobedi Đokovića u tenisu

Danas je Marko Dmitrović golman Sevilje i reprezentacije Srbije sa kojom će sledeće zime igrati na Svetskom prvenstvu u Kataru. A, mogao je da bude lekar, doktor specijalista, da je poslušao želju svoje majke...

Srpski čuvar mreže je brojne manje poznate detalje o svojoj karijeri otkrio u velikom intervjuu za emisiju A Balon Parado. Jedno od pitanja je bilo upravo to kako je mogao da završi u belom mantilu umesto u dresu Sevilje.

„Moja majka je htela da studiram medicinu, ali meni stvarno nikada nije padalo na pamet. Moja sestra je završila stomatologiju i već može da počne da radi. To su debele knjige, toliko uloženo vreme, ali sada je završila“, otkrio je Dmitrović.

U ovom slučaju srpski golman nije poslušao majku, ali u jednom pre toga jeste. Zbog nje je umesto levog beka postao – golman.

“U jednom trenutku, kada mi je bilo devet-deset godina, hteo sam da igram. Bio mi je dosadilo da budem golman. I igrao sam, desetak meseci, godinu dana. Kao levi bek. I to istureni. Jer sam bio mnogo viši, za glavu, od mojih drugova. Već sam mogao da šutiram sa sredine terena, mogao sam da šutiram na gol”.

Onda je došao jedan turnir koji je svaku Markovu dilemu rešio.

“Blizu mog grada je organizovan turnir u futsalu, golman i petorica igrača. Tad sam bio debeljuškast. Visok, ali debeljuškast. I bilo mi je teško da se krećem, nisam znao kuda idem. Promašivao sam mnogo. Došao bih na dva metra od gola, samo da gurnem loptu u gol i sve sam promašio. To je bila prva utakmica. Majka mi je stalno govorila da ne budem golman, da što sam više napred, manje se patim, da golmani primaju mnogo udaraca, da ću se povrediti... Posle te utakmice sam joj rekao da znam da će me vratiti na gol. I tada mi je prvi put u životu rekla: „To je tvoje mesto“. Tako da sam se vratio i mislim da se nisam prevario”.

Ne samo lekar, ni levi bek, mogao je Marko da bude i – odbojkaš.

“Bilo je perioda kad sam igrao i odbojku. Dok sam išao u školu igrao sam fudbal i išao na treninge odbojke, uvek mi se dopadala. Igrao sam na školskim turnirima. U jednom trenutku su počeli da me pozivaju i iz profesionalnih ekipa, ali za mene je glavni uvek bio fudbal. Moje je bilo fudbal i gol, nikada nisam imao nedoumica da će to biti moj život”.

Pričajući o tome kako se kroz život probijao idući stalno napred i pored svih problema, Marko je otkrio koliko je ambiciozna ličnost, kako ga je ta crta karaktera stalno gurala.

“Nikada se nisam opustio, ni pomirio sa sudbinom. Veoma sam ambiciozan i uvek ću to biti, ali uvek polazeći od toga da moram da budem realan. Ambiciozan sam, voleo bih, na primer, da igram tenis i da pobedim Đokovića, ali kad uzmem reket nemam pojma, ne znam kako da udarim loptu. Verujem da sam ambiciozan, ali kad uzmem reket, izbacim loptu 50 metara van terena… I da, spotakao sam se o mnogo kamenja, naišao sam na mnogo prepreka, ali uvek sam verovao u sebe”.

Kao ključni trenutak u karijeri, posle dosta lutanja, srpski golman je izdvojio dolazak u Španiju.

“Kada sam stigao u Alkorkon, tu je počelo moje napredovanje kao fudbalera. I to je bio trenutak kada sam počeo da uživam u fudbalu. Uvek sam uživao, ali kada stvari ne idu kako treba, nisi zadovoljan, uvek ti nešto smeta. Ali, uvek sam bio takav. Treba pogledati istini u oči. Ako nije pravo mesto ili pravi trenutak, tražim bolji put. Da je teško, teško je, ali treba se suočiti sa tim”.

