MOZZART ANALIZZA: Kako je Arsenal izgubio titulu

Nije potreban pad, dovoljno je samo da se napravi jedan pogrešan korak, da se samo blago zaljulja jedna, do tada, stabilna ekipa. Gotovo da ni toliko ne smete da sebi dozvolite kada se takmičite sa Mančester Sitijem.

Arsenal je to sebi dozvolio; pretrpeo je neke ne tako lake i izgleda neoprostive udarce, a potom je u samoj završnici premijeraligaškog rata izgubio dve ključne utakmice koje su mogle da produže nadu za titulom ili da ih istoj maksimalno približe.

Serija od tri utakmice bez pobede s početka februara bila je gotovo alarmantna na šampionskom putu Mikela Artete, ali su te greške sanirane, s obzirom da je i bilo dovoljno utakmica do kraja prvenstva za tako nešto. Ipak, razlika je smanjena, Mančester Siti je namirisao krv, a svoje prilike retko kada propušta.

Na kraju je mnogo toga stalo u međusobni duel Gvardioline i Artetine ekipe. Da ga je Arsenal dobio, napravio bi ogroman korak ka tituli, međutim, izgubio je. Prema nekim predviđanjima, nakon tog meča Arsenalu je do kraja sezone najteža utakmica trebalo da bude ona protiv Brajtona. I bila je. Izgubili su i nju. Time su se verovatno ugasile nade o dugo čekanom snu.

Obe utakmice, i protiv Mančester Sitija i protiv Brajtona, bile su zanimljive iz jednog ugla. Pokazale su određene tačke koje se ispostavljaju kao ranjive po Arsenal i njihov način branjenja, što su i Pep Gvardiola i Roberto De Zerbi iskoristili. Kod ekipa koje funkcionišu na tako visokom nivou, kao što je Arsenal funkcionisao kroz čitavu sezonu, a to nesumnjivo radi i dalje, protivnici traže sve moguće prednosti, mane, ili pokušavaju da iskoriste ono što bi samo potencijalno mogla da bude prednost, bez da se do tog trenutka definisalo kao jasan problem u nečijoj igri.

U svom veoma efektnom defanzivnom pristupu, koji je agresivan, odlično tajmiran i sinhronizovan, orijentisan na branjenju čovek-čoveka pri izlasku u sve presing varijacije i sa velikim učešćem štopera u pritisku, vreme je pokazalo da za protivnike može imati rezultata korišćenje direktnijih dodavanja i napadanja poslednje linije Arsenala u momentima kada su defanzivci ostavljeni na širokom prostoru. Takve situacije bile su ključne u dve najvažnije utakmice koje je Arsenal izgubio i koje su ga gotovo direktno skinule sa prvog mesta.

Arteta je prilagodljiv u defanzivnom smislu, za svaki meč Arsenal adaptira defanzivne zadatke svojih igrača, menja uloge u presingu naspram mana i vrlina protivnika. Ipak, postoje dve jasne varijacije koje iniciraju sve one ostale.

Braneći se iz 4–1–4–1 oblika, prvo pitanje koje Arteta u pripremi utakmice sebi postavlja je da li će u pritisak na štopera, pored centralnog napadača, izlaziti ofanzivni vezni ili krilni igrač. U zavisnosti od toga ko izlazi u pritisak, pomeranja ostalih igrača su različita, ali uvek orijentisana prema protivniku, čime Arsenal počinje da se brani 1 na 1 po celom terenu, veoma agresivno i u pravim momentima. Često je kroz sezonu odluka bila da krilni igrač izlazi u pritisak na slobodnog štopera, što ponajviše utiče na defanzivne zadatke beka sa strane sa koje krilo ide u pritisak.

Izlaskom krilnog igrača u pritisak na štopera (Nelson u primeru iznad), bek dobija instrukciju da pritiska na većoj distanci (Oleksandr Zinčenko), da izlazi visoko i pritiska protivničkog beka, čime se čitava defanzivna linija Arsenala rotira prema lopti, a štoper bliži lopti takođe izlazi visoko, nekada i široko, što je u primerima iznad poljski štoper, Jakub Kivior.

