{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

Možda i najbolji intervju 2018! Genijalni Ćavi u Isterivaču đavola: Ne okrećem glavu za 360 stepeni, ali...

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 7
O odnosu prostora i vremena, Mesiju, Mbapeu, trenerima koji se plaše lopte i trenerima koji bez nje ne mogu da žive...
Možda i najbolji intervju 2018! Genijalni Ćavi u Isterivaču đavola: Ne okrećem glavu za 360 stepeni, ali...

Teško da će ga kroz koju godinu bilo ko pomenuti kao najvećeg u istoriji fudbala, ali svi oni koji su imali tu čast da ga gledaju izdvojiće ga tu negde, u sam vrh, top pet, možda čak i tri... Ne zato što će kao Leo Mesi da protrči kroz džunglu nogu, a da se ne ogrebe, ne ni zato što će kao Kristijano Ronaldo da na svakoj utakmici da gol desnom, levom, pa glavom.. Ne, već zato što je Ćavi Ernandez oličenje fudbalske inteligencije, čovek čije se greške mogu nabrojati na prste jedne ruke.

Svaki potez je imao smisao, svaki kao da je bio nacrtan u nekoj doktorskoj studiji čije je teze Ćavi samo branio na terenu. U žargonu se kaže, imao je oči na leđima. U genijelnom intervjuu za francuski SoFoot Ćavi ima još bolje poređenje. Filmofili će se setiti kultnog horor filma Isterivač đavola (The Exorcist) iz 1980. godine. Jedne od jezivijih scena setiće se svako ko je gledao ovo kultno ostvarenje, pa i kasniju parodiju sa Leslijem Nilsenom u ulozi popa koji isteruje demone iz opsednute devojčice...
Zvali su me ćerkom iz ’Isterivača đavola’. Nije baš da mogu da okrenem glavu za 360 stepeni kao ona, ali bilo je utakmica gde sam moju okretao više od 500 puta“, duhovito će Ćavi u možda i najboljem intervjuu koji smo čitali u ova tri meseca 2018. godine.

Pre svega, jer je strogo fokusiran: na koeficijent fudbalske inteligencije. Sve ređa pojava u svetu superspremnih fudbalskih atleta. Jedino što je preostalo da se unapredi jeste baš ta inteligencija igrača u igri.
Apsolutno sam saglasan. Moraš da budeš pametniji, da se koncetrišeš na talenat. Naravno, to je do trenera, ali danas je 60 odsto treninga fizika, a 40 odsto tehnika. Drugim rečima, interpretaciji igre se ne posvećuje ni minut, a ne možeš utakmicu da vodiš samo vičući: ’Vamos’. Nije to sve“.

Pitanje je samo: kako? Kao naučiti fudbalere da budu pametniji na terenu?
Šta pravi razliku u fudbalu? Talenat. A šta je talenat? Sposobnost da kontrolišeš to što radiš, ali i ono što drugi rade. Ne igraš samo nogama, već i glavom. Obožavam Juseina Boltan, fizički mu niko nije ravan, ali uz sve poštovanje - on nikad neće praviti razliku na fudbalskom terenu“, jasan je Ćavi.

Autor intervjua sve detaljno opisuje. Kako Ćavi  ustaje, simulira, dodaje loptu, obilazi prijatelja koji prisustvuje intervjuu demonstrirajući kako bi to izgledalo na terenu... Uživeo se pričajući o tome kako se u fudbalu aktiviraju neuroni u mozgu. Kad igrač prestaje da bude samo mašina. Doduše, mnogo je trenera, pa i naučnika, koji veruju da je ponavljanje majka uspeha.
To mi cepa srce. Ako se 10 mintua dobacuju Ćavi, Matijas, Havijer, pa Havijer, Matijas, Ćavi... Šta se tu popravlja? OK, tehnika pasa svakako, ali da li tu aktiviramo mozak? Mi se bavimo elementarnim stvarima. Imaš čak i treninge gde trener bez razloga naredi: ’Posle pasa, sprint 10 metara!’. Ali zašto? Gde?“, pita se Ćavi.

Istina, malo je i do igrača. Često oni i ne razmišljaju zbog čega rade ovo ili ono. Ćavi nije takav. Previše je radoznao. Previše je inteligentan. A šta je za njega inteligencija uopšte? Ovde sledimo školu čuvenog švajcarskog psihologa Žana Pijažea.
Inteligencija je sposobnost da reaguješ na problem sa kojim se nikad nisi susreo. Sposobnost da se prilagodiš situaciji. To je čista inteligencija i vidiš je svakog dana i u fudbalu, ali i u životu... Dani Alves između protivničkih linija na Santijago Bernabeu, spektakularno! Neverovatno. Ali on nikad nije igrao stopalima, već mozgom. Marko Verati isto. Igra neuronima. Mali je, nije brz, ali je pametan. Dosta liči na mene“.