RODITELJI NISU HTELI DA ME PUSTE

A, početak je bio u Crvenoj zvezdi. Prošao je omladinsku školu i ceo proces sazrevanja kao mlade samostalne ličnosti.

“Klub je iznajmljivao stanove i smeštao nas je po trojicu-četvoricu igrača, zavisno od veličine stana. Imali smo obroke od 12 do 14 i od 18 do 20 časova u restoranu kluba. I posle u drugim restoranima. Jer, situacija je dugo bila veoma loša, ne znam jesu li imali dugove prema restoranima, stalno smo ih menjali. Bilo je teško. U tom trenutku ti si dete. Sve ti je zabavno, novo, ni ne razmišljaš kako je tvojim roditeljima, porodici”.

Porodica u prvi mah nije ni želela da ga pusti da ode iz kuće tako mlad.

“Imam tri godine mlađu sestru, rekla mi je da joj je bilo jako teško kada sam otišao, jer smo bili smo i ostali vrlo bliski. Tada mi nije ništa rekla, ali jeste kasnije da roditelji nisu hteli da me puste. Ali videli su da sam bio odlučan da odem i radilo se o ekipi za koju sam uvek navijao. Hteo sam da idem tamo. I tada smo živeli u stanovima. Nemaš kola, ideš javnim prevozom. Ako zakasniš na ručak moraš da uštediš i da kupiš hranu, da je pripremiš. Da pereš veš. I na kraju naučiš svašta”.

(©MN Press)

Prošao je Dmitrović dug put u karijeri, mada još nije ni blizu njenog kraja. Sreću je našao u Španiji u kojoj će, smatra, ostati i kada okači rukavice o klin.

“Ako me pitate sada, pre bih ostao u Sevilji nego što bih se vratio u Srbiju. Ali, ako budem igrao još deset godina, kao što se nadam - ne znam. Ipak, poznajem mnogo više ljudi u fudbalu ovde u Španiji nego u Srbiji. Sigurno ću ostati u svetu fudbala, ne znam na koji način”.

OSTAO BIH U ŠPANIJI

I ne bi bio prvi ni jedini koji ostao na suncu Pirinejskog poluostrva.

“Mnogo ih je ostalo. Dragutinović, Žigić... Imam dobar odnos sa Nikolom Žigićem, iz Valensije i Rasinga. On je ostao u Valensiji. Tako da ne odbacujem tu mogućnost. Ali znaš da za samo mesec dana može mnogo toga da se promeni, zamisli tek za deset godina”.

Kada mu je isticao ugovor sa Eibarom, imao je Dmitrović dosta ponuda, ali on je već srcem i dušom izabrao Sevilju.

“Imao sam ponude, kada si slobodan strelac, uvek si atraktivniji na tržištu. Posebno na ovom sadašnjem tržištu koje je pogodio Kovid. Igrao sam u Eibaru, bio sam zadovoljan. Drugi mogu da kažu da li sam igrao dobro ili loše, ali ja sam bio zadovoljan. I moja ideja je bila da napravim veliki korak i da pređem u ekipu koja igra u evropskim takmičenjima, koja želi da pobedi sve utakmice u kojima igra. I kada je stigao poziv od Monćija, od Sevilje, nije prošao ni mesec dana i sve smo dogovorili. U mojim zamislima o tome koje mesto bi bilo idealno za mene, Sevilja je bila na prvom mestu”.

Na koncu, otkrio je Dmitrović i ko je bio i ostao njegov golmanski uzor.

“Manuel Nojer. Jako mi se dopada njegov stil. Jer, on je započeo novu eru modernih golmana, koji dobro igraju nogama, smeli su kad centriraju, dobro igraju izvan kaznenog prostora, za šta mnogi misle da nema smisla, ali je sada deo fudbala. Situacija kojom pokušava da se izbegne jedan na jedan. Za mene je zaista uzor”, podvukao je Marko Dmitrović, golman Sevilje i reprezentacije Srbije.