Sličan primer mogao se videti i na mnogim utakmicama Premijer Lige:

Dok jedno krilo pritiska prema unutra, svojim intenzitetom u pritisku ali i položajem tela braneći direktan pas prema protivničkom beku kog je napustio, drugo krilo je orijentisano na beka, pa tako Arsenal čitav pritisak naslanja prema jednoj strani i pokušava da bude agresivan još dok je lopta u protivničkoj prvoj liniji, bez da dozvoli protivniku da predugo ima jednog slobodnog i nepritisnutog štopera koji bi mogao da diktira protivnički napad i pronalazi rešenja za naredni pas.

Arteta ne želi da njegova ekipa, osim kada je to plan i opredeljenje, u dugim vremenskim intervalima bude bez lopte ili da se Arsenalov defanzivni oblik lako manipuliše i spušta u srednju i nisku zonu.

To je jedna od ključnih razlika u odnosu na prethodnu sezonu — daleko viši nivo intenziteta i proaktivnost u defanzivnoj fazi kako bi se što pre oduzela lopta. Ekipe i na najvišem nivou ove sezone ne mogu da tako lako vežu duže vremenske sekvence sa loptom u posedu bez da su pod agresivnim pritiskom Arsenala koji želi loptu. Razlika u prosečnom posedu lopte Arsenala u poređenju sa prethodnom sezonom je nezanemarljiva. Prošle sezone, ekipa je beležila 53,43% poseda lopte po utakmici, dok je ove sezone ta brojka na 58,45%. Arsenal je pre svega svojim izuzetnom funkcionalnim pritiskom i igrom u defanzivnoj fazi sebi povećao broj poseda, daleko češće oduzimajući loptu protivnicima.

Kada krilni igrač ne izlazi u pritisak na štopera, on neće ostati nepritisnut — to onda znači da je plan da jedan od ofanzinvih veznih igrača u treniranom tajmingu (a to je uglavnom trenutak kada jedan štoper krene da odigra pas prema onom drugom) izlazi u pritisak i tako pokreće čitav tim prema napred, u organizovani pritisak. To je bilo karakteristično za Arsenalov pritisak iz prethodne sezone, a upravo tako nešto je Artetin tim pokušao u poslednjem meču, protiv Brajtona.

Centralni napadač, u ovom slučaju Gabrijel Martineli (inače Gabrijel Žezus kroz meč), orijentisan je prema jednom štoperu, on pritiska desnog štopera i usmerava loptu prema drugom. Na slobodnog štopera izlazi ofanzivni vezni — Martin Edegor. Krila brane bekove, nemaju zadatak da pritiskaju štopere, čime ni bekovi Arsenala nemaju zadatak da naknadno iskaču visoko.

U ovakvim okolnostima, ključni su unutrašnji, odnosno centralni igrači Arsenala, štoperi i vezni igrači, s obzirom da se pomeranja prilikom izlaska u pritisak dešavaju vertikalno. Kada ofanzivni vezni iskoči unapred na štopera, Žoržinjo kao centralni vezni takođe izlazi unapred, a to rade i štoperi koji agresivnu i veoma striktno vode računa o dva napadača, odnosno, u Brajtonovom slučaju, dve desetke.

Sam dizajn ovakvog pritiska je dobar. Dobro je i funkcionisao, naročito u prvom poluvremenu. Brajton je neke stvari uspevao, ali se neke stvari, kada je Brajton u pitanju, jako teško i mogu odbraniti zbog fluidnosti i nivoa prepoznavanja situacija koji je kod te ekipe fantastičan.

Ipak, De Zerbi je, kao nešto ranije Gvardiola, a jednim delom i Ruben Amorim, trener Sportinga, znao da ovako funkcionalan, sinhronizovan i agresivan Arsenalov defanzivni oblik može imati manu, ili da barem pojedini igrači mogu imati mane; pojedine pozicije ili pojedina imena.

