MOZZART ANALIZA: Šta nam to donosi Lazar Samardžić

‘’Majko, Srbija zove.’’ To su reči Lazara Samardžića u njegovom prvom javnom obraćanju nakon što je objavljeno da će se naći na spisku reprezentacije Srbije za početak novog ciklusa kvalifikacija.

Fudbalski Savez, zajedno sa selektorom Draganom Stojkovićem obavio je značajan posao, ne prvi, a izvesno ne i poslednji put, u sklapanju dogovora sa igračima koji su rođeni van granica naše zemlje, čiji su roditelji ranijih godina napustili istu, ali uticali na svoju decu da poreklo ne zapostave.

Samardžić je takođe javno rekao da je imao razgovor sa selektorom nemačke reprezentacije, Hansijem Flikom, ali da je osećao da, iako je rođen u Berlinu, želi da igra za reprezentaciju Srbije, zemlju iz koje vuče korene.

Na pitanje ’’Šta nam to donosi Lazar Samardžić’’ - može se odgovoriti na više načina.

Možda je prvi i najpribližniji odgovor - drugačiji stil, dimenziju i profil igrača u ekipi. Nešto što nema svaki tim, nešto što možda nije tipično, ali možda i nije skladno sa nekim univerzalnim i ustaljenim uniformisanim mišljenjima i pogledima na fudbal.

Lazar Samardžić je, kada gledate njegovu percepciju igre - igrač konteksta. Malo drugačijeg konteksta od onog u koji globalni pogled na fudbal želi da stavi igrače njegovih karakteristika i uloga na terenu.

Šta zapravo znači taj kontekst?

Fluidnost, želju za slobodom, kreativnost kroz ličnu percepciju, individualnost, funkcionisanje van ustaljenih i važećih pozicionih principa, želju za interakcijama sa saigračima, fokusiranost na loptu koja je magnet same igre. Mnoge od ovih stvari nisu baš favorizovane u aktuelnom i modernom fudbalsko-ideološkom shvatanju – ili jesu, ali na definisan, sistemski i struktuisani način. Između ostalog, zbog toga Samardžić donosi drugačiji kontekst i drugu dimenziju.

U momentu fudbalske ideološke istorije, kada se od igrača zahtevaju dobro pozicioniranje, popuna i čitanje prostora kao definisanih jedinica na terenu, boravak i čekanje u prostorima između dve linije protivničkog tima i kratke individualne vremenske sekvence delovanja u posedu lopte kako bi ekipa imala dobar ritam i protok iste, Samardžić se komforno oseća da češće bude na lopti, bliže njoj, da neretko licem bude okrenut protivničkom golu, da sarađuje i povezuje se sa saigračima na taj način.

Drugačijih je navika - nije preterano dinamičan, ne ističe se motoričkim i eksplozivnim kvalitetima, nije trkački dominantan na otvorenom terenu i dužim distancama (što se vidi u situacijama ofanzivne tranzicije), niti njegov stil igre takav tip fizičkih karakteristika dovodi do izražaja.

Retko napada prostor u leđa protivničkoj odbrani, nije preterano aktivan u primarnom dolasku u završnih 16-20 metara, već uglavnom želi da bude taj koji će sa loptom spajati igrače koji su u tom delu terena, a potom se naknadno pridodajući, uglavnom oko ivice šesnaesterca.

Svojim načinom funkcionisanja na terenu, otvara prostor i ostavlja mogućnost nekom od isturenijih saigrača da napada dubinu između beka i štopera - veoma ranjivo mesto defanzivnih ekipa.

Samardžić tu naviku nema - ona se poklapa i sa njegovim motoričkim i dinamičkim kvalitetima. Takav mu je stil, takva mu je fizionomija, muskulatura, a takve su mu i navike.

Odgovara mu distributerska uloga – funkcija igrača koji će češće biti na lopti i tražiti priliku da kombinuje ili šalje dodavanja srednje ili duge distance prema saigračima principijelno postavljenim u završnoj trećini. U tom kontekstu, reprezentaciji Srbije bi u značajnoj meri pomogao u dobrom povezivanju dve strane terena, omogućavao prenos težišta napada, što kvalitetno radi sa obe noge, ali bi mogao da se povezuje i sa bočnim igračima, naročito onima koji imaju naviku napadanja prostora, kao što su - Nemanja Radonjić i Filip Kostić.

