Možeš da ne znaš kuda ideš, ali moraš da znaš odakle si potekao

“Šampioni Afrike. Kakva utakmica! Kakav tim! Uspeli ste. Predivan trenutak za naš nacionalni ponos. Čestitke našim herojima”, pisao je predsednik Maki Sal objavljujući da će zbog uspona na tron Afike Senegalci danas slaviti nacionalni praznik i to – plaćen.

Nešto severnije, lokalni mediji su - malo u šali, malo u zbilji - pisali da je Francuska prva evropska zemlja koja je osvojila Afrički kup nacija. Jer od 11 fudbalera iz startnih 11 Senegala u finalu čak sedmorica su rođena u Francuskoj, četvorica su igrala za mlađe selekcije Trikolora, a petorica su i dalje članovi francuskih klubova. Poslednju trojicu selektor Aliju Sise je doveo tek prošle godine kada su članovi državnog tima postali momci s francuskim pasošima: Abdu Dijalo, Buna Sar i Nampalis Mendi.

Ali Sadio Mane je to jednom prilikom lepo objasnio…

“Možeš da kažeš: ‘Ne znam gde idem’. Ali ne možeš da kažeš: ‘Ne znam odakle dolazim’. Moraš uvek da misliš o onima koji su te odgajili”.

Da ne bude da je ostalo samo na rečima, Mane je u rodnom Bambaliju, 80 kilometara udaljenom od glavnog grada Dakara, već finansirao izgradnju nove škole, nove bolnice i nove džamije. Šira porodica, koja broji nekih 45 članova, sada živi zajedno u vili koju im je on izgradio. I sve to iako su suštinski bili protiv njegove karijere, jer nisu verovali da će uspeti. Terali su ga da ide da radi u polje, pa je 2009. Mane zaista hteo da pobegne od kuće kako bi otišao na probu u Dakar. Sakrio je sportsku torbu u visoku travu ispred kuće, rekao je samo najboljem drugaru. Uhvaćen je na delu, sprečen da otputuje, ali se izborio za dozvolu da ode pod uslovom da završi taj razred. Kad je to i učinio konačno je karijera mogla da se zalaufa.

Sadio Mane je proglašen za najboljeg igrača turnira u Kamerunu.

“Njegova unutrašnja snaga ne dolazi samo iz karaktera, već i iz porekla, putovanja koje je prošao. Za Senegalce uspeh je direktno u vezi s porodicom. Sve moraš da radiš za njih, mi u Evropi to ne možemo da razumemo. To je izvor motivacije koji mi nemamo”, preneo je magazine “FourFourTwo” izjavu Olivijea Perina, Maneovog trenera u Mecu.

21.00: (1,70) Atletik Bilbao (3,80) Espanjol (5,70)

Taj francuski klub je inače prvi evropski stepenik za mnogu senegalsku decu, koji u Mec dolaze preko Dženerejšn Fut kluba. Tamo je recimo ponikao i Ismaila Sar, koji je i te kako doprineo tituli otkako se u četvrtfinalu pridružio ekipi nakon odležane povrede.

Ali da se mi vratimo na porodicu i njen značaj za Senegalce. Možda i najbolji je primer kapitena Kalidua Kulibalija. Njegov je otac pet godina radio sedam dana nedeljno u tekstilnoj fabrici, nikad nije koristio slobodne dane za vikend, sve kako bi suprugu odveo u Francusku. Kalidu se tamo i rodio, u mešovitom Sen Dje de Vogezu u kome je bilo crnaca, Arapa, muslimana, hrišćana… Uvek je isticao da je tamo naučio da su svi jednaki.

“Sva deca su igrala fudbal bosa i to je me je jako nerviralo, valjda. Majka kaže da sam je molio da ode do prodavnice da kupi patike svima. Na kraju mi je rekla: ‘Kalidu, izuj se i igraj bos’. Tako je i bilo”.

Zanimljivo, i Kalidu je prošao kroz Mecovu školu, iako je rođen u Francuskoj, ali su ga kao 15-godišnjaka precrtali, jer je bio previše povučen i u tom uzrastu igrač ipak ispod očekivanja ljudi u klubu. Vratili su ga tri godine kasnije i ostalo je istorija,

Probleme je imala i treća zvezda senegalske reprezentacije. Junak iz finalne penal serije, golman Eduard Mendi, još jedan fudbaler rođen u Francuskoj, čak je razmišljao i da sve batali kada je kao 22-godišnjak, nakon rastanka sa trećeligašem Šerburgom, celu sezonu proveo bez kluba. Supruga je čekala prvo dete, a živeli su od socijalne pomoći za nezaposlene.

“Da mi je neko tada rekao da ću ovde završiti ne bih ga ni saslušao. Zaista sam sumnjao da ću uopšte nastaviti”.

Slavlje posle penal serije (©Reuters)

Došao je poziv na probu u B tim Olimpika iz Marselja… Koju godinu kasnije u Čelsiju zarađuje oko 3.000.000 evra po sezoni.

U Premijer ligi mu je rival, a u državnom timu saigrač, Nampalis Mendi, vezista Lester Sitija, još jedan igrač sa zanimljivim “bekgraundom”. Njega je u orbitu lansirao Monako pošto ga je Didije Kristof primetio dok je kao 15-godišnjak igrao za Tulon. I nije važio za naročito talentovanog.

“Treneri u Tulonu su mi rekli da je tu samo da popuni broj na treninzima. Tehnički je bio katastrofalan. Ali kada bi igrao protiv drugih ekipa - sijao bi. Njegovo pozicioniranje, inteligencija, razmevanje igre su svedočile da ima ogroman potencijal”.

I drugi su imali problematične početke. Keita Balde, on je doduše presedeo poslednje utakmice Senegala na klupi, maltene je proteran iz Barselone iako je važio za velikog talenta zato što je sa 15 godina saigraču u čuvenoj La Masiji podmetnuo led u krevet. Prvi klub Šeika Kujatea u Evropi, RWDM Brisel, nije mu mesecima plaćao plate, pa je sada igrač Kristal Palasa morao da pred sudom traži pravdu i čiste papire. Bulaje Dija, sada igrač Viljareala, pre četiri godine je bio amater i radio kao električar jer mu se otac razboleo, pa je on morao da brine o porodici.

Na kraju, tu je i selektor Aliu Sise, tragičar prvog senegalskog finala na Afričkom kupu nacija, kada je ona generacija sa El Hađi Dijufom, Pape Buba Diopom i drugima izgubila od Kameruna. I tada u penal seriji, baš je Sise promašio poslednji jedanaesterac. Sad je bio verovatno najsrećniji čovek na terenu. 

I jeste da put to finala nikada nije bio lakši, u grupi je Senegal igrao s limitiranim Zimbaveom, pa Gvinejom i još gorim Malavijem. U nokaut fazi Zelenortska Ostrva, Ekvatorijalna Gvineja i Burkina Faso. Egipat je recimo u grupi imao Nigeriju, posle Obalu Slonovače, Maroko i Kamerun. Ali koga to briga? To će se zaboraviti. Pamti se samo prvi afrički trofej posle dva izgubljena finala.

Sad je vreme da Senegalci počnu da ispredaju svoje mitove. Imaju od čega da počnu.