Jedna od ključnih stvari u tom smislu je direktnije napadanje poslednje linije Arsenala. U momentima kada se ekipa brani unapred, kada prelazi u svoj oblik organizovanog pritiska, Arsenal prelazi u branjenje čovek-čoveka, a time i čitava poslednja linija ostaje u 1 na 1 situacijama i to na širokom terenu, često veoma visoko, odnosno daleko od gola.

U kontinuiranom ili, u Arsenalovom slučaju, situacionom branjenju čovek-čoveka, najbliži protivnik se brani do trenutka oduzete lopte ili do trenutka preuzimanja. Tako je i De Zerbi znao da će Arsenalovi defanzivci u tom 1 na 1 branjenju morati da prate protivnike do samog kraja. To znači da je moguće pomerati ih, terati ih da napuštaju svoje primarne zone, čime se mogu otvarati prostori za napad.

Tako je Brajton Arsenalovu prednost, odnosno Arsenalov plan za pritisak koristio da često direktnim dodavanjem napadne poslednju liniju i iskoristi prostore koji se javljaju zbog toga što su naročito štoperi izlazi visoko u pritisak, napuštajući svoje pozicije. Prostori koje je Brajton mogao da napada zbog načina Arsenalovog branjenja:

Prostori su se javljali iza poslednje linije — ali i iza štopera. Branjenje 1 na 1 je svojesvni rizik, naročito kada igrate protiv ekipa koje i žele da kreiraju svojim najboljim napadačima što veći broj 1 na 1 situacija, kao što De Zerbijev Brajton želi.

Tako je Brajton koristio sve momente u kojima može da izvuče štopera, naročito Jakuba Kiviora, daleko van svoje zone, kako bi upravo direktnim dodavanjem napao prostor iza poslednje linije.

Na kraju krajeva, prvi gol Brajtona, došao je upravo nakon jedne takve situacije.

Brajton je pronašao način da direktnim dodavanjem omogući Kaoru Mitomi 1 na 1 situaciju na širokom prostoru. Izvesno ne postoji mnogo boljih situacija koje Brajton može da kreira za japanskog fudbalera.

Brajton koristi mnoge kompleksne taktičke principe i modele kako bi došao u situaciju ovog tipa. Protiv Arsenala im se ponudila prilika da direktnim dodavanjem i napadanjem poslednje linije dođu do tako nečeg. Nešto što ni Brajton a ni neke druge ekipe ne bi propustili.

Još jedan primer toga.

Generalno gledano, Arsenal je upravo na ovom meču protiv Brajtona, ali i protiv Mančester Sitija, a na momente i protiv Sportinga, pokazao probleme sa kontrolom lopti preko poslednje linije. Greške su povremeno bile i individualne i linijske, odnosno grupne (grupa sačinjena od defanzivaca) ali nekada nije ni bilo grešaka, već je protivnik koristio ono što mu se pruža.

U tom smislu, postoji nekoliko tipova stvari iz kojih Arsenal trpi — neke su stvar greške, ali su neke i posledica ideje, odnosno plana kojim se ekipa vodi, a koja ih na kraju možda pomalo i košta.

Većina stvari počinje od koordinisanja ekipe u odnosu na otvorenu loptu, odnosno na nepritisnut posed protivnika koji ima lopti i koji može neometano da traži rešenje unapred. Primer protivničke otvorene lopte, fudbalera koji ima prostor i vreme na lopti za naredni pas:

Problem može nastati ako ekipa dozvoli protivniku dovoljno vremena i prostora da pronađe rešenje za pas, a da se pritom Arsenalovi defanzivci pomeraju i reaguju tako da omogućavaju dovoljno prostora protivniku da ih ugrozi. U primeru ispod, Arsenal u srednjoj zoni ne pritiska igrača sa loptom, dok štoper, Jakub Kivior, agresivno brani protivnika, čime napušta poslednju liniju koja sada brzo mora da reaguje na promenjene okolnosti, i to u trenucima kada lopta može bez mnogo opstrukcije da ih ugrozi, s obzirom da niko od veznih ili ofanzivnih igrača ne vrši pritisak.