Kao dodatni igrač koji se spušta ispred svojih centralnih defanzivaca i pored veznih igrača, Samardžić neretko uspeva da onemogući ekipe da adekvatno izvrše pritisak, što dovodi i do većeg broja ‘’otvorenih lopti’’, a njegova distribucija i nepredvidivost mogu mu omogućavati da češće igra prema napred.

Konekcije se sa saigračima se ne stvaraju ekspresno, ali ukoliko se kontekst Samardžićevih kvaliteta i tendencija adekvatno homogenizuje u kolektiv, konekcije bi mogle postatiti i organske, intuitivne, s obzirom da Samardžić njih na taj način prepoznaje i izvodi.

Od svog dolaska, Dragan Stojković je već i u početnoj fazi boravka na klupi reprezentacije pokazivao da jako kvalitetno prepoznaje navike, potrebe i mogućnosti igrača kojima raspolaže, pa je tako specifično i ciljano rađeno na konceptima koji bi omogućavali povezivanje kvaliteta pojedinih igrača.

Rani period ‘’Piksijevog’’ boravka na klupi u nemaloj meri obeležila je povezanost Dušana Tadića i Filipa Kostića - na sličan način na koji bi i Lazar Samardžić mogao da se povezuje sa bočnim igračem iz Kragujevca.

Trenuci ‘’otvorene lopte’’ - momenata kada je ona u posedu igrača koji nije pritisnut, a ima frontalni pogled prema napred – u kojima Dušan Tadić ima loptu, a na levoj je strani, bili su signal za Filipa Kostića da napada dubina spolja ka unutra, sa aut-linije.

Samardžićeva povezanost sa bočnim igračima kroz bočne kombinacije mogla bi biti od velikog značaja. Možda i daleko više korišćena nego što to radi italijanski Udineze. Lazar voli da kombinuje iz malog broja dodira, da sarađuje u pokretu i tako se povezuje sa saigračima.

Veoma često se naslanjajući na bok, bez navike da napada prostor u momentima kada je lopta široko, insisitira da se nudi kao opcija za saradnju, ali i potencira igru iz prvog dodira, usled čega bi mogao da omogućava krilnim igračima da napadaju prostor - nešto u čemu su bočni igrači Srbije (naročito pomenuti Kostić i Radonjić) veoma dobri.

Poseduje dobar osećaj za igru na manjim distancama, kao i manipulaciju protivničkim pritiskom. Sposoban da kombinuje na malom prostoru, igra pod pritiskom i prepoznaje načine da pronađe slobodne saigrače.

Primer ispod to u nemaloj meri potvrđuje - čekanje protivničkog pritiska, saradnja sa saigračem na kratkoj distanci i prepoznavanje koji igrač je ostao slobodan. Gestikulacija saigraču da pronađe upravo slobodnog igrača.

Organsko delovanje na terenu, čitanje konteksta situacije, svest o interakciji sa saigračima, prepoznavanje distance na kojoj je saigrač, protivnik, gde je lopta, individualno dejstvo - u svemu se tome više ističe nego u držanju pozicije.

Dobar je distributer, usmeren prema napred; ima tendenciju vertikalnosti. Pominjali smo kombinacije i potencijalno povezivanje sa bočnim igračima. Jedna od konekcija koju Samardžić veoma uspešno ostvaruje je – konekcija sa centralnim napadačem, naročito ukoliko je on u stanju da dobro igra leđima od protivničkog gola. Aleksandar Mitrović, Dušan Vlahović i Luka Jović - to jesu.

Samardžiću odgovara da dobija loptu niže, da bude na njoj, komforno reaguje pod pritiskom, nalazi uglove za oslobađanje od istog, kao i linije dodavanja prema centralnom napadaču.

U tim momentima naročito ističe kombinativnost i sposobnost igranja u pokretu. Pas i nastavak kretanje, prati svoj pas i odmah se pojavljuje kao opcija da dobije loptu nazad.