A ni Ćaviju nije uvek bilo lako. Nije on bio baš Mesi. On je ihaha prevazišao očekivanja. Kako? Učio je.
Sećam se 2005. godine, oporavljao sam se od neke povrede, svi su govorili: ’S...e, jbte, tvoja povreda...’ A da nije bilo nje, ja nikad ne bih naučio kako da se čuvam. Pre toga, nisam ušao u teretanu. I onda mi je koleno reklo: ’S...njo, idi u teretanu, vidiš da ne može ovako’. Pujol, Valdes, ja... Svi smo to proživljavali“.

Da se vratimo na onu da se od Ćavija u stvari nije mnogo očekivalo... Mnogi su u međuvremenu zaboravili, ali on dobro pamti.
Govorili su mi da sam rak ekipe. Da nisam za Barselonu. Da sa mnom u timu nikad nećemo osvojiti Ligu šampiona. Da Inijesta i ja ne možemo zajedno na teren. I tako sve do dolaska Frenka Rajkarda u Barselonu i Luisa Aragonesa na klupu Španije. Tad smo prvi put zaigrali zajedno. Bez njih dvojice, ubili bi nas. Smešno je to u svetu fudbala, svi misli da sve znaju“.

Ćavi definitivno zna. Maradona lično ga je jednom prilikom nazvao “gospodarom fudbala“.
Brutalno, zar ne! Kad dođe od Maradone“, smeje se Ćavi..
Ali ja nisam genije, ja sam sam učenik škole fudbala Johana Krojfa. Johan Krojf je rekao: ’Fudbal treba da se igra umom’. I ja sam ga tako igrao. Nisam Mbape. Kako on igra? Trči, gura loptu, dribla... Ja nemam njegove noge, ali koristim mozak. Kompenzujem. Tako je bilo od prvog dana u Barsi. Otkad mi je bilo 11 godine. Sve što sam radio morao sam da razumem... To je sve Krojf. Ako nemamo loptu, šta radimo? Igramo visok presing i držimo se usko. Zašto? Da bismo rivala j...o ugušili tako što ćemo mu uzmeti prostor. Jer šta je fudbal? Korelacija prostor - vreme“.

Šta konkretno to znači u Ćavijevom slučaju?
Čim dobijem loptu, tražim slobodan prostor, da dobijem vreme da promislim. Kad nemam loptu odmah kratim ugao rivalu, ako uspem neće imati vremena da izabere pravo rešenje i pogrešiće. Pakleno mnogo detalja je to. Na primer, ako dobijem loptu uz liniju, moram da stojim tako da mogu da vidim teren, neću sigurno da gledam u tribine. Prosto je, ali vidim da to mnogi nisu shvatili. Moraš da vidiš teren. Ne kapiram igrače kad ih vidim kod korner zastavice okrenute leđima. Moraćeš svejedno da se okreneš, gubiš vreme, a u fudbalu to je kao da gubiš zlato“.

Dakle, Ćavijev najveći kvalitet?
Nešto je urođeno. Tehnički, nisam loš, ali najveći kvalitet mi je to što sam brz na misli. Obožavam da igram u krugu, na prvu. Svi misle to je prosto vežba za zagrevanje, e pa NIJE! Ne radiš to radi zabave, nego didaktički, da bi naučio. Odlično je za tehniku, za brzinu izvođenja, za viziju. Vežbaš da dodaješ loptu između linija, da razumeš prostor, gde je igrač, kako ti sam da staneš. Nema okretanja leđima, sve vidiš. Ako vidiš da će saigrač biti u problemu ako mu dodaš loptu - ne dodaš njemu. Traži rešenje na durgoj strani, na daljoj liniji. Budi pametan“, deli Ćavi lekcije.

A danas? Danas su tu GPS sistemi, puno statistike, merenja, ekrana...
Smeje mi se kad vidim šta mi sve prikače na telo. I onda kažu: 100 pasova, 80 tačnih. Stvarno? A kako ti znaš koji su stvarno bili dobri? Je l' ih brojiš? Za statističare je bitno samo da je lopta stigla do saigrača. Nema veze što je saigraču navalio četvoricu na leđa. Dakle ne, to nije dobar pas. Nekad je dovoljno i samo da izbaciš loptu tako da nikog drugog ne dovedeš u problem. Statistika to ne vidi. Pa onda kažu da je Modrić bio loš protiv Pari Sen Žermena. Molim? Da, izgubio je neke lopte, ali je osvajao prostor, pomagao saigračima, škodio protivnicima, njegov doprinos se ne da izmeriti“.

Hvali Gvardiolu, jer ovaj dane provodi smišljajući kako da unapredi strukturu dodavanja. Nema problem ni kad neko dane provodi smišljajući kako da se odbrani. Dijego Simeone recimo.
Odbrana može da bude umetnost, baš kao i napad. Šteta samo što taj fizički pristup preuzima primat nad napadačkim, nad tehnikom i talentom. Uskoro ćemo gledati dosadan fudbal“.