Na taj način, protivnik daleko lakše može da napadne poslednju liniju nego što Arsenal zaista i želi. Bez pritiska na loptu, defanzivci su ugroženi, s obzirom da se povećava verovatnoća da protivnik iz jednog dodavanja direktnije ugrozi gol.

Zbog toga je od velike važnosti za čitav način defanzivnog funkcionisanja Arsenala da bude što agresivniji i da što ređe omogućava protivnicima da imaju vreme i prostor na lopti za biranje rešenja.

Sličan primer i u situaciji ispod — nedovoljno agresivan pritisak na loptu, prevelika distanca između igrača Arsenala koji pritiska i igrača Sportinga koji ima loptu i može da je pošalje unapred. Veća distanca između onog ko pritiska i ko je pritisnut znači i više prostora i vremena za odluku i dodavanje.

Rekli smo, Arsenal je ove sezone značajno napredovao u tom aspektu i sve manje ovakvih situacija ostavlja protivničkim igračima, naročito štoperima. Kada uvidimo kakve potencijalne probleme Arsenal ima kada to na kraju dozvoli protivniku, jasno je zašto je za Artetu od tolike važnosti bilo da se u tom aspektu napreduje.

Ideja koju ekipa prati je takva da igrači budu veoma istrajni i rigidni u svom 1 na 1 branjenju, naročito kada su u pitanju igrači defanzivne linije. Sa druge strane, jedan od najosnovnijih defanzivnih principa, možda i prvi grupni princip na kojem se radi sa igračima je princip “pritisak — korekcija”, odnosno branjenje prostora iza saigrača. Arsenalovi defanzivci, zbog idejne težnje da se bude do kraja oslonjen na 1 na 1 branjenje od strane defanzivaca, u situacijama kada je to potrebno, često ostaju bez podrške, odnosno bez te korekcije.

Igrači ne prave separaciju u odnosu na protivnika, ne žele da ostave mnogo potencijalnog prostora i tako u startu izgube svoju 1 na 1 borbu, što Arsenalove defanzivce čini preoslonjenim upravo na te 1 na 1 momente.

U situaciji iznad, Arsenalovi defanzivci su maksimalno fokusirani na svoje direktne protivnike, odnosno na 1 na 1 branjenje. Svako vodi svoju bitku, a kako se ne bi previše odaljavali od svojih rivala, nema korekcije, odnosno igrači su u lošijim pozicijama ili po prirodi kasne da pokriju prostor iza leđa saigraču. U ovom slučaju, levi bek, Kiran Tirni, trebalo je da bude taj koji bi bio ranije dublje u sredini terena, kako bi pokrio leđa Gabrielu, štoperu koji je ranije iskočio daleko van svoje zone.

Izvođenje principa “korekcije” uglavnom se najviše i ogleda upravo u branjenju prostora iza leđa poslednje linije. Arsenalovi igrači su u tom smislu češće ugroženi i u većem problemu kada im se direktnom loptom napadne poslednja linija, zato što, kada se brane 1 na 1, korekcije gotovo da nema, čak i kada imaju jednog slobodnog igrača koji ne brani nijednog protivnika striktno.

U oba primera je štoper trebalo da bude taj koji bi bio metar i po-dva ispod beka koji ima igrača uz sebe. Na taj način bi štoper imao bolju poziciju da dubinsku loptu sačeka i izbaci, bez da ostavlja beka u potencijalnoj 1 na 1 situaciji na širokom prostoru nakon napornog sprinta pri povratnom trčanju prema nazad. Umesto izbačenih lopti i grupnog pokrivanja prostora koji je protivnik napao, obe gore prikazane situacije završile su se ulaskom protivničkih igrača u 1 na 1 na širokom prostoru. Nešto što kvalitetni krilni igrači i dribleri mogu samo da požele.

