Tim Jugoslavije u meču sa Holandijom (©MN Press)
Tim Jugoslavije u meču sa Holandijom (©MN Press)

Naše poslednje EP: Gde su oni što su igrali i gde su bili oni što sad igraju...

Vreme čitanja: 4min | uto. 10.11.20. | 07:00

Strahinja Pavlović nije bio ni rođen te 2000. godine

Okruglo dvadeset godina od našeg poslednjeg učešća na Evropskom prvenstvu. Da ne nabrajamo sad šta se sve promenilo od tada u svetu, dovoljno je reći da se mnogo promenio – fudbal.

Kakvih je sve lomova bilo u reprezentaciji za te dve decenije u evro kvalifikacijama, može knjiga da se napiše. Mnoge smo završavali već na pola trke. Uostalom, tako je bilo i u ovim poslednjim, gde su posle debakla u Lavovu (5:0) vrata bila zatvorena za Srbiju. Srećom, izboren je pre toga poslednji štih u vidu Lige nacija. I evo, za 20 godina državni tim nikada nije bio bliži povratku na prvenstvo Evrope. Još samo jedna utakmica, jedan korak, i to na domaćem terenu protiv Škotske u četvrtak veče.

Izabrane vesti

Način kako je skraćena Jugoslavija završila nastup na EP 2000. godine, koje se igralo u Belgiji i Holandiji, kao da je postao usud koji nije dao da se reprezentacija vrati na neki sledeći šampionat. Dvadeset godina, kao neka Gutmanova kletva, na srpski način.

Gde su i šta rade oni koji su 2000. nosili dres sa državnim grbom? Odavno su u igračkoj penziji, ali su mnogi ostali u fudbalu. Kao treneri, funkcioneri, menadžeri... Neki su gotovo nestali sa mape, a ima i onih koji, nažalost, više nisu među živima.

Ivica Kralj, recimo, pre nekoliko dana je abdicirao sa mesta predsednika Mačve. Većina je otplovila u trenerske vode: Slaviša Jokanović, Dejan Stanković, Siniša Mihajlović, Miroslav Đukić, Ljubinko Drulović, Savo Milošević, Goran Đorović, Albert Nađ, Dragan Stojković, Slobodan Komljenović, Željko Cicović, Jovan Stanković i Milorad Korać.

U međuvremenu, Mihajlović je bio i selektor, Jokanović, Đukić, Milošević i Drulović treneri Partizana, Albert Nađ je bio i direktor crno-belih, sada je šef struke Teleoptika, dok je Dejan Stanković aktuelni strateg Crvene zvezde. Dragan Stojković je bio i predsednik crveno-belih i predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije i to godinu dana nakon EP, a godinama je kandidat da postane selektor Orlova.

Menadžerskim poslom su se u manjoj ili većoj meri bavili, ili se još bave, Vladimir Jugović, Ivan Dudić i Mateja Kežman, funkcioner Olimpijakosa, a pre toga FSS-a bio je Darko Kovačević, posao direktora kluba u SAD obavlja Niša Saveljić. Nažalost, Goran Bunjevčević više nije sa nama, preminuo je pre dve godine, a obavljao je posao direktora reprezentacije Srbije.

Preminuo je i selektor tadašnje reprezentacije, legendarni Vujadin Boškov.

Vujadin Boškov sa novinarima (©MN Press)Vujadin Boškov sa novinarima (©MN Press)

Sećamo se ipak svi koliko je bio lud sam plasman na šampionat, gde je ključna utakmica, ravna predstojećem baražu, odigrana na Maksimiru protiv Hrvatske. Završena je s rezultatom 2:2 i Jugoslavija se direktno plasirala na EP. Meč je završen sa igračem manje, zbog isključenja Zorana Mirkovića. Bio je to samo uvod u ono što sledi...

A na šampionatu sve tri utakmice su bile neverovatne i sve tri su okončane sa po jednim crvenim kartonom. Protiv Slovenije u prvom kolu pocrveneo je Siniša Mihajlović, a Plavi su se od 0:3 vratili do 3:3. Potom je upisana pobeda protiv Norveške, koja se pamti i po ekspresnom crvenom kartonu Mateje Kežmana – morao je van terena posle 12 sekundi igre! I onda duel sa Španijom, u kojem je naš državni tim u poslednja dva minuta primio dva gola i izgubio sa 4:3, a Slaviša Jokanović morao iz igre pre kraja.

I onda je došao vrhunac – 6:1 poraz od Holandije u četvrtfinalu. Bez crvenog kartona. Možda bismo bolje prošli da ga je bilo...

Dvadeset godina kasnije stasala je nova generacija, spremna da skine to prokletstvo i vrati Srbiju na evropsku fudbalsku mapu. To je generacija u kojoj su nekadašnji prvaci kontinenta i sveta, zlatni Orlići, koji teret slomova njihovih prethodnika ne nose na plećima.

Uostalom, većina današnjih reprezentativaca se i ne seća tog poslednjeg našeg Evropskog prvenstva. Recimo, Predrag Rajković je imao pet godina tada, isto koliko i Nemanja Maksimović, Mijat Gaćinović, Sergej Milinković Savić, Mihailo Ristić, Saša Zdjelar, godinu više je imao Aleksandar Mitrović, dok su Nikola Milenković, Luka Jović i Lazar Ranđelović imali po tri leta. Dušan Vlahović je imao tek šest meseci, a Strahinja Pavlović – nije se ni rodio!

Sećanja na poslednje mečeve reprezentacije na EP imaju Aleksandar Kolarov, koji je tada imao 15 godina, Dušan Tadić, koji je tad imao 12, Stefan Mitrović i Darko Lazović po deset, Nemanja Gudelj devet...

Ne sećam se detalja. Znam da sam uvek navijao za reprezentaciju i da sam gledao utakmice na televizoru”, priznao je Gudelj.

Selektor Ljubiša Tumbaković se tog leta 2000. vratio u Partizan iz grčkog AEK-a.

Neki momci tek žele da počnu da ispisuju nove, uspešnije strane srpskog reprezentativnog fudbala. Drugima je možda ovo poslednja prilika da osete i taj užitak igranja na Evropskom prvenstvu. Ulog je veliki, istorija se piše u četvrtak na Marakani. Novi početak u moru “novih početaka”, ali ovaj bi najzad mogao da bude – pravi.



tagovi

fudbalska reprezentacija Srbije

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara