Najmanje bogati, a najbolje igraju: Hilal, Itihad i Nasr gledaju i zavide, Al Ahli opet prvak Azije

Niko nije naivan - Al Ahli iz Džede nije neki siromašan klub, naprotiv, jako je bogat. Pripadnost velikoj četvorki pod patronatom PIF-a (Public Investment Fund) garantuje ozbiljnu finansijsku moć. Međutim, u poređenju sa astronomskim ciframa koje su Al Hilal, Al Nasr i Al Itihad ispumpali za obeštećenja i plate, Al Ahli iz Džede deluje kao racionalni šahista među kockarima koji igraju na sve ili ništa. Takav Al Ahli je drugi put zaredom osvojio Azijsku Ligu šampiona, ono što nisu nijednom uspeli od početaka basnoslovnih ulaganja u saudijski fudbal da učine preostala tri člana velike četvorke - Al Hilal, Al Itihad i Al Nasr, tri kluba koja su trošila više novca u prethodnim godinama od Al Ahlija.

Finalni okršaj protiv japanske Mačide Zelvije bio je sve ono što azijska elita nudi, taktičko nadmudrivanje, čvrste odbrane i napetost koja se sekla nožem i kulminirala u 66. minutu, kada je Zakarija Al Havsavi iz Al Ahlija dobio direktan crveni karton jer je glavom udario u protivničkog igrača, baš kao Zinedin Zidan Marka Materacija u finalu Svetskog prvenstva 2006. godine. Mačida nije realizovala igrača više, ostalo je 0:0 posle 90 minuta fudbala, a onda je od svih stranaca (Rijad Marez, Frank Kesi, Galeno, Enco Mijo, Valentin Atangana) Firas Al Burajkan dao gol u šestom minutu produžetaka za novu titulu šampiona Azije.

Gol igrača kog ste mogli da gledate u Bačkoj Topoli protiv Srbije za 1:0 bio je kruna procesa, intelektualna kruna Azije, Al Ahlijeva lekcija iz Džede - kako pokoriti kontinent racionalnim trošenjem. Džeda slavi, Azija se klanja, a tri od četiri pripadnika saudijske velike četvorke mogu samo da gledaju i zavide. Kada je sudija označio kraj na stadionu Kralja Abdulaha, postalo je jasno da je Al Ahli postao peti klub u istoriji ovog takmičenja koji je vezao dve uzastopne titule kontinentalnog prvaka (Farmers Benk Tajland 1994. i 1995, Pohang Stilersi 1997. i 1998, Suvon Bluvings 2001. i 2002, Al Itihad 2004. i 2005).

Dok su se na klupama saudijskih giganata smenjivala neka od najzvučnijih trenerskih imena današnjice, jedan čovek je tiho, ali hirurški precizno, ispisao istoriju. Matijas Jaisle, mladi nemački stručnjak, uradio je ono što je za trenere poput Žorža Žezusa, Stefana Piolija ili Simonea Inzagija ostalo nedostižno.

U poslednje tri godine, Saudijska Arabija je postala obećana zemlja ne samo za igrače, već i za trenersku elitu. Gledali smo kako Loran Blan pokušava da poveže redove Al Itihada, kako se Marselo Galjardo bori sa pritiskom i kako ne može da postane "Napoleon" kakav je bio u River Plejtu, gledali smo i kako Seržo Konseisao pokušava da donese evropski autoritet. Svi oni su imali na raspolaganju budžete od kojih se vrti u glavi i rostere popunjene superzvezdama. Ipak, niko od njih nije uspeo da pronađe sveti gral azijskog fudbala.

Jaisle je trijumfovao tamo gde su drugi podbacili jer nije pokušavao da bude veći od kluba. Dok su njegovi rivali često upadali u zamku rešavanja ega u svlačionicama preplaćenih zvezda, Nemac je u Džedi gradio koheziju. Dve uzastopne Lige šampiona nisu plod srećnog trenutka, već dokaz da Jaisle poseduje taktičku zrelost koja prevazilazi njegove godine, a ima ih samo 38.

Njegov Al Ahli nije ekipa koja samo troši minute, to je ekipa koja zna da trpi, baš kao što je trpela sa igračem manje protiv Mačide. To je tim koji ne gubi glavu kada ostane bez defanzivca, jer veruje u sistem koji je Jaisle uspostavio. Dok su se drugi treneri oslanjali na individualni kvalitet Ronalda, Nejmara ili Benzeme, preplaćivali mnoge zvezde, Jaisle se oslonio na fudbalski intelekt.

Dve azijske krune u vitrinama Al Ahlija su najbolji si-vi koji jedan trener može poželeti. On je dokazao da u modernom fudbalu, čak i u ligi koja se kupa u novcu, titule ne osvajaju oni koji najglasnije viču ili najviše koštaju, već oni koji najbolje razumeju igru. Jaisle je postao profesor azijskog fudbala, ostavivši iza sebe trenerska imena koja su do juče bila pojam za uspeh u Evropi. I zato je danas Al Ahli iz Džede s pravom najuspešniji azijski klub u tekućoj dekadi.

Vredi pomenuti da je Al Ahli iz Džede na ovaj način postao drugi klub koji je obezbedio igranje na velikom Svetskom klupskom prvenstvu 2029. godine, pošto je to prethodno učinio Flamengo osvajanjem Kopa Libertadoresa novembra prošle godine.

FINALE AZIJSKE LIGE ŠAMPIONA 2025/26

Al Ahli Džeda - Mačida Zelvija 0:0; produžecima 1:0
/Al Burajkan 96/