Jedan od segmenata koji u kontekstu takvog branjenja može biti bolji je individualno reagovanje na momente u kojima lopta kreće da putuje direktno preko poslednje linije. Da bi se stekla prednost u branjenju prostora, važno je krenuti pravovremeno, čime se anulira faktor brzine. Bolja startna pozicija može da pobedi brzinu.

Ben Vajt je sa tim imao problema, konkretno na utakmici protiv Brajtona, kada je često i bio napadan, između ostalog i zbog toga. Trenutak kašnjenja u dobrom pozicioniranju prilikom pripremanja da se brani prostor iza leđa znači deficit u trci sa potencijalno bržim protivnikom. U situaciji iznad, Vajt je trebalo da bude metar-dva niže, čime bi imao bolju poziciju da prvi stigne do lopte i time poništi potencijalnu prednost Brajtona.

Brajtona koji je, kao i sada već svi, znao da će Arsenalovi defanzivci biti vrlo rigidni i da neće odstupati od 1 na 1 branjenja, pa je u skladu sa tim to i napadao, pre svega Kirana Tirnija, levog beka Arsenala.

Ulaskom krilnog igrača Brajtona unutra, Tirni je pratio svog direktnog rivala, čime ga je Brajton izvlačio sa pozicije i otvarao prostor da direktnijim dodavanjem ugrozi poslednju liniju Arsenala i napadne nešto širi prostor.

De Zerbijev Brajton je nešto slično radio i protiv Mančester Junajteda, ekipe koja takođe situaciono prelazi u branjenje čovek-čoveka, naročito kada se radi o defanzivnim igračima. Da bi se Arsenalov agresivan pritisak izbegao, rešenje se može tražiti i u napadanju potencijalne slabije karike u samoj ideji branjenja — kod Arsenala, ovo je svakako to što se može tražiti i napasti.

Pored samog grupnog taktičkog aspekta, treneri su počeli da prepoznaju probleme Arsenalovih igrača upravo sa takvim direktnim loptama na poslednju liniju. Njih su u poslednje vreme naročito pokazivali štoperi, što je Mančester Siti u više navrata napadao.

Stvari su individualne prirode. Problemi protiv fizički potentnijih igrača. Problemi u vazdušnom duelu, kontrola odbijene i druge lopte, ali i plan Mančester Sitija da određene stvari iskoristi na određeni način.

Ovo su svakako samo neke od stvari koje su uticale na promenljive performanse Arsenala. Njihove partije i dalje imaju mnogo toga vanserijski kvalitetnog, ali su oscilacije daleko prisutnije nego u prvom delu sezone. Mančester Siti oscilacije ne dopušta.

Arsenal je time ispustio veliku priliku.

Nije potonuo, niti ispuštanje titule treba biti okarakterisano kao fatalno. Sezona Arsenala je bila i iznad očekivanja, a možda i iznad samog kvaliteta tima, ili barem njegove širine. Mančester Siti je, kako god da pogledamo, još uvek širi, kompletniji i kvalitetniji tim. Taktičke nijanse su odnele prevagu u nekim duelima koji su izvesno ugasili san o tituli, ali je uspeh povratka u Ligu Šampiona, kao i u sam vrh Premijer Lige možda i istorijski važan povratnički korak Arsenala koji će, kako stvari stoje, oni umeti da iskoriste i možda već naredne sezone ne naprave grešku na onom poslednjem koraku na kom su sada posustali.

Greške koje su na prvi pogled jesu greške, ali one su jednim delom i deo ideje, koncepcijski rizik — Arsenal ideju ima, nosi je i razvija. Svakim danom je ona sve bolja, svakim danom je Arsenal sve bolji i to je možda i najvažniji rezultat ove sezone koja će rezultatski biti sasvim uspešna, iako će iza nje ostati gorak ukus zbog saplitanja u samoj završnici ovog dinamičnog maratona.

Piše: Albert MORGAN, fudbalski analitičar i pomoćni trener