Španski fudbaler, Sesk Fabregas, u nedavnom intervjuu, u kojem je u velikoj meri pričao o standardizaciji fudbalskog ideološkog pravca i smanjenom uticaju samih igrača koji su sve više ograničeni na sugestirane radnje, rekao je sledeće:

"Dodaj i nastavi kretanje – treneri to danas ne dozvoljavaju’’.

Upravo to potvrđuje utisak drugačijeg konteksta koji može da ponudi Lazar Samardžić.

Dodaj, nastavi za loptom, demarkiraj se i ponudi kao opcija za naredni pas. Kontinuirana interakcija. To je primer ispod.

Sledstveno svojoj navici da sarađuje sa najisturenijim napadačem - Samardžić se ističe u pomenutom demarkiranju i pojavljivanju na linijama dodavanja koje centralni napadač može da vidi kako bi mu ostavio loptu. Dobro prati odbijene, druge lopte i veoma je prisutan u momentima kada napadač može i treba da odloži loptu. Veliki kvalitet u potencijalnoj saradnji sa profilima igrača kakve reprezentacija Srbije ima na toj poziciji.

Kvalitet individualnog driblinga i direktnih udaraca na gol.

Može se reći da je izraženo levonog – ili u najmanju ruku da je najkomforniji kada mu je lopta na levoj nozi. Čak i na spoljnom delu stopala leve noge.

Veoma je siguran u njega, toliko da uglavnom njime kontroliše loptu pred i u 1 na 1 situacijama. Slobodnije se kreće po terenu, a stil igre ga i dovodi u nemali broj takvih 1 na 1 situacija (5.39 po utakmici u svim takmičenjima), koje rešava sa solidnom uspešnošću od 42.9%. Razvio je nekoliko tehnika driblinga, uglavnom inteligentno priprema i rešava takve situacije, a najkomforniji je kada u njih ulazi sa desne strane, odnosno, kada je u prilici da levom nogom loptu unosi ka unutra.

"Isprazniti čašu znači osloboditi čašu koja može da sadrži nešto drugo tek kada je oslobođena, odnosno ispražnjena...’’ (citat iz dela ‘'Umetnost i Prostor’’, nemačkog filozofa Martina Hajdegera).

Samardžić u praksi efikasno primenjuje ovaj princip, s obzirom da svoj dribling ka unutra adekvatno priprema. Kako bi uopšte imao mesta da unese loptu sa desne strane, on se trudi da manipuliše protivnikom i njega pomeri sa mesta na koje želi da driblingom dođe, što – jasno - radi koristeći loptu, ali samo u trenutku kada na tom delu terena nema saigrača.

Veoma kompleksan proces – interakcija sa protivnikom, prostorom, saigračem, loptom i vremenom. Izvodi to sasvim dobro.

Pored pomenutih faktora u skladu sa kojima deluje, Samardžić manipuliše i brzinom – ne dribla u punom trku; većina driblinga mu dolazi pri optimalnoj ili maloj brzini, čime može maksimalno da kontroliše pokret. Inicijalnih par koraka usmerava prema desnoj strani kako bi ispraznio više prostora prema levoj strani na koju u najvećem broju slučajeva želi da ide.

Kada prepozna da je oslobodio sebi prostor i navukao protivnički pritisak na optimalnu distancu - energično menja pravac, pomera loptu u drugu stranu i pravi prednost; dovoljnu separaciju da već u sledećem koraku ima dovoljno mesta koji može da iskoristi.

Neretko koristi i finte lažnog šuta, nakon kojih menja nogu kojom kontroliše loptu, a dobro koristi i driblinge đonom - odnosno rolanje lopte. Generalno je dobar i uspešan u 1 na 1 situacijama za igrača takve građe, a iste uglavnom koristi kako bi sebi obezbedio povoljne situacije za direktan udarac, koji mu je jedan od najizraženijih kvaliteta.

Jako je dobar šuter, uglavnom sa distanci od 20+ metara. Ističe se veoma brzom pripremom udarca, odnosno sposobnošću da iz driblinga ili pokreta brzo pripremi nogu za udarac. Iz takvih situacija, šutevi su mu prilično snažni, povremeno intuitivni, ali često i planirani, s obzirom da veoma uspešno pogađa uglove gola koje golman teže može da brani.