Doduše, mnogima je bila dosadana i Gvardiolina tiki-taka u Barsi?
A, je li? A nije im bio dosadan tim preko puta? Ko je tu u stvari bio dosadan? Pa onda kažu: ’Barsa nije dovoljno opasna’. Pa kako da budeš kad imaš 11 igrača ispred gola. Zar to nije dosadno? I onda tražiš rupe, ako ih ima, a uvek ima. Pomeraš loptu tamo-vamo, ceo život sam proveo tražeći te rupe. Zvali su me ćerkom iz ’Isterivača đavola’. Nije baš da mogu da okrenem glavu za 360 stepeni kao ona, ali bilo je utakmica gde sam moju okretao više od 500 puta “.

Novreški naučici utvrdili su: Ćavijev mozak šalje 0,8 informacija po sekundi.
Mozak je kao mali procesor. Čuva podatke. Kad okrećeš glavu to pomaže, ali fundamentalna stvar je da ovladaš tom vezom između prostora i vremena. Zašto je Mesi danas neuporediv sa bilo kim? Zato što kod njega nema slučajnih pasova. Ne gubi loptu na sulude načine. Ne, Mesi privlači čuvare i onda - bam! Lopta je kod slobodnog igrača“.

Ali to je Barsa. U Barsi se to uči. A kad dođu ljudi sa strane...
Prvi put kad sam video Abidala, bio sam očajan“, smeje se Ćavi.
Nije bio katastrofa, ali nije bio Barsin nivo. Posle je počeo da misli, da postavlja pitanja, traži odgovore. I onda je postao, po meni, najbolji defanzivac na svetu“.

Zašto drugi to ne rade?
Zato što misle da je nemoguće. I zato bih, ako postanem trener, a to mi je cilj, voleo da moj tim bude taj koji ima loptu. Ša je Krojf govorio? Ima samo jedna lopta. A lopta stimuliše fudbalera. U fudbalu imaš dve vrste trenera. Prvi koji se brane, jer ne znaju šta će sa loptom. I drugi koji napadaju jer ne mogu da žive bez lopte. I zato molim vas, dajte mi loptu".

Jednostanvo je, bez lopte - nema zabave.
Morate prvo da zaigrate sa Inijestom da biste uopšte shvatili šta znači uživati na terenu. Pa da razmenite neki pas sa Mesijem. Bam, bam, bam! Buskets je isto tu. Nekad smo se dodavali čisto iz zabave, ne čak ni da napadnemo“ .

To kad se dodaju zabave, to isto ima smisla. Kao danas Mesi i Inijesta, dupli pasovi između njih i kad su na dva metra, a nikog između njih.
Radimo to zato što ima prostora, a čim ima prostora znači da nas rival čeka. Ali igrača lopta po prirodi vuče, čak i ako igra za tim koji ne voli posed. Ako gubi, još više mu se ona dopada. I zato će u jednom trenutku morati da izađe po nju“.

Dok gleda utakmicu na TV-u ne govori. Želi da razume.
Pričaj kad je prekid, nemoj da si kao moja žena: Ćavi, ne znam ovo... Ne odgovoram nikome. Upijam ono što vidim. Razmišljanje je sve što imam u fudbalu. Nisam Mesi. On može da dribla četvoricu, ja ne mogu“.

Ćavi misli. Toliko već dugo da je prešlo u opsesiju.
Kad uđem u prostoriju, bilo koju, odmah analiziram kako su stolice postavljene, gde je sto... Uvek želim da sednem tamo gde vidim celu sobu. Refleks. Uvek to radim. Volim da kontrolišem situaciju. I na dnevnoj bazi tako. Znam šta ću da radim iz sata u sat, jasan program imam, ne treba mi podsetnik, Sve je u glavi“.

Autor intervjua mudro primećuje: mora onda da je Ćavi bio prilično dobar u tetrisu.
Šampion! Ne možeš tu da radiš šta hoćeš. Imaš određene oblike, pravce... Nekad nemaš mnogo prostora, onda moraš sve brže... Kao i u fudbalu. Odnos prostora i vremena“.

Taj odnos Ćavi je dobor izučio u Barseloni. Kao i Havijer Maskerano, Abidal, Samjuel Umtiti... Svi oni su nenormalno napredovali na Kamp Nou. Usman Dembele se sad muči.
Samo mu treba vreme. Barsa ti je za fudbaler kao diplomski ispit. Ne može svako da igra tu. Zašto? Zato što ima tri puta više posla nego u drugim klubovima. U Lionu, Umtiti bi uzeo loptu i dodao vezisti da radi svoje. Ovde ne, ovde moraš da učestvuješ. Dembele je vrlo talentovan, vrlo brz, ali ovde nema bulevara kao u Dortmundu ili Renu. Ovde se sve radi na 30 metara“.

Naš skroman utisak, možda i najbolji intervju 2018. godine. Bravo za SoFoot! I Ćavija naravno, ali to je već izlišno govoriti.

(FOTO: Action Images)

Najnovije vesti


×