Da insistira na šutevima van kaznenog prostora, kao i da je u njima prilično uspešan, govori i mapa njegovih šuteva (ljubičaste tačke - golovi; plave tačke - šutevi koji su završili unutar okvira gola; ostali znakovi – udarci koji su završili van okvira gola).

Na nivou karijere, čak 44.9% njegovih šuteva završava unutar okvira gola, a po utakmici ih uzima poprilično - 3.77.

Velika većina Samardžićevih golova dolazi upravo nakon udaraca sa distance. Interesantno, a što je neretko povezano i sa mentalnim (ali kad-kad i fizičkim) osobinama i karakteristikama – od oktobra 2019. Godine, postigao je 18 golova, a čak 9 od tih 18 nakon 80. minuta utakmice, neretko i u samoj nadoknadi vremena.

Iako mu je leva noga apsolutno primarna – desnom nogom je takođe sasvim sposoban da se služi, bilo da je u pitanju egzekucija dodavanja ili direktan udarac prema golu.

Međutim, i pored toga što je sam kvalitet izvedbe udaraca po lopti (bilo za pas, šut ili prenosnu loptu) desnom nogom sasvim korektan - Samardžićev povremeni problem je preorijentisanost na levu nogu, priprema za usmerenje prema strani koja je bliža desnoj nozi, kao i prepoznavanje momenata za orijentaciju na slabiju, desnu nogu.

Dešava mu se da ne prepozna i ne iskoristi situacije iz kojih može da ubrza igru orijentisanjem prema desnoj nozi, što ga posledično dovodi i do grešaka i izgubljenih lopti.

Problem uglavnom počinje od pozicioniranja tela pre prijema lopte – ugao tela orijentisan mu je tako da po prijemu brzo može da se usmeri na jaču, levu nogu, neretko ne omogućavajući sebi dovoljno dobru poziciju da usmeri prijem desnom nogom i tako ubrza igru.

Usled toga mu lopte koje dobija s leve prema desnoj strani povremeno prave problem – potrebna mu je prevelika rotacija u kukovima ili dodatan dodir sa loptom, za koji uglavnom nema vremena, kako bi zarotirao telo i naknadno omogućio sebi da se usmeri prema desnoj nozi, ali i desnoj strani.

Lošije pozicioniranje tela u tim momentima sputava ga i da prepozna određene situacija na strani koja je bliža desnoj mu nozi – nešto na čemu bi trebalo da radi.

Umesto prenosa težišta na deo terena gde saigrač ima 1 na 1 situaciju ili priliku da napadne širi prostor – ovakve situacije se neretko završavaju Samardžićevim pokušajem da iskoristi svoj veliki individualni kvalitet, ulazni dribling. On je dobar i često uspešan - ali nije uvek najbolje rešenje.

Kako ne bismo završili sa nečim što je mana, za kraj je jako važno istaći Samardžićev veliki kvalitet – ofanzivni prekid.

U svom timu, Udinezeu, prvi je izvođač manje-više svih vrsta direktnih i indirektnih prekida. Poseduje veoma dobar udarac iz direktnih slobodnih udaraca, ali ga možda ponajviše karakteriše centaršut iz kornera, ali i slobodnih udaraca. Najveći broj svojih završnih dodavanja ili asistencija zabeležio je upravo centaršutevima iz prekida, pa bi tako bilo za očekivati da će pre ili kasnije preuzeti odgovornost za izvođenje prekida i u nacionalnom timu Srbije.

Nacionalnom timu Srbije čiji je poziv prihvatio, za koji ga vežu koreni, porodica, a od prvog okupljanja u Staroj Pazovi i novi kolektiv, saigrači i državni dres.

Iz više razloga je za reprezentaciju važan korak involviranje Lazara Samardžića u tim. Njegovi kvaliteti su specifični, pomalo i atipični - ali ukoliko bude bio stavljen u adekvatan kontekst, mogao bi biti uticajan faktor, da li odmah ili u bližoj budućnosti, verovatno je pitanje trenutka.

Piše: Albert Morgan